Душегупке и виртуална опела

Пише: Мишо Вујовић

„Знам ја нас, јебо ти нас“, давно је рекао Бранко Ћопић, а неко од међународних посленика деведесетих га је допунио: „Србе само треба притиснути“.

Срећа је што ми себе не познајемо довољно иначе би суицид постао национална дисциплина. Ипак, истим путем и то колективно посрћемо његовим стопама, са друге стране моста. Западне, тамо су тековине великих прегнућа али и трон нечастивог.

Тамо су одавно згазили Христа, а облаче се његовим ликом.
И небо је на западу атрактивније. Залазак сунца је леп само за гледање.

Волимо исток али нам је запад ближи. Кажу, слободнији је. Можда, за одабране!?

„Шта ту има да се бира, али је туђе увек слађе“, све чешће се колеба понеки праведник саблажњен спознајом где се све скрива нечастиви. Чак и под мантијама. И нашим и њиховом. Пориви и слабости су универзалне. Само је њихова мржња према нама већа.

Индулгенције и код нас и код њих користи господа дубоког џепа и још дубљег понора. Сиротиња иде у редовну процедуру. Девети круг па како се ко снађе.
Мада је њихов тас лакши али тешко је утврдити критеријуме за царство небеско ако су само праведници на гиљотини, рек’о би прост народ, испошћен разним неправдама легализованих криминалаца у власти и ван ње.

Нећу да будем песимиста али ово што видим кроз кључаоницу не даје нам право на оптимизам, још мање за страх.

„Спаса нам нема пропасти нећемо”, говорио је мудри и похлепни Пашић. Калуп за наше политичаре којима мудрости фали, али похлепе имају на претек.

Већ смо на све огуглали од санкција, ратова, бомби, бежанија, жица…до модерних душегубки.

Е њих нећемо приживити. Туку иза сваког ћошка. Све што светли осим воштанице неког ђавола емитује или нечим зрачи. Позитивног веома мало као што су доброћудни тумори у мањини.

Има ли правде и праведних у овом грешном времену!? “Овде нико није случајно…згријешио је макар у мајчиној утроби …, убацује се Карађоз чувар у „Проклетој авлији“!

„Опела видео линком омугућавају бољу везу са оним светом.”, тврди повратник из клиничке смрти наглашавајући да прелаз изазива краткотрајно слепило.

Физичко слепило у већини случајева има духовно треће око. Свевидеће. Духовни слепци су ћорави код оба ока и ту нама лека. Таквих је највише на кадровским листама широм ових обогаљених српских земаља у којима харају душегупке као храна за докону и лаковерну рају.

Министар културе Србије чим је укапирао де ће ускоро бити реконструисан чачнуо је у душегупке изјавом да ријалитије треба сместити у комерцијалне канале. Од зечева до вукова знаних и незнаних ускурчило се на министра у одласку. Не дај Боже да је изјавио да многи заслужују смештај у васпитно – поправним или у душевним установама, како би тек по њему тамбурали.

Нисам склон да браним министре, уопште политичаре. Не као људе већ као врсту отпорну на ћутеке. Ово је једна од ретких професија која се брзо трансформише и увек реагује на сигурно. Трпи притиске када мора али ако су увреде наплативе, намах постану преосетљиви на душевну бол. Наравно не сви. Још мање имам намеру да налазим оправдања за пословне егзибиције и екперименте над масама медијског могула чија је империја настала деведесетих у нестајању већине вредносних норми једног друштва.

Министар културе, једини је, до сада, у шареноликој и разбарушеној галерији својих претходника са озбиљним стажом у српској култури, дигао глас против примитивизма, насиља, голотиње, стриптиза, незнања, набилдоване бахатости и чега већ не.

Тв парада неукуса или маратон бестиђа емитује се на програмима са националном фреквенцијом. Лично немам ништа против и једног ријалитија, али ако су такви садржаји део стратегије затупљивања и омаловажавања грађана свакако да ме то чини неспокојним, без обзира на моју асоцијалну склоност да се све мање осећам грађанином. Иначе сет топ бокс ми се покварио, антене су на крову постале жртва зидања станова – голубарника, даљинац се загубио, али како да ескивирам интернет где се душегупка преноси у live формату. Гледаност ових перверзних преноса живота у кавезу, индивидуа сумњиве репутације и раскомоћене савести, понашања лишеног стида, само потврђује колико је народ дезорјентисан и у којој мери је све постаје обесмишљено.
Министару културе замерам што уз јавно обраћања није засукао рукаве и припремио допуну Закона у култури у ком би се дефинисао појам шунда и његово адекватно опорезивање, као и законска обавеза емитерима да ласцивне садржаје емитују на затвореним каналима.

Медијски могул је на реаговање министра, одговорио у духу својих такмичара:

„Министар у кабинету гледа порниће”, или у преводу “министар онанише”

Међутим, подизањем десне обрве, министар културе, рекло би се, остаће упамћен као неко ко није отишао без крика у ноћ.

Није можда за поређење али последња два просвећена српска владара са овог света су отишла на пречац. Деспоту Стефану је позлило у лову, био је здрав као дрен.

Кнеза Михајла Обреновића брутално су убили у Кошутњаку. Човек који је после два века бугарске владавине, вратио Хиландар краљ Александар Обтеновић, искасапљен је од завереника. Његов имењак Александар Карађорђевић платио главом своју заблуду звану Југославија.

Остаје питање ко ће све служити право или виртуално опело нашој култури?
Топаловићи ће, као и до сада обавити последњи чин!!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: