Душанов законик је штитио права узбуњивача

Пишу: Зорица Марковић и Вељко Миладиновић

Главна улога у овој причи о средњовековним српским узбуњивачима поверена је меропсима, као најбројнијој групи зависних земљорадника, чији је статус, упрошћено гледано, био на милост и немилост локалне властеле, односно њихових господара. У Душановом законику крије се одредба по којој имају право да туже било ког властелина, коме је забрањено да се после парнице свети. А шта би друго, него заштита од одмазде, било основна функција Закона о заштити узбуњивача?

Пошто се у тумачењу правне историје Срба, далеко у прошлости, уз Номоканон Светог Саве, углавном не иде ни ближе ни даље од Душановог законика, тако смо и у овом акту који је уз освојену територију „прославио“ српског владара са највишом титулом, пронашли одреднице које уз неколико ограда које углавном иду уз дух времена, могу да се протумаче као протоверзије заштите узбуњивача, у том најпростијем изворном облику.

Главна улога у овој причи о средњовековним српским узбуњивачима поверена је меропсима, као најбројнијој групи зависних земљорадника, чији је статус, упрошћено гледано, био на милост и немилост локалне властеле, односно њихових господара.

Као земљорадници имали су јасно зацртане обавезе. Неке од њих су биле да 106 дана годишње раде на имању господара, да десетак своје производње дају господару, уз то да пружају смештај цару или властели која се нађе „у пролазу“, да одржавају зидине властелинских поседа…

Цар Душан је Закоником, између осталог, желео да јасно уреди односе различитих слојева друштва, а ти односи су до тада углавном регулисани обичајним правом.

Ту у игру ускаче један члан Законика који се односи на права која се гарантују меропсима. Реч је о члану 139 који гласи:

„Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда царства ми, осим да му судије суде по правди, а ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи судија царства ми, како да плати господар меропху све на рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху.“

Према тумачењу професора права Срђана Шаркића, у књизи Средњовековно српско право, господар по овом члану може да захтева од меропаха само оно што је прописано законом. У супротном, наводи Шаркић, меропах има право да га тужи, ма био то цар, царица, црква или било који властелин.

„Ако меропах добије парницу, царски судија му јемчи да ће му господар платити све на време и да му се неће светити“, наводи Шаркић.

Основна функција савремених закона о заштити узбуњивача управо јесте у заштити узбуњивача од освете послодавца. То даје основа да се у Душановом законику потражи претеча овог савременог правног института.

„Ово јесте један од елемената заштите узбуњивача. Стога се, врло условно, може рећи да у Душановом законику постоји претеча забране да се послодавац освети раднику због парнице“, наводи Мирјана Мартић, судија прекршајног суда у Београду.

Разлика између права меропаха и савремених узбуњивача је и у редоследу „правног поступка“. Узбуњивач открива незакониту праксу послодавца, па потом следи освета, најчешће отказ, а тек онда се у причу укључују суд и парница.

А заштита меропаха у Душановом законику подразумева да се прво иде на суд, па тек онда следи забрана освете.

„Забрана да се господар освети потчињеном (меропаху) због успешне парнице у Душановом законику представља претечу препознавања права радника, као слабије стране, у односу на послодавца. Развој радно-правних односа има важну улогу у развоју заштите узбуњивања, али се не може рећи да је претеча заштите узбуњивача. Могло би се рећи да у Душановом законику постоје елементи који чине један део заштите узбуњивача,“ закључује наша саговорница.

Оно што би евентуално могло да поквари угођај овог „историјског открића“ по ком су српски земљорадници били први „звиждачи“, осим што је Душанов законик писан у духу тадашњег времена, крије се и у дилеми професора Шаркића:

„Остаје, међутим отворено питање колико је и у којој мери се тај члан у пракси примењивао. Одговор је, нажалост, немогуће дати јер нам није сачувана ниједна судска пресуда из спорова меропаха и њихових господара.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: