Дукљански Хајле Селасије и друге приче

Дукља је чудо. Последњи диктаторски режим на тлу Европе и даље клија, буја и цвјета. Дон Микелеово острва Тартуга показује планетарну моћ опстанка и преживљавања. Ма шта опстанка, звјезданог успјеха и процвата. Нестадоше и Слобо, Алија, Туђман и Уго Чавез падоше Садам и Гадафи, изгубише се са политичке сцене Саркози, Клинтон и Берлускони, пропаде неолиберална економија, мини ледено доба окова Средоземље, прошишаше поред наше планете Хејл Бопова и ИСОН комета.

Могу и диносауруси опет да се излегу, али провјерени политички модел остаде и даље најцјењенији код дукљанског бирачког тијела. „Приватно јавно партнерство“ – како дводеценијском лоповлуку тепају партијски пионири показало је опет отпорност достојну бубашваба и гљивичних обољења. Млад и лијеп приправник у ципелама без чарапа и у џемперу заузе бусију на Форбсовој листи. У друштву султана од Брунеја, кувајтских шеика, престолонаследника Лихтенштајна. „Поријекло имовине – мистерија“, вели страна штампа. Абракадабра, ћирибу-ћириба, да живимо боље и напријед за еуропску Дукљу. Док смо трепнули оком друштвена имовина заврши на приватним рачунима, приватних банака, приватне државе Великог Брата, његове уже фамилије, кумова и побратима.

Титек, духовни отац Дукљана шетао једном приликом са несврстаним братом, царем Хајлом Селасијем. Искористили суверени паузу током неке од конференција несврстаних у бившој нам домовини да скокну до Титекове командно штабне виле негдје у Босни, ваљда то бјеше у Зеници. Шетале двије вође Трећег свијета да проваре обилат и укусан ручак са ордонансима и свитом око виле највећег сина народа и народности.

Наиђоше на старог шумара који није препознао крунисане главе. „Божју ти мајку“, рече му љутито Титек кроз плавичасти дим кохибе коју су међу бутинама ваљале младе кубанске пионирке. „Знаш ли да је пред тобом цар? Јеси ли икад видио неког цара?“. „Јесам“, рече старина ко из топа. „Одлично се сјећам кад је Фрањо Јосиф долазио да лови у овој шуми“. „Па Божју ти мајку, кад ти је било боље – под Титом или под Фрањом Јосифом?“, окрену Броз на шалу. „Под царом Фрањом лака му земља“, грмну шумар, а Титек репертира обрвама  док су му се маглили златни оквири Картијеових наочара. „Како то друже шумару?“, прекори га друг Стари. „Лијепо. Тада сам имао двадесет, а сад осамдесет година“, рече старина.

Кратак је људски вијек за чекање демократских промјена у Дукљи. Одакле демократија, кад нема основне супстанце. Нема демоса већ бирачка машинерија навикла да сваке четврте године добије следовање нових лажних обећања. Добро, ту је и стандардних 20 еура, сухомеснати пакет Дудине сушаре, спорадичне ургенције са највишег мјеста за запошљавање незапослених чланова фамилије. И фотографија млађаног Дон Микелеа коју купају сузама радосницама и шампањцем у изборном штабу општине под стечајем у банкотираном државоликом провизоријуму. Од избора до избора бирачи имају довољно времена да кукају, лелечу и псују челнике изборне листе за коју су гласали, што је врхунски домет демокрације.

Дукљанска диктатура пролетаријата направи за 23 године пун круг. Једина је мистерија што је Дон Микеле послије таквих свијетлих и убједљивих побједа мало нервозан, па са посланицима из Позитивне размјењује њежности. Не мисли ваљда да ће његов вјерни Изногуд, Катунски Гебелс превјерити и издати дводеценијски љубавни загрљај. Прећи на страну битанги и будала. На крају крајева, боље да те Господар зове битангом и позива на јуначки мегдан него да се пробудиш са коњском главом у кревету.

Комад боље него код предсједника Уганде „фелдмаршала хаџије др Иди Амин Даде, господара свих животиња на земљи и освајача Британске империје у Африци“ који је политичке опонентне затварао у кавезе зоо врта у Кампали и наплаћивао бирачима улазнице.

„Тешко диктаторима који су повјеровали да нијесу диктатори“ – пољски писац Станислав Јиржи Лец.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: