Душан Костић: У тој тами
У тој тами дугој бљешти моја луча,
Србијо, из канџи излети још млађа!
Слутим зору бријегом кроз крв која кључа
за твоју слободу, за све што се рађа.
Избјегох, ал’ твој сам до дна, задње нити,
зар могу не вољет дом тај, своје краје?
И овдје, у св’јету, ја ћу с тобом бити
међ нама даљина макар колика је.
Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде,
знам ширину душе и љубав без мјере,
твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде,
сву бол коју болиш, све то што те ждере.
Знам шта оком плане. мрко, усред уза,
крену л’ чете листом, бљесну ли шишане;
знам ти сваку мис’о, сву горчину суза,
гњев твој предубоки, ланце покидане.
Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке,
кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе;
знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке,
знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.
Ал’ за тебе тријех – за дан што ће доћи,
за пучину твоју што се диже смјела,
за см’јех твог прољећа мрак покидах ноћи,
за живу ти ријеч горјех до пепела.
За све снове твоје уткане у струне
гусала, за бајку мајке – ткаље меко,
за горчину клетве издају што куне,
ријеч њежну драге драгом на далеко.
Земљо моја родна! Твој сам. Руди пјена
над буктињом срца – љубав тихо плави.
Ја знам снагу пера, праха размућена:
сву љепоту твоју свјетом да прославим!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
