Држава није исто што и државни модел           

Пише: Свештеник Драган Станишић, црква светог Ђорђа, под Горицом

Данашња државна власт у Црној Гори свој модел државности из 2006-е године афирмише тако  што га  сасвим супротставља  држави из 1918-е. То се интензивно  дешавало нарочито послије низа њихових наступа: признавања лажне државе Косово, увођења санкција Русији и сада,  доношење Закона о вјерским заједницама у глуво доба ноћи, уз хапшење народних посланика.

У спорним члановима они помињу ту, 1918-у, годину, као неког љутог противника њихове референдумске 2006-е године. Уз то, помињу као свог противника и све оне деведесете године у којима  је, кажу, и СПЦ имала своју улогу. Замислите, они који се сада овенчавају својим крунама самосталних и одвојених република и профитирају на кризи из деведесетих – окривљују другог за те трагичне деведесете. Када се ови наши  креатори државних модела мало прошетају епохама, свуда нађу да се нешто дешавало  против  референдумског модела.

Пажинов закон с краја 2019-е  о вјероисповијестима говори и о будућој, за њих пожељној, епохи у којој би Црква изгубила своје ознаке препознатљивости и постала безначајна вјерска заједница.

 Кажу: склоните ознаке националног, а кад их послушате – брзо подмећу своје локал – национално и новокомпоновано именовање. То именовање оставља  своје отиске на овај народ.

Од таквих записа, графита, људима је више дошла мука. Иницијатори тих записа не схватају да су потрошили и обесмислили своје ударне термине о вјечности и непромјенљивости свог модела  друштвеног живота.

У име државног модела  из 2006-е,  оспоравају  значај  имена српски у односу на писмо, језик и заједништво  у култури и вјеру. Даје се значај  супарништу  гдје се  у свим тим доменима намеће неко хибридно црногорство, које има  значење највише у смислу  супростављености српству. Хибридни рат воде, уствари, политички званичници, и то највише против Цркве, негирајући основне вриједности другог.

 Ипак, у већини ранијих република, однос цркве и државе коректно је дефинисан. Међутим, у Црној Гори и Македонији, које су у истом дану истакле признање Косова као независног ентитета од Србије, Црква је постала спорна установа. Јединство СПЦ што се тиче Македоније није поштовано још од времена комунизма.  У Црној Гори то је поштовано и у најгорим временима.

Данас, спорне одредбе Пажиновог закона као да најављују неко вријеме које је за Цркву горе од свих од  раније најгорих времена.

Овој администрацији својствено је и да као противника свог државног модела означи и цијели Средњи вијек. Црква, која има вјечни смисао, за њих је установа  средњег вијека. Што се тиче неког другог раздобља, Црква је непријатељ. Просперитет и напредак су ријечи које стално понављају  као неку мантру против средњег вијека. Не знају да је баш у раном и касном средњем вијеку Српска црква страдала, Св. Јован Владимир је положио свој живот за отачаство у раном, а цар Лазар у позном средњем вијеку.  Предсједник  Ђукановић вјероватно  има пред очима неки средњи вијек са других простора, гдје је постојала  инквизиција и ломача за јеретике.

Наше данашње литије истичу све ознаке и боје које су на срцу и у души овог народа. Те литије хоће да посвједоче како смо ми народ (нација) који има духа који је од вјечности; да смо језик који има смисла и да смо браћа која живе у више  држава. Сви вјекови су наша епоха у смислу  колико свједоче нашу љубав према  светињи.

Закон који то оспорава или омаловажава не може бити примјенљив што се тиче ових наших, Богом благословених, литија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: