Државно (г)робље

Пише: Милутин Мићовић

Ових дана перо неће да пише иако је пуно мастила. Пуно и препуно, али  ни кап   да сађе на папир. Џаба га молим. Није више то перо,  него нека друга направа? Помислим, – може да  ме разнесе  неком експлозијом.

Писање, ако ишта ваља, пуно је опасности, каже ми други саговорник,- као да ме подсјећа на мене неког из прошлих времена. Личим  себи на оног који истовремено држи двије тел. везе, с удаљених и супротних ствара свијета. Сви су већ чули шта нам се десило. Нико није очекивао да ће се догодити овај хришћанско-гандијвски случај с народом Црне Горе. Откуда такав мир и дубина у душама? Јесу ли се  (касно) сјетили да је свакодневно брбљање,  препричавање политичких трачева, скандала и сензација, најпогубније стање човјека и народа?  Откуд сад ово коротно господство? Као да су се отворила нека друга, нека прва чула у души народа, који је осјетио дубљу опасност, и истопвремено доживио неку дубљу будност. Човјек се пуни ћутњом, – тако  долази до тајних извора енергије и смисла, говорио је пјесник и ратник  Косто Нинковић. Сат таквог живота вреднији је од година читања и писања бестселера. Ријечи без правог разлога, просипају човјека, и народ. Али човјек се мобилише тек кад види да је на ивици, кад види, да и десно и лијево може да пропадне у јаму,

Кад видимо ову вањску Црну Гору, најприје видимо и чујемо  робот-папагаје  који не затварају уста, дробећи да је Америка ту, на један корак.  Исти, уз асистеницу робот-папагаја у једноумној  скупштини, дубоко у ноћ, под окупацијом, до зуба наоружаних  полицајаца,изгласавају Закон  о слободи. Траже да се не само Црна Гора, него  Бог и свеци  ставе на њихов кантар, и да се  као остали сувенири износе  на њихов пазар. Толико им је партијско брбљање појело мозак, и дотукло кокошију памет.У такве се узда ова Црна Гора, која преорава  гробље, да би на њему населила робље. И  такво стање проглашава миром са прошлошћу и будућношћу. Само из тако искљуваних мозгова може да се направе синтагме, као Закон о слободи…, Закон о слободи вјере. Само  (г)робље једногласно  прима Зако о слободи, као савршен закон.

Злодух  овог Закона о слободи вјере,   дигао је  на ноге све мислеће људе, јер виде да се њим подмеће кукавичје јаје орлу слободе. Ова избрбљана, једнопартијска, посткомунистичка, преконоћ евроатлантска Црна Гора, тј. Монтенегро, дошла је дотле, да јој је слобода највећи непријатељ, зато је, по њиховом малоумљу треба ставити под закон. То јест, законом је укинути. Слободу не може родити закон, као што је  закон  не може ни убити. Слобода је свијетло безакоње, наставља мој саговорник, који воли да употребљава парадоксе и метафоре, кад га изнервира кокошији језик који слуша из „државотворне“ скупштине. Знаш ли да се ових дана и ноћи у овој нам Црној Гори, највише праве пендреци. Пендреци и  људи-пендреци. Чуо сам да ће сваки грађанин дибити по неколика. Ко неће пендрек у руци, добиће га по глави. У Црној Гори може фалити хљеба, али не може пендрека. Само у владајућој партији постоје неограничене залихе те сировине.Овај народ из цркве, који је заћутао и дигао главу против наше силе, као да има неку другу Црну Гору? Почео да презире и своје државнике. Не зна му се је ли у некој тешкој жалости, или у некој нама неразумљивој радости?  Шпијуни и иследници, обавјештавју црногорске шефове, да је ово неки други народ. Једина ријеч коју су чули у тој гандијевској поворци је ова: Владајте робљем и гробљем, владари црногорски, Бог живи  је наш државник и суверен. Христос се роди.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: