Државно достојанство у два прста тканине

Пише: Горан Даниловић, предсједник Уједињене Црне Горе 

Црна Гора нема право да своју судбину веже за тренутне егзекуторе политике на Западу. Ова држава не смије постати вазалска, мада, не би нам био први пут. Да, паметно је да постанемо дио Европске уније јер нас је птетходно подаништво довело до тога да немамо слободу избора, али, ваљда, не пристајемо на сурови диктат било које доминантне чланице?
Ово што пишем политички није мудро; то ми приговарају они који у Унију хоће да уђу прво задњицом, а глава би могла бити и туђа. То није, међутим, политика, то је „вазелинство“.
Они који су све вријеме Београду, Москви или Пекингу показивали зубе, данас машу тангицама Бриселу – какво је то достојанство? Је ли нам државно достојанство стало у два прста тканине?
Нигдје се, па ни у ЕУ, не улази без обостраног интереса; европљани бране свој, а ко брани наш?
Постоји ли ишта од нашег начина живота што бисмо љубоморно сачували? Постоји ли нешто што не бисмо утопили у колективно европско море? Преговарачка поглавља? Па шта смо испреговрали? Скоро ће двадесет година нашег бесомучног удварања које је понајприје одржавало тиранију на власти!
Смије ли наша држава да осуди страдање Палестине? Смијемо ли за разлику од ДПС-ове налицкане, и са запада подржане, тираније, окренути лист и постати слободно друштво?
Ко прећути геноцид у Гази нема право да говори о геноцидима и ратним злочинима другдје. ХАМАС је терористичка организација, али колико несрећне палестинске дјеце треба да се убије па да се намири рачун? Смијемо ли, макар, да кажемо да је у питању најкрвавији злочин над дјецом од краја ИИ Свјетског рата до данас?
Смијемо ли да кажемо ишта више од јадног и кукавног позивања обје стране на „деескалацију сукоба“?
Зар у Црној Гори не живи значајан дио људи исламске вјероисповијести? Јесмо ли дужни због њих нешто да кажемо. Не! Ми нисмо мултиетничка него мултипрактична држава.
Одговор на черечење Газе је разолуција о масакру у Шаховићима двадесетих година прошлог вијека? Намјера је да се „забавимо о свом јаду“, да оно што се дешава пред нашим очима замијенимо крвавом причом из прошлости о којој су историјски документи на нивоу наслова тадашње штампе и разумљивог, пристрасног, свједочења потомака са свих страна.
Одавно не мислим да су ове преварне акције ствар појединаца, њихове наводне погођености или довитљивости да се додворе којој год власти. Нажалост, ове прилике диктирају службе које су под контролом странаца, службе које одавно не служе својој земљи, каква је год, него су вазалски бирои туђих државних интереса.
Када је цијела источна Европа након пада Берлинског зида осуђивала своје комунистичке режиме, наши лажови и исте, поданичке службе, објашњавали су да је наш комунизам био другачији и да нам је на њему завидио цијели западни свијет? Тај срамни наратив о једнопартијском благостању траје ево и до трећине 21. вијека, траје у нашим уџбеницима, траје кроз продуковану лаж да смо ми креирали свој комунизам? Вођу комунистичке револуције послала нам је совјетска коминтерна, убијање народних првака нам је наредио исти тим, братоубилачки рат је проглашен светињом социјализма, ослободили су нас совјетски војници, домаћи комунисти су потом посијали смрт која је била већа од оне у рату; без суђења и пресуђивања су напунили све потоке и шкрапе „Слободне Југославије“. Ослободиоце смо, недуго затим, нагурали на Голи Оток, понизили прве револуционаре и њихове потомке, рекли „историјско не“ Стаљину али одмах пружили руку његовим егзекуторима Хрушчову, Брежњеву и редом – лагали, лагали и уживали од лажи, а онда прелетјели на страну „трулог Запада“ који нас је објеручке подржао да се међусобно још једном покољемо и разиђемо за сва времена.
И тако, ми данас не видимо све што се од нас тражи да видимо и ништа од онога што нам је забрањено да гледамо.
Смрт или убиство Наваљног у сибирском затвору већ знамо „да је наредио Путин“? Зашто? Па да га Наваљни не побиједи из затвора на предстојећим изборима? Дакле, одмах, након што је дао интервју популарном америчком новинару, интервју коли је оборио све рекорде гледања, када је у питању политичка личност, одлучио је да „побољша своје позиције“ убијањем кључног опозиционара? Хајде, међутим, да не будемо ништице, ботови и скотови, него да укључимо мозак за разлику од телетабиса.
Наваљни је био борац, а ја волим борце и не волим једнопартизам па, био Путинов и руски, али се плашим да ће акција етничког чишћења Газе бити окончана у међувремену. Умрли Наваљни треба да „оживи“ амерички Конгрес и нову помоћ „источном фронту“. У сјенци његове смрти страдаће дјеца и у Рафи. Предизборна кампања у моћним државама је крваво скупа и проклета. Зеленски не смије бити поражен до предсједничких избора у Америци – потом ће бити заборављен, одстрањен, отјерам, склоњен у какво монденско мјесто или, просто, замијењен каквим гласоношом мира и преговора. Једина Бајденова нада, након немоћи показане у Обећаној земљи је додатно расплансавање рата у Украјини. Гинуће се у намјери да „демократска Украјина и демократски НАТО“ побиједе „недемократску Русију“. У Русији убијају заробљенике, али у Америци прогоне бивше предсједнике. Руси су ћутљиви када су у питању њихове унутрашње ствари, а Американци ће, кад мине вријеме, од својих свињарија направити холивудски блокбастер; плакаће цијели свијет.
А за нас у Црној Гори остају само питања: шта ћемо да радимо ако Бајден и дубока држава не побиједе? Шта ако Бајден и побиједи, па одмах након побједе заборави да је побиједио? Шта нам је чинити ако се покаже да ми више вјерујемо њемачком канцелару Шолцу од Њемаца?
Одговоре слутите; бићемо подједнако безлични, без достојанства, без жеље и намјере да чувамо своју кућу, без плана да коначно оправдамо то што смо једна од старих европских држава; бићемо као насликани Ћопићевом оргиналном досјетком о нама „Знаш ти нас…“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: