Dušan Proroković: „Jugosfera“ je pusti san

Italijanski premijer Mateo Renci nedavno je rekao kako su za opstanak EU neophodne „zajedničke vrednosti“ i „duboko poverenje“. EU je iznikla iz uspešnog ekonomskog (trgovinskog) savezništva, a poslednje dve decenije je potrošila kako bi prerasla u geopolitičku celinu. Ipak, tu se stvari odvijaju neželjenim tokom. Kada se došlo do politike, saznalo se koliko je tu različitih istorijskih pogleda, nepoverenja, podozrivosti. Zbog toga, moguće je da EU ne preživi.Od strane EU je puno toga pomenuto i o „neophodnosti pomirenja balkanskih naroda“. Stotine miliona, ako ne i milijarde evra su potrošene za petnaest godina, na razne projekte koji su išli u ovom pravcu. Osovina oko koje se na jugoslovenskom prostoru sve vrti, barem kada se gleda iz ugla Brisela, jeste ona koja se proteže od Beograda do Zagreba. Uspostavljanje bližih odnosa između Srbije i Hrvatske dugo je bio jedan od prioriteta evrodiplomatije na Balkanu. Čak se pojavilo i zalaganje za čvrstim povezivanjem jugoslovenskog prostora u novu integracionu celinu, pod nazivom „Jugosfera“. Ne bi to bila stara Jugoslavija, ali bi predstavljalo novu formu integracije. Srbi i Hrvati su višestruko povezani. I zajedničkom istorijom, i jednim jezikom, i saobraćajnicama, i privrednim interesima. Dva naroda i dve države moraju sarađivati. Neprirodno bi bilo da je drugačije. Valjda je to navelo patrijarha Irineja da podvuče na parastosu žrtvama „Oluje“ kako su počinioci „naša braća po veri“.

Međutim, sve što se dešavalo tokom proslave (!) najvećeg etničkog čišćenja na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, pokazalo je Srbiji kako se „jugosferizacije“ treba kloniti. Neka bude i po patrijarhovom da smo „braća“, ali, kese su nam različite. Ili, političkim rečnikom govoreći – mi se sa njima nećemo razumeti iako govorimo istim jezikom. Zbog toga, za Srbe bi svako novo „bratstvo“ sa Hrvatima bilo agonija. Pri tome, ne radi se ovde samo o veličanju i slavljenju jednog gnusnog čina, mada je i to važan pokazatelj za Srbiju. Radi se pre svega o karakteru, koji su hrvatska elita i ubedljiva većina u nacionalnom korpusu (pučanstvu!) iskazali po četvrti put u poslednjih sto godina. Glavne odlike tog karaktera su politička uskogrudost, upinjanje da se opravdaju potezi koji se nisu smeli činiti i ničim poduprta samouverenost kako njihovo ponašanje neće proizvesti nikakve posledice. To je odlika političke zajednice, a ne naroda.

Istorijski narodi imaju svoje svetle trenutke, ali i tamne stranputice kojima su hodali. Na greškama se uči, iz njih se izvlače pouke, utvrđuju nove politike, novi ciljevi, menjaju se strategije i taktike. Bilo je mnogo istorijskih lutanja kod Srba (da se samo prisetimo sjajnih dela Danka Popovića na tu temu), mnogo strašnih stvari počinjenih u ime srpstva, ali to su sve istorijske etape koje su za nama, iz kojih treba nešto naučiti. Da se ne bi ponovile. Da bismo izbegli nesreće. Narodotvorni procesi nisu pravolinijski, imaju oni svoje krivine i rukavce.

U Hrvatskoj je pokazano opredeljenje da se na mnoge teme nema šta razmišljati. Za njih, „Oluja“ je sa pravno-formalne strane bila u redu, tako se štitio „ustavni poredak“. Zaboravlja se da ima nešto i u istorijskoj odgovornosti i moralu. I Jevreji su deportovani u logore po zakonu. Kako bi danas delovala odbrana onih koji su to činili, ako bi rekli da je sa „pravno-formalne strane sve bilo u redu“. Sa preispitivanjem sopstvene uloge i preuzimanja odgovornosti se mora jednom početi. Istorijska distanca od dvadeset godina je sasvim dovoljna. Pošto toga niti je bilo tokom prethodnog veka, a nema ni danas, o Hrvatima kao strateškom savezniku ne treba razmišljati. Saradnja je dobra i potrebna, ali nju ograničiti na oblasti od obostranog interesa. Može se trgovati. Opravdano je ka Zagrebu praviti dobar put, ali ne i praviti osovinu. Ne možemo se spajati u jednu geopolitičku celinu. Čvršće integrisanje na Balkanu treba ponuditi drugim narodima, sa kojima se može doći do „zajedničkih vrednosti“ i „dubokog poverenja“. Osovine su za Beograd na drugim stranama.