Државни удар: Лице зла

То су браћо зли земани били
Кад истина пркосаше сили
На Христоса кад удари Јуда
Кад из ниских страсти и побуда
Многи душу продаде Сатани
То су била времена погани
Улизица и људских полтрона
Што ставише образ испод ђона
И чинећи разноразне сплетке
Обрукаше своје славне претке
То је било доба зла и крађе
Када српске потонуше лађе
Кад хиљаде црногорских Срба
Оста без свог писма и без грба
И кад они што сједе на власти
Прокоцкаше задње зрно части
И противно закону и праву
Признадоше косовску државу
И пљунуше историју нашу
У то доба убили су Сашу
У то доба режимска је пушка
Усмртила Јовановић Душка
Те род српски још у сузе јечи
Паде Душко због јаке ријечи
То је било вр’јеме сумануто
Кад је мудри пред немудрим ћуто
Кад се умни склањао будали
Кад несташе у прах идеали
На Његоша кад сташе да хуле
Следбеници Дрљевић Секуле
Кад се образ бранио и вјера
Од Чиргића и од Растодера
Што из мржње и из обијести
Постадоше писци повијести
И лажнога писма и језика
Те се у гроб преврће Владика
А мени је браћо пуно жао
Бог са неба што ми није дао
Ум великог Радуловић Суле
Да опишем њине душе труле
Не би перо великог Орвела
Њина срамна описало дјела
Србомрзје, тортуре и пљачке
А не моје ручице нејачке
Не би могли Андрић и Црњански
Описати тај вакат погански
Кад је вјера страдала Христова
На хиљаду куцаних листова
У то доба безумно и клето
Сијала се људскост кроз решето
Кроз ситно се историјско сито
Од кукоља одвајало жито
Многи частан човјек у том трену
Ка вјери се отаца окрену
И пркосно пред силама мрака
Поштјући завјете предака
С Вучјег Дола , с Мојковца и Чегра
Уста против клетог Монтенегра
И људском се супростави шкарту
Бранећ’ срцем древну Српску Спарту

II

Тих година у Црној је Гори
Народ српски мор’о да се бори
Против мржњом опитих Сотона
Против Блера и против Клинтона
Борила се храбра српска душа
Против Стипа , Ангеле и Буша
И на нашу жалост и на тугу
Против њиних црногорских слугу
У то доба многе су фукаре
Отечество продале за паре
Рад користи и ради новаца
Пљунули су на гробља отаца
На крст часни и света оцила
По наредби западнијех сила
Ал’ у инат њиних срамних дјела
Воздиже се српство из пепела
И у снажном слободарском маху
Хтједе копљем пробости аждаху
Ал’ зла када виђе камарила
Да је народ усто против Мила
Рад правице и рад хљеба коре
И власт да ће пропаст на изборе
Да им црни може доћи петак
И да могу изгубит иметак
Без икаквих моралних дилема
Поче лажни удар да припрема
Јесен бјеше наступила позна
У акцију када ступи Озна
Сви смо били свједоци те драме
Кад стадоше пред изборе саме
Хапсит’ ђаке , хапсит’ старе баке
И угледне народне прваке
Без милости и људског севапа
Кано некада што је Јово Капа
Не марећи за правду небеску
То радио није Чаушеску
Тајна служба од Хоџе Фадила
Није таква недјела радила
Над страхотом овог сценарија
Капу би им скинуо Берија
Сигурими , Штази и Гестапо
У чије је руке многи скапо
Тих је дана Катнић Миливоје
Обрукао дичне претке своје
И рад спаса брода који тоне
Сврстао се на страну Сотоне
Ту на уштрб устава и права
Утамничи Дикић Братислава
Синџирима челичнијем веза
Руке овог српскога витеза
Тога јутра неђе при уранку
И Милић су ухапсили Бранку
У чуду се нађе стара бака
Пред безумљем овијех лудака
У злу своме и у свом безнађу
Лисице су ставили и Чађу
И још двадес невинијех људи
Похапсише у тај земан луди
Тада викну Катнић Миливоје
“ Црногорци ‘вако ствари стоје
Истина се полагано бруси
Црну Гору напали су Руси
Ми смо луча мира на планети
Па због тога Путин нам се свети
Ал’ кунем се све ћу руске жбире
У гвоздене оковат синџире
Сваког ко је противу режима
И ко посла са Русима има
Ком је Москва од Цетиња дража
Пут Спужа ће спровест’моја стража
Већ сам хладну спремио ‘апсану
Руском слузи Кнежевић Милану
Сузе бола многи ће да лију

Ухапсићу Мандића Андрију
Што је вјеран Душановој круни
И што Србе против власти буни
Пожељеће сунчевијех зрака
Та два српска народна првака
За милост ће сваки да ме моли
Ситан ће им бити Оток Голи
Уз помоћ ћу Чађеновић Саше
Све њихове похапсит’ присташе
Ударићу тортуру и страву
На свакога ко руши државу
И намјере ко год такве скрива
Монтенегро Евива , Евива „

III

Тужно робље робује у Спужу
Ој невјесто не надај се мужу
Мила сејо не надај се брату
Ак’ у спушком лежи казамату
Браћа Срби кано љуте змије
Тужно пиште у спушке ћелије
Ту лежаше у краљевству мрака
Један витез болестан од рака
Ту човјека намучише права
Генерала Дикић Братислава
У самици без сунчевог зрака
Држали су српскога јунака
К’о у доба средњега вијека
Без болничке његе и лијека
Ту су горском пријетили лаву
Да не може спасит русу главу
И жив изаћ’ кроз спушку капију
Док не изда Мандића Андрију
Ал’ Генерал кукавица није
Него витез што се смрти смије
И представник ратничке елите
Ког’ вијенци ловорови ките
Па не хтједе душу продат’ врагу
И бацити на Андрију љагу
Него вјеран свом оста моралу
Хвала због тог српском генералу
Ту је Катнић без имало стида
У четири затворио зида
У краљевство патње и сивила
И нашега брата Михаило
Због проклетог Синђе и због Паја
Утамничи овог горског змаја
У тој хладној и мрачној апсани
Тужном робљу споро теку дани
Кано гуја Бранка пишти стара
Под тортуром режимских фукара
Ноћну таму јецаји јој кроје
Али душе нема Миливоје
Но оптужи ову стару баку
Да је дошла с праћком у руксаку
Да се храбро до самога краја
Бори против црногорског САЈ- а
Пишти Бранка а Катнић ликује
И Сузану вако довикује
Ој Сузана моја мила селе
Доносим ти вијести веселе
Час је дош’о да правдамо плате
И пунимо робљем казамате
Не плаши се Бога са небеса
Ми смо селе војска депе – еса
Земља ова биће им тијесна
Са нама је Меденица Весна
И сви други суци и кадије
По несрећи Мандића Андрије
Час је дошо да се замка сплете
Кнежевићу Милану из Зете
Што запршка у сваку је чорбу
Ал’ ову је изгубио борбу
На крај овог епског обрачуна
У тамницу послаћу Пипуна
Па нек у Спуж ђе промаја шуми
Кличе руској држави и Думи
Зато селе чим дође прољеће
Почни купит’ судијско вијеће
Да им љуту засолимо рану
Да запамте Мугошу Сузану
А Сузана кад свог зачу браца
Присјети се примљених новаца
Па закликта кано ластавица
Да долете Весна и Драгица
Па заједно да суде у тројци
Руској Думи и српској тробојци
Те три жене памети дубоке
Саслушаше пажљиво свједоке
И гомилу скупише доказа
Од овијех моралних наказа
Од људскијех олоши и блеса
Направише свједоке процеса
Народ гледа и само се смије
Мој Катнићу боље да те није
То суд није него карафека
К’о из доба Крцуна и Пека
Као онај што суђаше Дражи
Ђе истина и правда не важи
Од тих људских и правничких нула
Радов би се застидио Сула
Ту Кнежевић витез српске Зете
Себи вјечне ореоле сплете
И пркосећ’ лажима и злоби
Миливоја порази и здроби
Вири Катнић к’о зец иза жбуна
Страх га бјеше погледат “ Пипуна “
Ту га Милан сасјече к’о мачем
Од смијеха и дан данас плачем
Ту ђе људске судбине се кроје
С Катнићем се судари Мироје
Показа му како се барата
Вјештинама правничког заната
И остали бјеху адвокати
Исто кано змајеви крилати
Ал’ џаба им умјеће и знање
И ријечи оштре попут блање
Џаба хрпа валидних доказа
Суду који нема свог образа
Но поштене осудише људе
На основу прича једне луде
Убојице са црвене листе
Што у глави нема двије чисте
Проклетога Синђелића Саше
То кап бјеше што све прели чаше
Зар судија који прима плату
По нечијем да суди диктату
И по оном што је неко слаг’а
Правда мора три пут да се вага
Зар на основ измишљене приче
Да невине људе утамниче
Иза тешких затворскијех двери
То нијесу радили ни Кмери
У земану клетог Пола Пота
То би било и за њих срамота
И у доба клетога Јосипа
Држало се до неких принципа
И магарац који пасе траву
Зна да мора да суди по праву

А не како кажу му на врху
Јер тад закон губи сваку сврху
Зато морам кано патриота
Јавно рећи ово је срамота
И звикат’ то што могу јаче
Због Сузане данас правда плаче
Тог су дана на дугу робију
Осудили Мандића Андрију
Српског вођу и српског трибуна
На основу изјава шпијуна
Спушки затвор и хладна апсана
На Кнежевић чекају Милана
На Милана и на Михаила
Милу браћу нагоркиња вила
Требала је громка спушка труба
Ђорђевића будит Србољуба
И Драгана и Христић Кристину
Сузанина милост не размину
Братислава и Бранку и Чађа
У то доба туге и безнађа
Људи душе биједне и празне
На високе осудише казне
Ал Бог даде те друго вијеће
Ове људске спријечи несреће
Ал’ вјерујте тога не било
Да изборе не изгуби Мило
Но Бог даде замах српској снази
Род Немањин Сотону порази
Па у вакту што се пред нас пружа
Тијесне ће бит’ ћелије Спужа
Други људи сад законе кроје
Спуж те чека Катнић Миливоје.

Славко Перошевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: