Дубровник у Бановини Хрватској од 1939. до 1941.

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске бановине  и  додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима свих оних које су сматрали противницима независне Хрватске. Лист Срба католика „Дубровник” наставио је  борбу против хрватске хајке на све српско и југословенско. Уредник листа Кристо Доминковић био је предратни члан Српског сокола и борац против Аустрије и њених верних слугу Хрвата. У листу „Дубровник” истакнуто је : „Најновији развој прилика … метнуо је  Дубровник у веома неприродан географски положај, који га је довео у везу са оним крајевима, са којима никада није имао, ама баш ништа, заједничког. Дошавши у такав положај, он је сада изложен немилим, безразложним а често до невјероватности тешким ударцима који без милости погађају, без разлике имена, све родољубне елементе у њему. У тако тешким приликама морамо да водимо борбу и да узимљемо у заштиту национални елеменат у  Дубровнику, којему се супроставља  повампирени дух из 1914 године.” (1)

Један грађанин обратио се писмом редакцији  листа  „Дубровник” поводом стања у Дубровнику после споразума. У писму је истакао : „… Ко мисли да је споразумом између Срба и Хрвата  Бановина Хрватска  створена зато да се прогоне Срби из ње или обратно, да се из српских крајева пребацују Хрвати у  Бановину Хрватску, … А овако се наопако, нажалост, схватило стварање  Бановине Хрватске у извјесним круговима у нашем Граду и срезу дубровачком.  … на одборским састанцима смишљено и прорачунато доносе одлуке о проскрибовању једног или другог грађанина, ни крива ни дужна, … биједне раднике, који су часно и поштено код Опћине дубровачке, не чујући се ни живима, радили по 15-20 па чак и 30 година, свили овдје и своје гнијездо, имају бројне фамилије, тјерају с рада само зато што су припадници православне или муслиманске вјероисповести … да се макну из Дубровника сви просвјетни радници који су савјесно, часно и поштено у духу постојећих законских прописа … радили и омладину, узданицу народа, васпитавали исправно у духу државног и народног јединства и вјерске трпељивости … Они могу имати у души каква хоће, па ако хоћете и љевичарска увјерења, али има граница до којих они могу испољавати своја увјерења, … да се дјеца основне школе не шаљу у школу само зато, јер је учитељица Југославенка ? … води акција да се  отпусте из службе или премјесте чиновници уопће, … Имају ли, најзад, права да говоре и осуђују друге они, који су цркву претварали у политичку позорницу, с које су вријеђали осјећаје својих вјерника, због чега је долазило до тужаба  по  суду. Ја бих  могао још много сличних  чињеница да наведем, али, мислим, да су и ово неколико њих довољне  да прикажу  право  стање  ствари  у  нашем  Граду  и  дубровачком  срезу !”. (2)

Приликом обележавања годишњице ослобођења Дубровника 13. новембра 1939. Одбор дубровачких  националних и културних удружења упутио је проглас : „Дубровчани, Заслугом „одговорних” и  „неодговорних” већ више од два деценија ставља се у искушење ваша вјера у највеће и неприкосновене светиње Отачбине, традиције и идејне вредности на којима су ваши очеви изградили словински култ – огледало душе старог културног и слободног Дубровника. Али као што ни силна ћесарска власт у пришлости, ни црне побожне жеље које су јој неограничено служиле, нијесу успјевале да у вама убију Вјеру и достојанство слободних грађана – тако ни савремене невоље неће успјети да вас „асимилирају” по жељама, које су вам увјек биле туђе. Ви сте кроз дугу предратну и поратну хисторију више пута јасно показали, да знате остати господари своје воље; … и задржати достојанствен став према свакому и према свакој сувишној повици и претњи. Дајући свакоме своје … ви сте двадесет година редом, на 13 новембра, јавно манифестовали признање и захвалност Белим Орловима, синовима мале предкумановске Србије, за све што су дали за наш стари словински идеал, остављајући кости по крвавим клисурама читавог Балкана. “Дубровчани, Претставници свих дубровачких  културних и  националних установа, који вам упућују ову поруку, позивљу вас, да и ове године поновите манифестацију поштења и достојанства. У границама онога што вам је данас допуштено, одужите се борцима у које смо вјеровали и у које данас вјерујемо, јер су били велики у прегарању и умирању за слободу и јединство нашега народа. Није важно хоће ли та наша манифестација проћи кроз градске улице. Довољно је да прође кроз наше душе и да нико више не буде у сумњи да смо уз сва искушења и понижења остали вјерни идеалима најјачих и најсветлијих имена у хисторији старог и слободног Словинског Дубровника. ..”.(3)

Колики је био утицај католичког свештенства повезаног са хрватским сепаратистима може се видети из следећег случаја. У часопису „Братство” гласнику Соколске жупе Осијек, од 15. новембра 1939. изашао је чланак „Свећеник терориста” у коме се истиче да је у излогу једне дубровачке књижаре била изложена карта Краљевине Југославије са прегледом вероисповести, према званичној статистици из 1931. Један свештеник, који није био из Дубровника, затражио је од намештеника књижаре да се карта из излога уклони, јер ће у противном излог бити разбијен.  Часопис је констатовао да је карта  уклоњена а  свећеник је остао читав. (4)

На подстицај из Херцеговине и помоћи присталица Народне одбране, чланства Сокола и Јадранске страже, а под руководством Мирка Станковића, одржан је 16. децембра 1939. „јавни договор” у циљу „окупљања српства као народа” и подстицања „националне акције” у циљу „бескомпромисног одржавања свих установа које су битне за чување и одржавање народног јединства”. (5)

Два  отпуштена  радника  који  су  покушали  да се   врате  на  посао изјавили  су  новинару  „Дубровника” : „Ми  смо  такође  били  враћени, али  су  нас  шефови  у  радионици  одмах  формално  избацили  и  саопћили  Градском  Поглаварству  да  је  тако – „закључила организација”.“ (6) Приликом рације 13. априла 1940. ухапшени су неки радници и касније протерани из Дубровника, само зато што нису били чланови режимског ХРС-а. У листу „Дубровник” истакнуто је да су чланови „Грађанске Заштите”, међу којима је било чланова Хрватског радничког савеза уз асистенцију полиције вршили рације по Дубровнику. Радници који нису били чланови Хрватског радничког савеза били су доведени ноћу у полицију уз велико осигурање заштите и полиције. Лист је коментарисао да су рације : „доказ како се од стране неких индивидуа настоји увести најгори терор, који би погађао најсиромашније радничке слојеве и то оне који тим индивидуима нијесу поћудни”(7). Редакција „Дубровника” је у чланку „Разбијачи” писала о случајевима  разбијања ћириличних натписа у Дубровнику. (8)

Клерикално-мачековски лист ,,Народна Свијест” донео је вест да су одлуком бана Шубашића стављени на расположење министру просвете из учитељске школе Новак Буквић и Марко Бошковић, из реалне гимназије Нада Вујић, Викторија Кренајс, Олга Бијелић и др. Мато Николић. (9)

На чланак из „Народне Свијести” о масонерији „Хрвати и масонерија” одговорили су сарајевска „Југословенска Пошта” и „Дубровник”. Реаговање листа „Народна Свијест” боље од свега  изражава прилике у Бановини Хрватској. У листу „Народна Свијест” истакли су :  „ те стари исхлапљели  и склерозни  „Дубровник” (још је жив?), орган посљедних Мохиканаца, „старе гарде” и т. зв. „Срба-католика”. Сами факат, да су се јавила та двојица најбоље потврђује, да смо имали право. Не дај Боже, да нас „Дубровник” и „Југ. Пошта” похвале или се с нама сложе, јер би то значило да смо учинили нешто што је против опстанка и живота хрватскога народа. Они сада нијесу у могућности, да узму у обрану српско-југославенске масоне, своје послодавце и пријатеље, па немоћно гмижу попут пригњећег црва и показују трзајем задње ( и још краткотрајне) знакове живота”. Лист „Народна Свијест” у истом броју преноси и коментар поводом свог чланка из дневника „Хрватска стража” : „Овом гласилу шачице великосрпских генерала без војске око „Дубровника”.” (10) И у наредном 33 броју „Народна Свијест” наставила је полемику : „Склерозни „Дубровник” … За нас је сада најважније, да можемо недвобено – и на темељу властитог њиховог признања – утврдити, да “Дубровник” брани масонерију, њен рад у овом државном склопу, те да на тој обрани масонерије и данас досљедно и упорно устраје.” Писац чланка под шифром Ф. оборио се и на Антуна Фабриса поводом изласка „Изабраних чланака Антуна Фабриса” које је сакупио др. Хенрик Барић. Истакао је: „Дубровник” се толико поноси с тим Антуном Фабрисом и сада (г. 1940) издаје у Београду у посебној књизи његове протухрватске и протукатоличке чланке. Вајда ради протухрватског и протукатоличког стајалишта овога ренегата и вјерског индиферентисте сматра, да је он ,,пригушио атавизам”, да се аклиматизирао и постао складан”. (11)

Загребачки  лист „Обзор” пренео је вест „Дубровника” да је из  Дубровника иселило преко 1.000 „нашег православног елемента”. Лист „Дубровник” истакао је : „али „Обзор” није употпунио ту нашу тврдњу, није навео узрок зашто су се ти људи иселили, па ако наша тврдња не одговара истини, да нас прекори, а ако је тачна, да осуди оне који су виновници овога несносног стања у Дубровнику.“(12)

Упркос прогонима Савјет дубровачких културних и националних установа (Дубровачка Грађанска музика, Дубровачко Радничко друштво, Д.С.П.Д.„Слога”, Матица Српска, Народна Одбрана, О.Н.О. „Нова Југославија”, Пододбор друштва Књегиња Зорка и Соколско Друштво) прославио је годишњицу  ослобођења  свог  града  13 новембар 1940.  Лист  „Дубровник”  је  констатовао  да  док  су  српска  и  југословенска  друштва  истакла  државне  заставе  „као  преставници  истинског  и  правог  Дубровника – Опћина  и  хрватска  удружења  тог  дана  давали  су  изглед  потпуно  једнак  свим   XIII новембра  у  бившој  Аустрији.”  (13)

Да би помогли рад Дубровачке Грађанске Музике дубровачка национална удружења приредила су 9. марта 1940. у хотелу Империал забаву са игранком. У фонд Музике приложио је Душан Траживук 100 динара а Антун Нардели и Душан Бабић по 50 динара. (14)

Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику 1. децембра 1940, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. У просторијама сокола на првом спрату Спонзе одржаване су приредбе и предавања. Поводом  прославе  Дана  Уједињења  лист  „Дубровник“ писао је : „забрањује  им  се  да  положе  вијенац  на  споменик  нашег  Ослободитеља, …Краља  Петра;  забрањује  се  да  положи  вијенац  на  спомен-плоче  узидане  на  част  палих  бораца  за  слободу  из  Дубровника”. Скромна  прослава  Дана  Уједињења  у  Дубровнику 1. децембра 1940,  ограничена  је  на  свечаност  приређену  у  Соколани. И у наредном броју лист „Дубровник“ је писао о прослави : „Друштвима која би се усудила да не послушају …..г. шеф полиције запретио је употребом силе и хапшењем чланова управе. … Пред вратима свих зграда у којима се налазе нацијонална друштва стајало је на дан Уједињења по два и три полицајца у униформи или без ње. … Посебну пажњу привлачила је силуета једног бившег ц. к. полицијског агента који је под сводовима Спонзе бројио и контролисао учеснике на свечаној сједници Соколског друштва, таман онако и са оног мјеста, са којега нас је контролисао 1912. године, … Двадесет корачаја од бив. ц. к. агента у служби данашње полиције – видјели смо три млада човјека; … На лицу и у очима могао си им јасно прочитати, да врше онај исти посао, којега је тога часа вршио бив. ц. к. полицијски агент, те са различитом дужности, да о ономе што су видјели реферишу некому другому, који води рачуна о онима које страх и персекуције још нијесу извукле из Соколане и круга националног Дубровника.”(15) По подацима из књиге „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, на подручју дубровачке општине после успоставе Бановине Хрватске обуставиле су делатност „Српско хумано друштво „Књегиња Зорка“ и Српска народна женска задруга. (16) Под влашћу ХСС  дубровачка општина одлучила је 1940. да „нови пут од Плоча на Груж пређе баш преко овог православног гробља и његове црквице, након чега ће оно на тај начин бити на наше очи коначно збрисано.“ Пред црквом светог Ђорђа на Пасату налазио се гроб Андрије Дучића, учесника Херцеговачког устанка из 1875, оца Јована Дучића. (17) Поводом забране оснивања новог пливачког клуба „Дубровник“ лист „Дубровник“ је  коментарисао : „Има пак и један моменат који могуће оправдава одлуку сплитске испоставе. Бива, предлагачи правила новог клуба датирали су своје поднеске са децембром мјесто са просинцом и тако сигурно дали повода да се посумња у њихову —- приврженост постојећим законима ….“.(18)

Описујући  одушевљење  које  је  изазвао  преврат 27 марта 1941. у Дубровнику у  листу „Дубровник” наводи се : „честитања једно другом и извјешавањем народних застава, којима се је читав град окитио. …Једном нашем суграђанину, раднику, великом комунисти, слушајући вијести радија о преузимању државне власти од стране наше узданице, нашег младог Краља, потекоше му сузе. На упит, како то да он, комуниста, и тако осјећа, одговори : истински осјећај је јачи од накалемљеног.  И Дубровник уједно са народом читаве Југославије, осјећа срећу коју му је донио  27 марта 1941 године.” Соколи Дубровника и околине упутили су поздрав краљу Петру II : „ и најсветији завјет да ћемо са пјесмом на уснама хрлити у бој за част младога Краља а за слободу, величину и независност Југославенске Отаџбине.”(19)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и  додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС, клерикалци и франковци  су у Бановини Хрватској  појачали прогоне свих оних које су сматрали противницима својих планова о независној Хрватској. Лист „Дубровник” наставио је да брани Србе и Југословене пред хајком ХСС. Бранио је и масоне. Реаговање листа „Народна Свијест” на одбрану масона од стране „Дубровника” боље од свега  изражава стање у Бановини Хрватској. У листу „Дубровник” Савјет дубровачких културних и националних установа је објављивао своје прогласе, као и  грађани своја писма о прогонима ХСС. Писао је о  „неодговорнима” који су користили власт ХСС за нападе. За Бановине Хрватске због притисака лист „Дубровник” штампан је у Бокешкој штампарији у Котору. Србе Дубровчане терор није сломио. Национална друштва у Дубровнику збила су редове, помагала једна другом и основала Савјет дубровачких културних и националних установа. Савјет је наставио да организује прославе упркос сметњама и забранама власти ХСС у Бановини Хрватској. Све  што се дешавало у Бановини  Хрватској било је увод у оно што се дешавало у НДХ.

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1.„Нашим поштованим претплатницима и пријатељима”, „Дубровник”, Дубровник, 30 децембра 1939, бр. 52, стр. 4;

2. Један добронамеран грађанин, „Свима на уважење”, „Дубровник”, Дубровник, 14 октобра 1939, бр.41, стр.2,3;

3. „Проглас на Дубровчане”, „Дубровник”, Дубровник, 25 новембра 1939, бр.47, стр. 4;

4. „Свећеник терориста”,  „Братство”, Соколска жупа Осијек, 15 новембра 1939, бр. 11, стр. 221;

5. „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945”, стр. 1051;

6. Civis Ragusinus, „Тодоре, Тодоре …”, „Дубровник”, Дубровник 3 фебруара 1940, бр. 5, стр.2-3;

7. „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945”, Сплит 1985, стр. 53; „Дубровник у новој бановини”, ,,Дубровник”,  Дубровник, 20. априла 1940, бр. 16, стр. 4;

8. „Разбијачи” „Дубровник”, Дубровник, 22.јуна 1940, бр.25,  стр.4;

9. „Градске вијести”, „Народна Свијест”, Дубровник, 24 Српња 1940, бр. 30, стр.3;

10. „Одјек нашег чланка о масонерији”: Ф. ,,Југосл. Пошта” и ,,Дубровник”, бране масонерију”, ,,Загребачка штампа о нашем чланку”, ,,Народна Свијест”, Дубровник, 7 Коловоза 1940, бр. 32, стр. 1;

11. Ф. „Истина о „Дубровнику”, „Народна Свијест”, Дубровник, 14 Коловоза 1940, бр. 33, стр. 1; “ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ Антуна Фабриса“,Сакупио и предговор написао др Х. Барић, 1940, Издање „Дубровник“, Београд;

12. „Једно објашњење”, „Дубровник”, 12 октобра 1940, бр.40, Бокешка штампарија, Котор-Дубровник, стр. 3;

13. „Кроз град и предграђе”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 16.новембра 1940, бр.45, стр. 3 – 4;

14. „У корист наше музике”, „Дубровник”,2 марта 1940, бр. 9, Дубровник, стр.4;

15. „Прослава  Дана  Уједињења у Дубровнику”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 7 децембра 1940, Бокешка штампарија (Д.Ј.Челановић), бр.48, стр. 4; „Мозаик данашњице”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 14 децембра 1940,  бр. 49,  стр. 3-4;

16. Душан Пленча, „Однос грађанских политичких структура Дубровника према борби за национално ослобођење и социјални преображај (1941-1945)” „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1050;

17. Славо  Стојковић, „Медитеранска загонетка“, Херцег Нови, 2008, стр.241, 242;

18. „Халуцинације  или  идрофобија  кукавних  енергумена  сељачке  демократије“, „Дубровник“, Котор-Дубровник, 8.фебруара 1941, бр.6, стр.4;

19. „Дубровник је срећан”, „Телеграфски поздрав Сокола”, „Дубровник”,  Дубровник, 29 марта 1941, Југословенска Штампарија,  бр.12, стр.2;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: