Како је објаснио, лажни свједоци су потребни Хрватској јер нема правих, а њих не може ни бити јер оптужени пилоти нису учествовали у предметном догађају. Један од тих лажних сведока је, открива, Мустафа Ч. који је у својству оперативца КОС ЈНА 1991. у мјесту Живинице подигао експлозивом у ваздух камион оснивача СДА у Тузли Хариса Реџића. Да би избјегао хапшење он је 1992. побјегао у Македонију која га је онда предала словеначкој служби, ова холандској, а ова послије обраде хрватској, када је он и дао први исказ о томе шта је наводно чуо о Банским дворима. Он је на крају завршио у тзв. Армији БиХ у којој је и пензионисан у чину пуковника.

– Дакле, реч је о плаћеном терористи и лажном сведоку по позиву служби. О уцењеном човеку који свој опстанак на слободи откупљује лажним исказима. Други сведок је официр Душан Р. из Бањалуке којем је Хрватска, мимо закона, за лажно сведочење доделила стан од 73 метра квадратна у Задру. Он је посведочио како се тог спорног дана наводно полетало са Удбине, да је видео да су дошла на аеродром два лица у цивилу која по висини и конституцији одговарају двојици оптужених. Његов “задатак” је био и да открије линије командовања ради оптужења тих људи, изнесе податке о циљевима и о количини утрошених бомби и ракета. То је модус операнди којим у многим случајевима Хрватска обезбеђује сведоке за своје оптужбе. Одбрана, међутим, поседује снимак признања Душана Р. да је лажно сведочио, а у договору са пуковником хрватске Војне полиције Јадранком Карлушићем. Имамо и непобитне доказе да је тај дан на аеродрому Удбина било “затворено небо” због магле и облака. Није се уопште летело – каже Братић додајући како има информације да Душан Р. и даље одржава везу са Карлушићем и чека позив суда у Загребу.

Можете ли нешто више рећи о овом случају?

Случај “Бански двори” има своја два аспекта. Први је политичко-пропагандни. Ради се о још једном измишљеном хрватском миту. У време почетка оружане побуне 1991. Хрватска није била међународно призната држава, већ федерална јединица Југославије, а Фрањо Туђман је као врховни командант са својим сарадницима идејно испланирао, наређивао и усмеравао терористичке нападе на објекте, јединице ЈНА и њене припаднике као једине легалне оружане силе у сувереној држави СФРЈ са циљем сецесије. Повеља УН забрањује рат, агресију и друге повреде мира, као и употребу оружане силе, осим у општем интересу. Али она не забрањује оружану акцију државе против оружане побуне или у самоодбрани, под условом да се поштују закони и обичаји ратовања. Према томе, у правној квалификацији неког акта мора се поћи од легитимитета државе, а то је овде Југославија, а не побуњеничка страна, и она је нападнута и разбијана изнутра. Туђман и генерал Антон Тус су неколико пута званично упозорени да престану, под претњом одлучне војне акције, али они су наставили. У тим догађајима генерал Бајић, који је командовао авијацијом ЈНА, није радио ништа друго до онога што су чинила војна руководства САД, Немачке, Француске и других држава свуда тамо где су се сукобљавале са тероризмом и побуњеницима. Зато се позивање Хрватске у овом случају на Женевске конвенције своди на Шекспирову максиму: “И ђаво се може позивати на Свето писмо за своје потребе”.

Значи, Ви сматрате да се радило о легитимном циљу?

Бански двори, с обзиром на то да их је користио Фрањо Туђман који се налазио на челу терористичке организације, да је ту примао реферисања и издавао наређења и инструкције, према законима и обичајима ратовања били су легитимни војни објекат дејства. И тог дана, 7. октобра 1991. године, сат времена раније у Банским дворима је примио ратног команданта Вараждина, касније генерала Стјепана Аданића, који му је реферисао о стању на бојишту и ратном плену.

Да ли су генерал Бајић и други осумњичени учествовали у овој акцији?

Он једини зна шта је било тог дана. Уосталом, он ће се о том питању и изјаснити пред судом. А за остале осумњичене могу под пуном одговорношћу да кажем да нису учествовали у том чину. Неки од њих нису ни били у Хрватској тог предметног дана.

А када је у питању други аспект овог случаја који сте поменули?

Он је правно игнорантски и незаконити акт пун реченица које за лаике лепо звуче, али је по својој садржини шупаљ. Од доказа постоје само лажне изјаве два пребега из ЈНА да су чули од других, а не видели, да су то извели авиони. Ту је и изјава трећег сведока да се тог дана са аеродрома Удбина негде полетало. То нису докази, већ гласине, митови преточени у наручене исказе. Хрватско тужилаштво и тајне службе се не баве прикупљањем доказа о томе шта се заиста десило предметног дана, већ изјава које би подупрле једну такву лажну оптужницу.

Како коментаришете то што је овај случај отворен тек 2017, а оптужница подигнута крајем прошле године?

Време покретања истраге и јавно објављивање јесте у корелацији са узбурканим јавним мњењем пресудом Хашког трибунала у случају “Прљић и други” којом је жалбено веће констатовало да је Туђман припадник удруженог злочиначког подухвата чији циљ је био да се у БиХ створи хрватски ентитет и обнови стара граница. Тиме је Туђман једини од свих председника бивших република СФРЈ декларисан злочинцем. Да би се минимизирали ефекти те пресуде, наредног дана је по налогу Колинде Грабар Китаровић уз помпезну конференцију за штампу отворена истрага и почела инструментализација овог догађаја.

Прије неколико година поднијели сте кривичну пријаву против бившег предсједника Словеније Милана Кучана, али и актуелног министра одбране Хрватске Дамира Крстичевића.

Да. Подсетио бих да је још 1984. у Словенији осмишљен план за разбијање Југославије, а да је 10. јула 1990. одржан тајни састанак државног врха Словеније и Хрватске у Виноградима код Оточца, када је усаглашена политика осамостаљивања ових република. Словенци су тада били екстремно радикални, након чега је уследило илегално наоружавање, стварање паравојних формација и оружана побуна са реперкусијама које су се касније пренеле на Хрватску и БиХ. Све то за резултат је имало тешка кршења правила хуманитарног права. У Словенији су извршени бројни ратни злочини, формирани логори, стрељани војници, злостављани цивили, а он, Милан Кучан, лучоноша је исконструисаног рата и тешких разарања и страдања на овим просторима. Он улази у ред највећих ратних злочинаца. Због човечности, такви поступци не смеју остати некажњени и то није само морална већ, пре свега, правна обавеза која излази из Женевских конвенција. У конкретном случају, код граничног прелаза Шкофије стрељани су капетан Слободан Пантелић, цивил Бранко Седлар и војник Неџмедин Османи, а Кучан је о свему био обавештен и ништа није предузео, као ни у другим случајевима тешких злочина, чиме их је заправо подстрекавао. С друге стране, генерал Дамир Крстичевић, ратни командант 4. гардијске бригаде хрватке војске, је одговоран за два можда најтежа злочина на овим просторима, убиство 81 цивила српске националности пуцањем из ватреног оружја и испаљивањем ракета из ручног ракетног бацача на избегличку колону која се 12. и 13. септембра 1995. кретала путним правцем Доњи Вакуф – Јајце, и за свирепа убиства 257 цивила у Мркоњић Граду. Он се том приликом и фотографисао у Јајцу.

Докле сте стигли у доказивању да је ракетирање српских цивила 1995. на Петровачкој цести било планско, те колико су у овом случају важни транскрипти са Брионске сједнице?

Реч је о две избегличке колоне и два догађаја, једној на правцу Кулен Вакуф – Кључ и другој Двор на Уни – Босански Нови. Према начину деловања, временском оквиру, месту дејствовања и последицама видљиво је да се радило о координисаним војним акцијама Ратног ваздухопловства Хрватске у склопу извођења акције “Олуја 95”. Радило се о наредби Генералштаба којим је командовао Фрањо Туђман. Он је још на тзв. Брионској седници рекао како “Србе треба тако ударити, да практично нестану”, а за оне које “не захвате” оставити два излаза и то правац преко Двора на Уни ка Босанском Новом и преко Кулен Вакуфа ка Босанском Петровцу. Управо из планираног остављања два правца за извлачење српских цивила, што се и остварило, произлази свест и хтење да се дејствује по цивилима. Та два догађаја, Брионска седница и ракетирања на Петровачкој цести и у Сводни, заправо су идејно повезани. Овај други је отелотворење Туђманове војничке идеје и заповести да Србе треба тако ударити, да практично нестану. Да се никада више на своје не врате. Недавно сам увидом у извештај снага УН за Сектор југ сазнао и за дејство хрватске авијације по колони избеглица у месту Личка калдрма 7. августа 1995. године које су они квалификовали као чист ратни злочин. С обзиром на то да је етничко чишћење еуфемизам за геноцид, геноцидом је коначно решено хрватско питање. Данашња Хрватска је заправо продужетак некадашње НДХ.

Очекујете ли да надлежна тужилаштва коначно процесуирају одговорне за злочине на подручју Јајца и Мркоњић Града?

Поступци због сумње да су извршени ратни злочини често, а нарочито када су осумњичени команданти јединица, своде се на максиму коју је изрекао још индијски судија Пал, члан већа Токијског трибунала, изузимајући своје мишљење против осуђујуће пресуде у поступку против јапанског генерала Јамашите због злочина над војницима САД на Филипинима 1944. године: “Изгледа да само ратни победници суде ратним губитницима”. Наша јавност не зна да је Тужилаштво за ратне злочине Србије предало БиХ предмет “Насер Орић”. Видели смо правно финале тог судског поступка у БиХ. Уступљен је и предмет истраге против припадника специјалне јединице хрватске војске “Алфа” за масакр ратних заробљеника на превоју Мали Алан и Хрватска од тада, ево 10 година, води истрагу иако је у Београду истрага била успешно завршена. Чекају да помру сведоци и извршиоци.

Недавно је отворен судски поступак против Хашима Тачија, очекујете ли да бар у овом случају буде задовољена правда?

Могуће је да Тачи буде осуђен по командној одговорности, али само за оно што је предмет оптужбе, а то су злочини над цивилима. Тиме би се, као и случају са тужбама против НАТО-а, скретала пажња и брисало памћење о основним кривичним делима: угрожавање територијалне целине, напад на уставно уређење, оружана побуна, диверзије, саботаже, тероризам. Уколико он буде аболиран за та дела, била би послата порука да тероризам није кажњив када се врши у организацији великих сила ради одузимања туђег животног простора и природних богатстава. Зато за овакве и сличне случајеве вреди она Пирова: “Још једна оваква победа и сви смо поражени”.

Можете ли појаснити шта сте мислили када сте рекли да ова оптужница може бити и замка?

Подизање оптужница пред Специјализованим већем Косова које колоквијално називају Специјални суд за злочине ОВК у Хагу није разлог за задовољство. Напротив. То је суд лажне државе основан од стране скупштине побуњеника на окупираној територији, а околност да су за судије именовани странци, да је седиште на територији Холандије, суштински не мења ништа, јер то није међународни суд. Дипломатско међународно признање држава може бити извршено де јуре и де факто. Бојим се да су евентуално општење наше државе са овим судом један од чинова де факто признања и да би нам се то могло у датом тренутку вратити као бумеранг. Наши политичари би ово морали имати у виду када дају изјаве о овом суду. Из етичких разлога, због жртава, они не могу да не подрже суђење за злочине, а на другој страни, таква подршка је признање лажне државе Косово, због чега је реч о замци за државно руководство Србије.

Тужба против НАТО-а

Поново је отворено питање тужби против НАТО-а због бомбардовања осиромашеним уранијумом. Да ли је ово борба против вјетрењача или..?

Челници држава и влада чланица НАТО-а су извршили најтежи злочин против мира и низ ратних злочина у току агресије на СРЈ и Републику Српску. С обзиром на незастаревање тих кривичних дела, коначно би требало да буду изведени пред суд човечанства налогодавци ове агресије. Потом је потребно поставити захтев агресорским земљама за накнаду штете. Уколико судски поступци буду вођени на законит начин, пресуде морају бити признате и извршене у државама које би биле обавезане да је надокнаде. Питање штете услед дејстава пројектила са осиромашеним уранијумом је важно, али секундарно. У извесном смислу вођење само тих поступака води забораву основног злочина из којег је и овај изашао, јер у ширем контексту цео проблем своди на врсту убојних средстава. Зато би НАТО имао интерес да не дозволи окончање суђења, већ да добровољно надокнади штету свим појединцима који су је услед зрачења делова тих пројектила претрпели.

Извор: Глас српске