Дукљански Монтенегрини од Цетиња направили експерименталну позорницу за извођење прљавих пројеката
1 min read
Јован Маркуш
Откуда толико мржње данас на Цетињу? Шта се догодило са Цетињем, олтаром Српства, како су га у деветнаестом веку називали песници и мислећи људи?
Мржња је тешко бреме за онога ко је носи, јер у медицини је познато да онај ко мрзи – пати. Моји суграђани, нормално они који пате од те болести, очигледно су погрешно изабрали објекат мржње и зато би само требало да поређају чињенице да би им ствари постале јасне. Видјеће да је комунизам и нео-комунизам, који је данас на сцени, уништио Цетиње.
Није тешко доказати да је Цетиње, док се држало српства и православља, напредовало као административни, културни и вјерски центар Књажевине, Краљевине и Зетске Бановине. Када је преведено, или боље рећи, силом власти преведено на атеизам и антисрпство, када се одвојило од своје природне матице, оно у сваком погледу назадује.
Суноврат грађанског Цетиња отпочео је његовим ослобођењем на крају Другог светског рата, 13. новембра 1944. У ноћи „дугих ножева“ без икаквог суђења побијено је, да се зна, 28 грађана Цетиња. Међу њима су били професори: Илија и Михаило Зорић, Јоко Грујичић, др Јован Петровић-Његош и Николај Дориамедов, управник позоришта Марко Драговић, предсједник општине Томо Милошевић.
За ових 50 година једино је ген. пуковник ЈНА и народни херој, инг. Блажо Јанковић о овоме проговорио и објаснио разлог ликвидације сљедећим ријечима: „Њих су убили ђаци-понављачи“. Овакви поступци су упрљали ослобођење земље од непријатеља и предодредили нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса.
Довољно је погледати чињенице да би се схватио однос милитантног бољшевизма према грађанском Цетињу. Одлука да више не буде престоница никада није донесена, већ је ова отимачина „провучена“ кроз члан Устава гдје се констатује „главни град НР ЦГ је Титоград“. Убијање тзв. грађанског и монархистичког духа Цетиња не очитава се само кроз пресељење државних и културних институција, већ и кроз пљачку музејских експоната. Цетиње почиње да тавори, други му кроје капу, други, често и полуписмени, одлучивали су му о судбини. Деградирано је чак и од стране многих Цетињана који се нешто питаху.
Некада сједиште многих владика и владара црногорских, престоница једне мале, али храброшћу и духом велике државе, дика Црне Горе и свеколиког Српства, Цетиње се нашло у ритама, идеолошки осуђено да постане резерват.
Од Цетиња је створена полицијско-политичка позорница чије конце и даље повлаче из Титограда (Подгорице), а младе и недовољно информисане усмјеравају против своје браће и своје Цркве. Чак и површна историјска анализа показује да идеолози сепаратизма, неокомунизма и дукљанства нијесу са Цетиња (Штедимлија, Дрљевић, Милатовић…)
Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је додијељена улога политичке и „вјерске“ позорнице од које корист убиру други ван Цетиња. У граду практично ништа не ради, новца нема, град тавори, а од друштвених објеката за дванаест година у граду је изграђена полицијска станица и осам станова за полицију. Подгорица, из које се повлаче сви конци, напредује и расте у сваком погледу. Није ми жао што Подгорица напредује, али ми је жао да Цетиње и даље тоне а Цетињани ћуте.
Подгорички Дукљани и новокомпоновани Црногорци уживају све привилегије, док се рискантне политичке и „вјерске“ авантуре великодушно препуштају Цетињанима.
(дио интервјуа г. Маркуша, за часопис Дуга).
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Antisrpsko Cetinje danas, najbolji je dokaz srpskog Cetinja juče!
M. Elijada tvrdi da kod plemenskih društava, pod naletom modernog, najbrže propada, urušava čitav sistem tradicionalnih vrjednosti!
… Što su skuplje plaćene, najeftinije su prodate!
Njegov je zaključak da su “ tradicionalna društva “ najmanje otporna na spoljne uticaje i svakovrsne konverzije!
Još ta i takva društva nijesu u stanju da se u potpunosti socijalizuju i sažive sa “ novim “ vrjednostima i socijalnim normama … U stalnom raskoraku između “ starog “ i “ novog „, nigde!
… Nekud pošli, niđe došli!
U proputovanju.
Монархизам на Цетињу и визија Српства која је тамо владала (иако неки овде тврде да по први пут чују да је Цетиње било српски град) , уништавано је дуго, систематски и са много страна, али не зато што је Цетиње по природи анти-српско, већ зато што је по природи српско. Напросто, Цетињу је својствено Српство као култура и то Српство у свом највишем поетском, његошевском замаху, са видовданском етиком, косовским заветом и сукцесијом средњевековне, немањићке круне (било на глави Петровића, Карађорђевића и сл.)
То се морало уништити, то није смело опстати, није смела наставити да ради та жила куцавица Српства, која води од Јадрана, преко Цетиња до Дечана и Призрена.
Никад у својој историји, Цетиње није пронашло неки узвишенији облик културе за себе и због тога су са Српством скопчани звездани тренуци града под Ловћеном, кад је он постао присутан на мапи духовних центара човечанства.
Па чак се и Данило Киш напајао српском народном поезијом из уста своје мајке, из рода Драгићевића.
Шта то друго има Цетиње да понуди човечанству?.Продужени с млијеком?
И нико не може да оспори да, како се Српство на Цетињу гасило, тако се оно, а и цела Црна Гора са њим, претварала у провинцију без духа и призвања.
Da, da monarhisticko Cetinje je unisteno komunizmom,a ne 1918te.Da li se vi gospodine Markus razumate sta pisete?
Ideologije su svakako prolazne! … I ona komunistička koja se biše najbolje primila na Cetinje! I ona. Brzo će i ona sa Cetinja!
… Države?
I one, manje više, prolazne …
Narodi … Oni traju, ovako ili onako.
…. Novi, e, oni brže propadaju od starih, brzo će se pokazati!
Oni falsifikovani, izmišljeni, oni još brže.
… Najbrže!
Када говоримо о стању Цетиња данас, желио бих да знам по чему су у бољем духовном стању Пљевља или Беране. То јесу градови који су у идеолошком смислу супротност Цетињу, али само у идеолошком. Прошле недјеље смо дочекали Васкрсење Христово. Да смо којим случајем обишли Црну Гору и питали људе шта им значи Васкрс и да ли их за тај празник везује нешто дубље од једења васкршњих јаја, већина одговора би били поражавајући. Враћање изворном идентитету значи за нас хришћане враћање Христовом јеванђељу, а не некаква прича о идеолошким подјелама која се не може завршити. Идеологије су пролазне, баш као и народи и државе, и оне никада нису биле у стању сабрати људе и дати им било какву вјечну и одрживу заједницу.
Crnogorci su imali svoj hriscanski put, nista nalik svetosavlju koje im se jos od 1918 na silu pokusava nametnuti. Crnogorski popovi su sa jataganom u rukama jurisali prvi, velika vecina njih nije znala pisati (lise uvezenih) niti sluziti, Rusi su Svetog Petra bili dosli robiti i povesti u Sibir optuzujuci ga sto ne radi sluzbu Boziju, Petar Drugi je cesto govorio/ pisao da bi rado skinuo crkvenu odezdu itd itd… sto nam samo govori da je nase pravoslavlje izvorno autohtono u svome postovanju vjere hriscanske i pravoslavne.
Posrbljavanje nase vjere, obicaja, sakralnih objekata i hriscanske istorije od strane Amfilohija i njegove crkve u Crnoj Gori nam je poznato.
Nego neka svako radi svoj posao po svom nahodjenju i savjesti a Onaj gore ima olovku i sve vidi, zar ne Krsto?
Личност светог Саве нико не покушава наметнути, већ је он у Црној Гори далеко прије 1918 године. Православље на начин како Ви говорите није православље, него паганство. Светосавље какво се данас пропагира је такође нешто што је потпуна супротност светом Сави. Управо због свега тога ми смо данас ту гдје јесмо.
‘I u sumi i u gori istinu zbori’ – veli se Krsto.
Kult Svetog Save je u Crnu Goru importovan 1856. godine: Tanjug i Beta su 27. januara 2014. objavili, u nauci dobro poznate činjenice: „Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu. U odluci tadašnjeg Popečiteljskog prosveštenija, predstavnici državne i crkvene vlasti propisali su da se Sveti Sava proglašava za „patrona svih naših škola i da se najsvečanije proslavlja“
Tako je odlukom malog broja ljudi Sava počeo da se u Srbiji proslavlja, međutim, on je srpskom narodu i 27 godina kasnije bio – ne puno važan svetac. Akademik SKA (preteča SANU) Milan Milićević je 1867. godine objavio knjigu „Život Srba seljaka“ u kojoj je na strani 53 kazao: „Sv. Savi mnogi poste. Taj se post zove savica, a inače sv. Sava nije veliki svetac za seljake. No od kako je naređeno da se taj svetitelj slavi kao patron školski, gotovo svaka opština školska mesi taj dan kolač i kuha koljivo kao na krsno ime što se radi.“ Sveti Sava nije osnovao nijednu jedinu školu, a proslavlja se kao školska slava. Naravno, cilj elite (novo)Srba koja je odlučila da se Sava proslavlja kao školska slava bio je da se đeci već od djetinjstva Sava nametne kao najveći Srbin u istoriji.
O uvođenju kulta sv. Save u Crnu Goru pisali su Radoslav Rotković, Danilo Radojević, Novak Adžić i drugi naučnici. Novak Adžić piše: “Arhimandrit Nikanor Ivanović bio je uključen i u politiku koja se ticala školskog sistema u Crnoj Gori. On je, prvi put, pod uticajem Karlovačke mitropolije i patrijaršije, uveo proslavu Save Nemanjića, čime je importovano širenje dotad nepoznatog i nepostojećeg kulta u Crnoj Gori, što je predstavljalo osnov za njegovu kasniju ideološko – političku promociju i instrumentalizaciju, koju je knjaz Nikola eksploatisao i promovisao kao dio svoje dinastičke i ideološko-političke platforme i programa. Nikanor odmah uvodi u program cetinjske osnovne škole proslavu Save Nemanjića (1856), pa je tu, prvi put u Crnoj Gori, otpjevana pjesma ‘Uskliknimo s ljubavlju’. Pjesmu ‘Usliknimo s ljubavlju’ napisao je neki kaluđer (oko 1810), u jednom od fruškogorskih manastira, u Srijemu; prvi put je otpjevana u crkvi u Segedinu (Mađarska) 1839.“ (Novak Adžić,Izvanjac iz Dalmacije mitropolit Crnogorske crkve, “Pobjeda”, 10. maj 2011)
Tako je i ideja o sv. Savi kao najvećem čoeku u istoriji pravoslavaca zapadnog Balkana importovana u Crnu Goru, uostalom, kao i kompletna srpska nacionalna ideologija.
Ма што нам наприча дични Монтенегрину?Ну нас просвијетли са том твојом дукљанштином.Је ли ти познато да се у црквеном календару још у вријеме Црнојевића налази Савин дан ?Је ли и то „импортовано“ ?Можда и јесте али још у 15.вијеку или прије.Још ми кажи ко ли вам је „импортовао“ Обилића медаљу и Обилића пољану ?Што вам не импортоваше Људевита Посавског или Зрињског ?Кад су вам толико мрски,ти „извањци“ и св.Сава и Милош Обилић,те их нијесте е’спортовали још давнија дана ,много прије те фамозне 1918 године ??
Za @Milosa Bar – Hvala na lijepim rijecima.
U crkvenom kalendaru Djurdja Crnojevica (lijepo je sto znas svoju istoriju) se zbilja pojavljuje taj srpski svetac ali Sveti Sava je bio samo jedan od stotina svetaca u kalendaru Crnojevića: Svještenici SPC i razni publicisti okupljeni oko SPC, često ushićeno govore kako su Crnojevići i Crnogorci slavili Svetog Savu. Međutim, kad predstavnici SPC kažu da su Crnojevići proslavljali Sv. Savu – ne kažu da im je Sava bio jedan od običnih svetaca, samo jedan od stotina svetaca u godini. Da prema Sv. Savi Crnojevići nijesu imali nikakvo posebno poštovanje, takođe nam pokazuje crkveni kalendar Crnojevića za 1494. godinu. Sava se po starom kalendaru obilježavao 14. januara i obilježen je crnim slovima (prvo slovo crvenim), dok je npr. Veliki Antonije obilježen crvenim slovima i to ponosno na svom sajtu reklamira i mitropolija gospodina Amfilohija Radovića linku. Vidimo, Crnojevićima i Crnogorcima Veliki Antonije je bio važniji od Svetog Save.
Za Velikog Antonija danas u Crnoj Gori zna samo grupica teologa, a za Savu, htjeli ne htjeli, svi moramo da znamo, toliko nam ga SPC agresivno nameće.
Свештеници који јуришају у бојеве су били изнудица и изузетак, Васојевићи су чак такве терали да брију браде и скидају мантије. И није их било само у Црној Гори, Нићифор Дучић је био Требињац, па је командовао војскама. Ровчани су се утврђивали око манастира Мораче да бране сећање на идеал светости, а не зато што је то њихов „хришћански пут“. Кад је наступило време мира и изградње, такви историјски модели су се превазилазили и, како су се превазилазили, како се утврђивало Светосавље, тако је Црна Гора напредовала и јављали су се свети људи подвижничког типа.
И светогорски монаси су често узимали мачеве и бранили манастире од пирата.
Koliko je poznato istoriji Svetosavlje je krenulo iz Crne Gore.
Poslije dobijanja autokefanosti SPC 1219 Ratsko Nemanjic Sv.Sava osnovao je Zetsku Eparhiju na Prevlaci kod Tivta koja je kasnije preseljna na Cetinje.
Koliko samo porodica slavi Sv.Savu kao krsnu slavu u Crnoj Gori .Nije niko menjao Slavu poslije 1918 to se vjekovima prenosi sa koljena na koljeno.
Srpska slava je zasticena Uneskom kao nematerijalno kulturno blago jer niko od ostalih pravoslavnih naroda nema taj obicaj.U Crnoj Gori svaka porodica ima svoju tradicionalnu slavu .Porodica Petrovic Njegos slavi Durdjev Dan (Sv Djordja) vjekovima prije 1918.
Rastko je napravio privatnu crkvu dinastije Nemanjić: Sava je tako napravio samostalnu crkvu, prije i iznad svega radi svoje dinastije i odmah je otpočet proces kanonizacije (proglašavanje svetiteljima) samih Nemanjića jer su Nemanjići sada imali svoju vlastitu, privatnu crkvu, nije se više van Srbije odlučivalo ko je među Srbima svetitelj. Samostalna crkva koja je bila u rukama Nemanjića gajila je kult te dinastije i među vlastelom i među običnim narodom i to je jedan od važnih razloga zašto je dinastija Nemanjića potrajala skoro dva vijeka. Akademik SANU Miloš Blagojević piše: “Istovremeno sa ‘lozom’, likovi pojedinih članova dinastije Nemanjića, naročito Nemanje i Save, bili su živopisani po svim značajnijim hramovima srednjovjekovne Srbije. Srpski narod je tako mogao uvijek da vidi Nemanjiće zajedno sa likovima starozavjetnih proroka, careva i najvećih hrišćanskih svetitelja. Bila je to za ono vrijeme i najefikasnija vjersko-državna propaganda.“ (Miloš Blagojević, Uloga crkve u istoriji srpske državnosti, ”Dan”, 14. decembar 2011) I još Blagojević objašnjava političke motive za kanonizacije: “Poslije kanonizacije Stefana Prvovjenčanog sužene su mogućnosti srpskoj vlasteli da bira i dovodi nove kraljeve. . . Kanonizovanje Stefana Nemanje, Stefana Prvovjenčanog, kralja Milutina i Stefana Dečanskog, u periodu od 130 godina, učinilo je dinastiju Nemanjića nezamjenljivom i nepomjerljivom.” (Miloš Blagojević, Uloga crkve u istoriji srpske državnosti, ”Dan”, 15. decembar 2011) Akademik SANU ne kaže da su Nemanjići proglašavani svetima zato što su bili sveti, već da bi se dinastija Nemanjića učvrstila na vlasti.
Pa neka nvo cpc proglasi mila za sveca da vidimo koliko ce imati vjernika posle 10g…..
Браво, г. Ивановићу!
Na Cetinje treba podici fabriku cokolade i onu zicaru do Kotora… he he he
Tuzno je i jadno Cetinje sad…
Господине Маркуш, Цетињу ће све то што је одузето бити “надокнађено“ одржавањем скупштине за пријем у НАТО.
..sigurnim korakom.. ne postoji ,,junačko Cetinje.. ko iz njega ne uteče spava
Gospodine Markuše nažalost sve ste u pravu, volio bih da nijeste ali činjenice već više decenija to potvrdjuju.Veliki pozdrav.
Istina. Po Cetinju se govorilo, doduše pod glas, pričali su mi rođaci koji tamo žive, da je poslije oslobođenja Cetinja bila naredba da partizani imaju 24 časa da ubiju koga god hoće: đaci su strijeljali tada svoje profesore iz osvete za lošu ocjenu. Cetinje je malo, pravi razlozi su uvijek bili jasni.
Imamo tu nesreću da stalno ubijamo najbolje među sobom, i u krvnim osvetama i kasnije. Zato se ne dižemo iz pepela, zato smo sa sviješću uvijek na stepenu praistorije.
Nikad nije suđeno ljudima koji su pobili viđenije Cetinjane, ljude koje su svi poštovali, i koji su bili krivi jer su se trudili oko tuđeg djeteta koje nije ni bilo za školu no da neđe kanal za telefon kopa. Ovo je naša tragedija.
Како се неко не нађе да направи репортажу о Србима на Цетињу. Да видимо ко су ти људи, како живе, тј опстају, колико их има, каква је њихова прича.
Naši preci su bili Bjelasa i zelenasi kojima nije bilo sporno ko su
E, ako je narodnoj miliciji dobro, onda ni vama poštovani g. Markušu ne može biti loše!
… Cetinjani, jadi vas znali!
Otac „postovanog“ (ko ga postuje sem velejsrpskih kvislinga?) g. Markusa, je bio jedan od vodecih komunistikih lidera na Cetinju. Sto ne spasi Cetinje kada je trebalo da se spasava?
Po prvi put cujem da je Cetinje bilo „srpski“ grad?
Cetnicicu, ogrezao si u neznanju.