Душан Бабац, аутор монографије „Књаз Никола – цар јунака“, гост „Српског свијета“
Зашто су личност и дјело књаза – краља Николе скоро сто година од његовог упокојења, данас актуелнији него икада, зашто црногорског књаза треба цитирати, а не тумачити, те зашто је српство његова животна тема, само су нека од питања на која ће одговорити гост „Српског свијета“ Душан Бабац.
Српски свијет - најава
Гост емисије „Српски свијет“ у сриједу, 23. децембра је публициста Душан Бабац, аутор монографије „Књаз Никола – цар јунака“.
Зашто су личност и дјело књаза – краља Николе скоро сто година од његовог упокојења, данас актуелнији него икада, зашто црногорског књаза треба цитирати, а не тумачити, те зашто је српство његова животна тема, само су нека од питања на која ће одговорити гост „Српског свијета“ Душан Бабац.
Аутор и водитељ – Гордана Јанићијевић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Полазећи од историјске чињенице да су безумни „српски“ комунисти, бечко-берлински марксисти баљезгари извршили први неуспели комунистички атентат на блаженопочившег краља Александра I Ујединитеља 1921. године, онда још регента, у моменту крунисања вишегодишње борбе за ослобођење и уједињење нашег српског народа у једну целину са уставом; и убиство краља Александра 1934. године у моменту стабилизовања Краљевине Југославије и обезбеђења боље будућности нашег несрећног народа . То су гнусни комунистички злочини које су извршили у сададњи са хрватским усташама, бугаро-македонштвујућима и другим реакционарним, деструктивним међународним подривачким и потпаљивачким елементима. Убиство краља Александра I Карађорђевића био је тежак напад на наше српске идеале и нашу српску целину, овим је срозата у блато наша борба у ратовима 1912-1918 године и пљунуто на безбројне патње и муке, као и на милионске жртве у животима нашег српског народа, које престављају нашу највећу светињу.
Чињеница је да су безумни „српски“ комунисти подредили српске националне интересе, интересима фабијанско-бундистичко-бољшевичке револуције. „Интерес револуције, каже Сима Марковић, увек је изнад интереса сваке поједине нације. И када моментални интерес једне нације дође у сукоб са интересом револуције, онда се онај први мора увек жртвовати“.
Све се то радило по плану фабијанско-бундистичко-бољшевичке Коминтерне, која је предвиђала уништење Краљевине СХС – Краљевине Југославије, која је била главна сметња фабијанизацији, бундизацији и бољшевизацији Балканског полуострва.
Говорећи о односу безумних „српских“ и тзв. „југословенских“ комуниста према држави за време доношења „Обзнане“ у Уставнотворној Скупштини, Милорад Драшковић је поставио ствар овако:
„Господо, овај сукоб између комуниста с једне стране и државне власти с друге стране био је неминован и неизбежан. Родио се један покрет странога порекла, финансиран са стране. Који иде, како сам каже, да разори ову нашу државу. Шта је природније него да тај покрет у своме ходу наиђе на отпор државне власти. Ми хоћемо да се подигне држава, они да се уништи. Морали смо се сукобити… Њиихов је рад у томе да сруше оно зашто су изгинули толики војници наши“.
Међутим, ни један добар Србин, без обзира на географско порекло, чији су идеали били ослобођење и уједињење нашег поробљеног народа у једну целину, није могао остати равнодушан према безумним комунистичким одлукама о Брозовој великохрватској федерализацији Југославије, која је била „републиканског облика, заједница равноправних народа, који су на основу права на самоопредељење, укључујући право на отцепљење, изразили вољу да живе заједно у федеративној држави“ (Види: Устав ФНРЈ, „Службени лист ФНРЈ“, бр. 10, Beograd, 1946).
Да безумним „српским“ комунистима, бечко-берлинским марксистима баљезгарима, није било стало до српског народо, то најбоље илуструје књига Борисава Јовића , коју је објавио под насловом „Велика превара, како су Срби изгубили век“, где између осталог стоји:
„Одлуком о федеративном уређењу земље, као основом равноправности народа, која је донета првим послератним уставом, велики део српског народа остао је ван републике Србије, а да ништа није одлучено о његовим националним правима и начинима његове заштите, о праву на самоопределење или о културном јединству.
Једноставно, српски народ ван своје републике остао је без икаквих институција и права, сведен на националну мањину, са великим изгледима да поступно буде асимилован и да изгуби своје национално биће.
Раздробљени у више република, Срби су изгубили право да наступају као јединствена нација, а пре свега право на самоопределење…
Раздробљен у више република ван Србије, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, српски народ је стављен у позицију националне мањиуне…“ (Види: Борисав Јовић, Велика превара, како су Срби изгубили век, Београд, 2020, стр. 40).
Када је у питању Краљ Никола нико му не може замерити и рећи да није био Србин.Увек је то истицао.Али његова владавина није била ни мало сјајна.О томе се мало зна.Исти је случај и са Краљем Александром Карађорђевићем који је постао јунак после убиства у Марсељу.За обојицу се може рећи да су продали свој србски народ.Краљ Никола се продао Аустријанцима и Французима за паре и побегао из Црне Горе а Краљ Александар је продао србство улазећи у заједницу са Словенцима и Хрватима.О томе биће више речено неком другом приликом.
Jeste da su ista krv ali kao vladari nisu za poređenje…
Nikola je bio predmet spdnje svih evropskih vlastodržaca, narod mu je bukvalno umirao od gladi i iseljavao se gdje je stigao, najviše u Srbiju…naredio je potpisivanje separatnog mira sa Austrougarskom, svrstao vojsku i narod na stranu gubitnika.
Aleksandar je bio vrhunski obrazovan vojni pitomac carske Rusije koji je zajedno sa svojom vojskom prošao pakao I svjetskog rata. Što se tiče zajedničke države, veliko pitanje da li je imao drugog izbora…U svakom slučaju, za vrijeme njegove vladavine srpski narod je glavni, dominantni faktor u odnosu na druge.
Да ли знате за Лондонски уговор из 1915г у коме је Србија требала да добија више од пола Далмације, Славонију и Барању ,Босну и Херцеговину Јужну Србију ( данашњу Македонију ) али Демократска странка и део Радикала који се одвојио од Пашића је хтео савез са Хрватима и Словенцима а Краљ Александар је на савет Француза то и урадио.