Насловна Култура Душко Радовић: Мргуд са великом душом

Душко Радовић: Мргуд са великом душом

„Прије него што кренете да тражите срећу, провјерите — можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умију да је виде“, рекао је једном приликом вјечни Душко Радовић

0
Душко Радовић

Култни зборници текстова Душка Радовића „Београде, добро јутро“ 1 и 2, својеврсни омаж пјесниковом вољеном граду, објављени су недавно у новом руху у издању „Лагуне“. Ријеч је о избору текстова из култне емисије Првог програма Студија Б, насталих од јула 1975. до новембра 1976. године, и од априла 1977. до маја 1978. године.

Душко Радовић је годинама, из јутра у јутро, будио Београђане попут кафе с мало шећера. Растјеривао им је сан извлачећи љепоту јутарњег неба из наслага градског смога, лијечио им мамурлук смјешом њихових слабости и недостатака, мирио супружнике изврћући на наличје њихове каприце и лоше навике, подсјећао увијек ужурбане родитеље да су и они били дјеца.

О томе колико су Београђани тих безбрижних седамдесетих година вољели да се буде уз Душков дубоки и храпави глас сведочи и једна анегдота коју је с нама подјелио песник Љубивоје Ршумовић, један од блиских пријатеља и сарадника Душка Радовића.

Ršumović
Љубивоје Ршумовић

У то вријеме често сам се возио трамвајем. Једном приликом слушао сам разговор двојице младића који су били на задњој платформи и размјењивали утиске о некој дјевојци која их је претходне вечери обојицу одбила. Један од момака је прокоментарисао: ’Море, тврд је орах воћка чудновата, што би рекао Душко Радовић‘. У то време, све мудрости овога свијета говорио је — Душко Радовић“, уз осмех прича Ршум.

Основна Душкова порука Београђанима била је апел да се сачува породица. Кроз све његове афоризме, наглашава Ршум, колико год да су иронични, провијава порука да је породица најважнија.

Та његова емисија је требало да буде, а и била је — ’Добро јутро, одрасли‘. Мало горко, мало слатко, али у сваком случају мудро. Душко Радовић је био човјек од задатка, доста дисциплинован, мада је све радио у последњем тренутку. Устајао је у пет сати, у пола шест је већ био у Београђанки, сједао за писаћу машину и до седам сати писао текст. Они који су радили с њим у Студију Б причају да је имао обичај да шета около по спрату и да није волио да га ико у том размишљању узнемирава“, прича нам Ршум.

Душково обраћање Београђанима постепено је постајало све рескије, па је од првобитних поетизованих опсервација о сунцу и облацима изнад Београда, преко афоризама о радном човјеку, мушко-женским односима и односима родитеља према дјеци, све отвореније ишао ка политичким темама и критици друштвених прилика у земљи која је на прелазу између двије декаде остала без вишедеценијског неприкосновеног лидера.

Успјевао је да избјегне гнев ондашњих политичара, све док једног јутра 1982. године у етар није изговорио реченицу: „Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без свих других“.

Њега су политички скинули с програма, али су врло брзо увидјели да су прекардашили, па су тражили од њега да се врати. Иван Стамболић није био глуп човјек, чак у тој реченици није ни препознао себe. Mогуће је да су то његови сарадници учинили у његово имe. Душко им је, међутим, одговорио да он не ради на дугме и да не могу да га искључе и поново укључе једним потезом прекидача“, сјећа се Љубивоје Ршумовић.

Душка Радовића је повлачење из култне емисије убрзо коштало живота. Недуго након одласка из Студија Б, београдски добри дух „из радија“ разболио се од запаљења продужене кичмене мождине. Након дуге борбе с болешћу и бројних операција, преминуо је 16. августа 1984. године.

Како су Душко и Ршум открили један другог

Душко Радовић се у животу Љубивоја Ршумовића први пут појавио посредно, захваљујући једној оловци с гумицом на врху, драгоцјености какву је ретко који ђак у тадашњој Југославији посједовао.

Када сам био ученик трећег разреда, моја учитељица која је дошла у Љубиш на Златибор ме је натјерала да напишем своју прву озбиљну пјесму. До тада сам писао пошалице и безобразне пјесмице, а она је тражила од мене да пишем о Златибору, ’најљепшој планини у Југославији‘. Послала је ту песму у Београд, у ’Пионирске новине‘. После неколико дана обавјештен сам да сам као награду добио претплату на часопис, име ми је било одштампано на његовим страницама, а уз први примјерак листа добио сам и графитну оловку с гумицом на врху“, присјећа се Ршум.

Тих раних педесетих година у Југославији се нису производиле такве оловке, а нису се ни увозиле. Игром случаја, редакција „Пионирских новина“ у којој је Душко Радовић тада био уредник, добила је неколико пакета тих оловака захваљујући хуманитарној помоћи организације УНРРА и одлучила да их поклања дјеци.

Нисам био једино дијете које је добило ту оловку, али јесам био једини у Љубишу с таквим даром. То је на неки начин пресудило да почнем да се бавим писањем пјесама“, каже Љубивоје Ршумовић.

Душко Радовић

Двојица пјесника су се први пут сусрела 1957. године у башти „Мажестика“. Ршум је тада био гимназијалац, већ му је неколико пјесама било објављено у „Књижевним новинама“. Једна од ствари које је понио са собом у Београд из Љубиша била је свешчица са стиховима које је желио да понуди „Просвети“, на чијем је челу тада био Стеван Раичковић.

Није био у канцеларији када сам дошао, па ме је секретарица упутила да одем испред ’Мажестика‘, гдје он пије јутарњу кафу. Отишао сам тамо. Стеву сам препознао по фотографијама. Поред њега је сједио главати човјек, сав озбиљан и намргођен. То је био Душко. Док сам причао Стеви ко сам, одакле сам дошао и зашто, Душко је узео мој рукопис и почео да га прелистава. Кад сам завршио разговор са Стевом, питао ме је да ли бих му дао рукопис да га емитује на Радио-Београду, у једној емисији за дјецу. Помало љутито сам му одговорио да ја не пишем за дјецу и покушао да узмем рукопис натраг. Не дајући ми свешчицу, Душко ми је одговорио: ’Немаш ти појма за кога пишеш‘. Та реченица ми и дан-данас одзвања у ушима кад узмем оловку да нешто запишем“, прича Љубивоје Ршумовић.

Ршумови стихови су потом заиста били емитовани у радијској емисији за дјецу, мада он није био у могућности да то чује, јер није имао радио. Сведочанство о томе му је, ипак, редовно стизало у виду скромног хонорара, тако добродошлог гимназијалцу из унутрашњости.

Намргођено лице као маска за велику душу

Касније, када је Душко Радовић прешао на телевизију као уредник дјечјег програма, позвао је Ршума да му буде један од сарадника.

Од Душка се могло много тога научити. Када је предлагао емисије, никада није чекао да му неко донесе текст, већ је сам давао предлоге. Када је уређивао ’Полетарац‘, правио је план за цијели број тог огромног листа, а онда од нас сарадника наручивао пјесме, приче или нешто друго на одређену тему“, напомиње Ршум.

Душко је, према његовим ријечима, имао дар да осјети шта ко од његових сарадника умије и може да уради. „Тако би требало да се понашају уредници у новинама, часописима, на телевизији, да имају визију шта и како треба да се ради и да из свакога извуку оно најбоље“, сматра Ршумовић.

Душка Радовића савременици памте као намргођеног, озбиљног човјека. Такве су му и фотографије. А иза тог намрштеног лица, каже Ршум, крио се веома дружељубив човјек.

Душко Радовић

„Био је и врло критичан, није умио да лукави, да једно мисли, а друго говори. Сматрао је да је то наследио од свог оца Угљеше, који је био машиновођа. Отац му се школовао у Минхену и од Њемаца научио да буде дисциплинован. Душко је често говорио да га тијело не слуша, да зато ради све у последњем тренутку, под притиском. Али увијек уради“, напомиње наш саговорник.

Аутор пјесама попут „Плавог зеца“, „Страшног лава“, „Здравице“, радио-драме „Капетан Џон Пиплфокс“, телевизијске серије „На слово, на слово“ и других дјела омиљених и некадашњој и садашњој дјеци говорио је да га највише инспиришу радост и необавезност дјетињства. Писање је за њега било једна врста игре, а игра је, како је говорио, борба против досаде.

Прије него што кренете да тражите срећу, провјерите — можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умију да је виде“, рекао је једном приликом вјечни Душко Радовић.

Извор: Спутњик

Прочитајте још:

Деспот: Олуја на француском

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here