Духовна музика лијечи душу и увијек помаже

Великопосни фестивал, ове године поводом 300-годишњице  Московског Синодалног хора (Московского Синодального хора), почиње са радом у Москви у понедељак. Новинарка РИА Новости Анна Горбасхова разговарала је са директором московског Синодалног хора Алексејем Пузаковим.

– Ове године ваш хор слави 300. годишњицу, импресиван датум за музичку групу, какве је промјене претрпио за три вијека?

– Прије формирања хора дектретом Петра Великог 1721. године звао се Хор Патријаршиских пјевачких чиновника и био је веома познат још и у вријеме прије Петра. Прослављајући 300. годишњицу хора, окрећемо се времену када су се одвијале реформе Петра Великог, а једна од њих је укидање Патријаршије и успостављање Пресветог управног синода. У исто вријеме хор је преименован у Синодални. У то вријеме хор су чинили само мушки гласови, али већ у 18. веку почео је да се шири, појавили су се дјечији гласови, певали су дјечаци, који су изводили делове високих тонова и виоле, будући да су већ у доба барока настале партитуре које је изводила велика композиција гласова. Свој врхунац хор је достигао у другој половини 19. вијека – и на почетку 20., када су са њим радили изванредни диригенти попут Степана Смоленског, Василија Орлова, Николаја Данилина, као и композитори који су посебно за Синодални хор писали духовну музику. После револуције, када је хор укинут, многи наставници и пјевачи наставили су свој рад на Московском конзерваторијуму и у оним хоровима који су тада још били активни. А континуитет предреволуционарних традиција сачуван је до нашег доба.

– Традиција Великог поста, која је ове године посвећена вашем колективу, такође датира из 18. вијека?

– Да, у 18. вијеку, када су световни живот и забава били ограничени током поста, многи људи су осјећали потребу да се састану са музиком, па су почели да се одржавају посебни концерти духовне музике, који су се одвијали ван богослужења, али су ипак зрно побожности. Данас је спектар културног живота Русије огроман, али, без обзира на то, потреба за високом духовном музиком остаје и данас актуелна. Трудимо се да се развијамо и размишљамо о будућности, јер је хорска култура један од наших националних симбола и обједињујућих принципа. У Русији су увијек пјевали – од рођења до сахране, хорско пјевање пратило је све радосне и тужне догађаје. Човјек живи не само са свакодневним проблемима, његова душа је у развоју и у потрази, а духовна музика у томе помаже.

– Колико људи сада пјева у хору, да ли наступа са другим колективима, на оперским и позоришним сценама?

– Сада укупно имамо око 80 људи, а оно што нас повезује са предреволуционарним синодалним хором је да имамо три нивоа учешћа: дјецу, омладину и одрасле – као што је било прије револуције. Али прије револуције пјевали су само мушкарци и дјечаци. Наредни догађаји и живот духовне музике показали су да је учешће жена у богослужењу неопходно из многих разлога. А због чињенице да су многи свештеници и диригенти били изложени репресији у совјетским годинама, у предратном периоду, а и током рата, углавном су жене пјевале у црквама, а данас више не можемо без њиховог гласа.

Синодални хор данас је живи организам, креативни тим који уједињује људе који воле духовну музику. Наравно, нисмо одвојени од савременог живота, многи људи из нашег хора пјевају не само у цркви, већ у разним свјетовним групама. Пјевачи учествују у различитим ансамблима, хоровима, имају широк креативни опсег. Имамо на примјер, пејваче који пјевају у хору «Нова опера».

Говорећи лично о вама, како сте дошли до тога да постанете диригент?

– Од своје 18. године професионално радим као диригент хора, тако се развијала моја судбина. Када сам имао 16 година, отац ме је одвео у цркву. Године  1982. хором храма руководио је изванредни хоровођа Николај Васиљевич Матвејев, који је сачувао традицију предреволуционарног синодског хора, и данас га сматрам својим учитељем. Одмах сам ушао у ову цркву да учим црквено појање, црквено читање и учешће у богослужењима. Када сам већ прошао одређени пут, почео сам постепено да се сналазим – прво малим саставом хора. Ова пракса остала ми је као основа за моје даље стваралаштво.

– Која дјела чине основу репертоара вашег хора?

– Ово није само духовна и света музика, већ и музика која се конвенционално може назвати секуларном, али је ипак упућена вјерским традицијама, попут музике Баха или музике нашег савременог митрополита Илариона (Алфејева). Главно је да аутентична музика остаје света. Можда не мора нужно да се пјева у храмовима, али увијек говори о божанском, вјечном, узвишеном.

– Да ли је ситуација са инфекцијом коронавирусом утицала на активности хора, да ли је извршила унијела у вашем хору неке измјене?

– Наравно, турнеје у иностранству сада нема. Били смо веома срећни што смо посјетили многе земље, дуго можемо набрајати у којим смо све земљама били, учествовали смо у програмима „руских сезона“, па чак и током прошле године, када су границе затворене. Дуго година смо пријатељи и сарађујемо са Папинским хором Сикстинске капеле Ватикана . И надамо се да ћемо крајем ове године, у децембру, моћи да се сретнемо у Италији у граду Бари и да заједно наступимо у базилици Светог Николе Чудотворца. Сада је тешко много планирати, али засад планирамо неколико путовања по Русији: у Орловску област , на јесен очекујемо наступ у филхармоничним салама у Јарослављу , Вологди и Череповцу.

– Хипотетички, када би вам се понудио избор било ког места на свијету за извођење, гдје бисте жељели да пјевате?

Волимо да наступамо у Италији – у Риму, Милану, у Њемачким градовима. Волио бих да се вратим у прелијепу катедралу Саграда Фамилиа у Барселони, у којој смо наступали прије неколико година. И, наравно, пјеваћемо у (Нотр Дам де Пари) када се укаже прилика.

– Ваш хор није наступао само у иностранству, већ и у руским установама за тешко болесне људе, да ли је данас таква активност немогућа због епидемиолошких околности?

– Иницијатива наших пјевача била је да учине услугу људима који више не могу да посјећују храм, као ни концертне сале. До сада је због карантина овај пројекат суспендован, али надам се да ће се наставити. Веома је важно да смо у стању да пружимо утјеху, мир и наду тешко болесним људима.

Преведено са сајта: https://ria.ru/20210405/puzakov-1604275708.html

Прочитајте ЈОШ: https://www.in4s.net/ljubav-kroz-djelo-dostojevskog-i-novi-zavjet/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: