Држава у торби

Пише: Сибин

Као докоњак, онај што улудо мозга и још улудније мрчи е-@ртију, онако натенане, ленто маниром, као сваки заумник, а да се притом, дакле, не разумије у запршке којекаквих интереса и у тактике насукавања непријатеља (стари балкански занат), ипак ме живо интересује како изгледа радња снимка (вијека), којег нам дикеј тако пластично (у тридеу) описује да постаје готово опипљив, мада се битно и опрезно задржавајући на приповиједачком нивоу.

Никако да га већ видимо, или, у Матијином стилу: Они нам га дат, дикеј?

У уводу тако имамо и малу причу о лондонском облачном дану, дуго бираном и укривеном мјесту састанка (упс!, кроз пенџер се назире кула масона), и опет натукницу некакве спортске торбуљине у којој је спакован препрани и откувани кеш који дикеј предаје њему, у вили Аталс, мјесто Зета, уз неколике размијењене бизнис-државничке реченице, пропраћене лежерним церењима.

Књижевно речено, све је и даље у фази – предговора.
Прича је, заиста, више него интересантна (наш најновији бестселер, жанр: кримић на високом нивоу; трилер у коме је главни актер држава), од ње, која се монтира у снимак/смак, безмало зависи опстанак земље, са све различито орјентираним друштвом (искорак демократије, па то ти је), које се коначно опсјетило и сабрало у протестима, иако он каже да су то тек у питању – поједини грађани који исказују своје егзистенцијално и политичко и друго незадовољство, што итекако респектује.

Само се, ето, као што предсједнику приличи, прибојава да исти народ није злоупотребљен у политичке, тј., антидржавничке сврхе, јер на скуповима нигдје Црногорске заставе, а то према његовом није добар знак, и опет су Руси умијешали прсте.

Ружичаста подрепна зунзара, позната као ПИНК, у чврстој сарадњи са РТЦГ, увијек већ проциједи коју о скупу на којем је било хиљаду до хиљаду ипо демонстраната, јер тако то перципира наша (јавна) Барбара, дочим шеф, пак, релативизује цјелокупну причу стару тридесет година сводећи је на тек поједине грађане и њихово незадовољство поводом ње, за које организатори #ОДУПРИСЕ, поручише да би љековито било ублажити га стрпљењем.

Замислите сад лидере жутих прслука који стоје пред демонстранте испред Тријумфалне капије са поруком: бунт је грађански свакако прихватљив, али је стрпљење наш најјачи адут!
Можда питање није постоји ли или не постоји снимак – а многима је управо то и једино питање – већ за кад га је дикеј планирао пустити у друштвено-умрежени етар? Шта се, у међувремену мора догодити, да би снимак имао подлогу, непогрешиво темпиран?!
Дотад, видимо се ми суботом!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: