Дуда
Душан Дуда Ивковић; фото: E stock/alo.rs
Пише: Божидар Ровчанин
Па можда и не мораш ништа да освојиш и никада да побиједиш да би био славан.
Можеш и да губиш, па да имаш достојанство, озбиљност, мирноћу, па да плијениш!
Можеш и да све побиједиш и да никада не будеш поражен, па да ни твоје побједе не могу да те зацаре и закраље и одведу међу звијезде незаборава.
А Дуда је и побјеђивао и у побједама и ријетким поразима био исти: професор отмености, госпоштине, економ покрета, минималиста ријечи, предавач који је довољно да стоји прав крај линије и скрштених руку – ћутке да диригује и проповиједа.
Није био ни тренер, ни селектор, ни коуч. Био је појава, ауторитет и тип. Био је тако доминантно препознатљив да и ја, тако далек и том терену и кошарци, са пуним увјерењем и сузама у очима, могу да изгрцам:
Збогом, легендо и хвала ти што си нас недостојне тако царски представљао!
Због тебе, многи су мислили да смо нација интелектуалаца, да има нас колико Руса, да Београд је други дио харлемске четврти, а Калиш бијели сленг за Рукер парк.
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
SLAVA TI SVA OVOG SVETA I LEGENDO I GOSPODINE NAD SVIMA.HVALA TI STO SAM ZIVEO U VREME TVOJE LJUDSKE I KOSARKASKE GOSPODSTVENOSTVI.
Некако је постао архаичан израз, Стари Црногорци ( без обзира што израз стари, сам по себи може да представља архаичност).
А није то тако давно било, има тога још код нас, код старијих али и код млађих генерација, гдје се васпитање и традиција преноси са кољена на кољено: Прави Црногорац ( подразумијева се да баштини српство, па како се год национално изјашњавао) живио је читави живот за дан свог покајања ( упокојења у Господу) како ће га ко залелекат, пуних уста, без устручавања, што је значило да је свој живот живио достојанствено, на понос своје породице, свога братства и племена.
Тек кад неко умре, покаже се у пуној мјери, колика је празнина остала за покојником.
Душан Ивковић је, очигледно, био и добар човјек и велики стручњак, што је показало његово покајање ( сахрана).