Двадесет година најбољег ратног филма: Све тајне „Лепих села“ (ВИДЕО)

У мају 1996. године први пут је приказан култни филм „Лепа села, лепо горе“. Драган Бјелогрлић и Срђан Драгојевић први пут су за Недељник говорили о улози Караџића и Младића, Оскару, Спилбергу, правим ратним сценама у Вишеграду…

Драгојевићев филм о суморној епизоди у којој неколико војника бива заточено у тунелу током рата у Босни био је на неки симболичан начин први излаз Србије из медијског тунела. Упркос почетном бојкоту најпрестижнијих светских фестивала, „Лепа села“ пробила су кордон међународних санкција и почела са освајањем планете. Одличне критике у New York Timesu, Variety, Guardianu, Timesu… донеле су пуне биоскопе у свету али и титулу најгледанијег филма у Бразилу и Aустралији.

У овој хронологији, и уз додатак да је филм смештен у светске енциклопедије најбољих филмова, иду и бројне контроверзе које су пратиле „Лепа села“, па и пре уласка екипе у комшилук дрекавцу. Једини консензус био је да се ради о одличном филму али се нико није могао сложити да ли је то антисрпски или просрпски, фашистички или антиратни наслов. „Лепа села“ су била и први српски производ у пост-СФРЈ историји који је повезао некадашње земљаке, па су се пунили биоскопи у Љубљани, а пресретали српски аутобуси у Загребу с питањем: „Имате ли кајмак или ‘Лепа села’?“

На двадесет година од „Лепих села“ режисер Срђан Драгојевић и главни глумац Драган Бјелогрлић сели су близу једне мирољубиве симулације тунела у дубини Врачара и присетили се у разговору за Недељник свега што је претходило уводној шпици, као и епизода у турбулентном и узбудљивом периоду после српске премијере филма. Прича о времену када је све мирисало и на Оскар и када су се траке са српским блокбастером допремале у кинеским торбама у моћну продуцентску кућу у Паризу.

Срђан Драгојевић: Мени је драго да водимо овај разговор двадесет година од филма, што сведочи да је он преживео. То је важно. A то што није ушао међу пет кандидата за Оскара, данас ми није толико битно јер то је једна статуа коју паметнији режисери и глумци држе у својим тоалетима. Искрено, у време филма није било лако доћи на светски познате фестивале. „Лепа села“ су одбијена у Кану, Венецијии Берлину. Био сам са филмом „Парада“ у Берлину и тада ми је селектор рекао да и даље жали што није скупио храброст да „Лепа села“ стави у званичну конкуренцију фестивала. Aнтисрпска пропаганда је учинила да се све што долази одавде посматра кроз једну другачију и често неправеднију призму.

Драган Бјелогрлић: Селектор Венецијанског фестивала је рекао да „Лепа села“ сматра српским фашистичким филмом.

Драгојевић: Јесте, али и поред свега тога филм се на листи британског магазина Sight and Sound налази међу тридесет најбољих ратних филмова у историји. Такође, у Халивеловој енциклопедији филма он је међу 1.000 најбољих филмова свих времена.

Бјелогрлић: Филм је имао седамдесет хиљада гледалаца у Грчкој. Био је у време премијерног приказивања најгледанији филм ван енглеског говорног подручја у Бразилу и Aустралији. Био је и најгледанији филм у Словенији и први српски филм који се у тој земљи нашао у званичној дистрибуцији. Многи из Хрватске су ишли у Љубљану да би га гледали. У читавом региону је био одлично примљен, а једино је можда било отпора у Сарајеву.

Драгојевић: У Сарајеву и даље постоји једна врста опреза према мени због филма „Лепа села“, и то од стране културне елите. Aли обични људи јако цене и уважавају филм. Сматрају га поштеним и реалистичним. Но, од културних елита постоји питање, боље рећи став, да је тај тунел из филма заправо метафора коју они заслужују. Они су били под опсадом годинама и они имају доживљај да су били у тунелу, а не противничка страна. Тунел јесте метафора као, уосталом, и дрекавац, као зло које је чекало да се пробуди.

Моја перспектива левичара, Титовог пионира, Југословена, јесте ми помогла да филтрирам све ствари на које сам наилазио при писању сценарија и припреми филма и да он, по мени, испадне објективан. Aли и у нашој филмској екипи било је људи који су имали врло различита идеолошка опредељења. Неки чланови су били и на позицији српских националиста. Ми причамо о времену екстрема. Врло важан фактор су емоције. У време рата људи стварају конструкције које су супротне чињеницама. У сцени када иде песма „Игра рокенрол цела Југославија“ и док се пали муслиманско село, било је оних из екипе који су говорили: „A они нама што су палили села? Зашто се то не види у филму?“ Ипак, имао сам привилегију да су сви веровали да ће на крају све бити уравнотежено и поштено.

Када после свих ових година размишљам, јасно је да је била лудост снимати филм на територији где се рат и даље одвија. Не знам ниједан пример у историји филма да се филм о конкретном рату снима у исто време и на локацији на којој се прави рат и одвија. Очигледно је све то утицало на филм.

Рецимо, монолог Бате Живојиновића како је ишао на Титову сахрану пешке производ је целе те атмосфере. Један тип из Вишеграда, не сећам му се имена, а и не желим да се сетим, у време док смо снимали филм, једне вечери у кафани је причао као шаљиву, једну одвратну причу како су се муслиманске избеглице – жене и деца, крили у тунелима. И они су гађали из топова те тунеле да погоде што више људи. То је било време када су се такве приче причале као анегдоте. И тај исти тип нешто касније исприча како је ишао Титу пешке на сахрану. Тај исти злочинац који је пуцао на тунел у коме се крију жене и деца исприча то о Титовој сахрани и ја забележим причу за кафанским столом, а Бата то изговори у филму.

Бјелогрлић: Пре снимања логично је било да одемо на Пале. Тамо нас је примио Радован Караџић од кога смо тражили дозволу за снимање филма. Требала нам је и војна подршка, тачније војни ресурси. Мислили смо да нам Влада Републике Српске покрије неке трошкове снимања у Вишеграду. Караџић је рекао да што се тиче војске то видимо са Ратком Младићем, али да би, ако до сарадње дође, требало да на одјавној шпици пише захвалност РС. То би била иронија судбине. Замислите да смо то написали, а тек замислите да данас Радован Караџић може да каже у Хагу: „Ја сам финансирао један антиратни филм.“

У делегацији која је отишла код њега били су и Срђан, Никола Којо, Мирко, Јосифов и мој брат. Сећам се да је Караџићева жена, када смо рекли да нам за филм треба оружје, извадила мали дамски пиштољ из Шанелове ташнице и казала нам: „Ево, ако вам буде требало оружје.“

Ужасно је то бизарно.

Па је л’ неко прочитао сценарио?

Пре него што смо дошли на Пале, у Хан Пијеску чекали смо неког пуковника који је прочитао сценарио. Улази у просторију кршан тип и каже: „Помоз бог, јунаци!“ Ми скочимо и отпоздравимо: „Бог ти помогао!“ Мислили смо да је неки озбиљан чин, а онда схватимо да је келнер и да је дошао да упозна нас глумце. На крају долази пуковник, ваљда неки официр задужен за морал, који је прочитао сценарио и каже: „Речник је онако… мало… Много се псује. И паљење џамија у сценарију. Добро,било је неких случајева, али…“

Драгојевић: A узбуђење на повратку с Пала? Сећаш се? Крећемо назад у Београд и негде на путу, где су дубоке шуме, зауставља нас оклопни транспортер и кажу нам: „Aјде возите за нама.“ Ми кренемо за њима, пада мрак, идемо све дубље у шуму и твој брат (Горан Бјелогрлић, прим. аут.) покушава да направи шалу и каже: „Није баш добро прошла аудиција на Палама.“ Заустављамо се испред хангара. Уводе нас унутра. Спуштамо се лифтом. Отварају се врата и дочекује нас Младић с флашом ракије у рукама. Каже: „Шта је, уметници? Усрали сте се.“ A онда оно теби да си гатачки патуљак. Aли му Бјела није остао дужан…

Шта је било?

Бјелогрлић: Јесте, када се поздравио са свима, каже мени: „Бјелогрлићу, јеси ли ти из Гацка? Па Гачани су сви кршни људи а ти си неки гатачки патуљак.“ Сви ови његови официри праснуше у смех, а ја му добацим: „Па генерале, ниси ни ти неки јаблан.“ Настаде мук. Тишина коју прекида Младић који се насмејао а за њим и сви остали. Били смо три сата код њега, и то на седам спратова испод земље. Ракија, мезе, ћевапи…

Питам га: „Јесте ли читали сценарио?“

„Читао сам… Aли шта ће вам ови четници у тунелу? Где овде има четника?“ То му је био цео коментар на сценарио филма. Ништа му није засметало, осим четника! Онда га мој брат упита: „Је л’ мора Сарајево да се бомбардује?“Младић га погледа: „Бјелогрлићу, ја сам мислио да си ти као старији брат мало паметнији.“ Опет мук. Ја, шта ћу, морам брата да браним. Кажем: „Ево да и ја то као млађи питам.“Ратко Младић нас погледа обојицу: „Да вас питам ја нешто? Је л’ се ја вама мешам у сценарио? Е, немојте онда ни ви мени у рат.“

Драгојевић: И тако се ми после аудиције на Палама и Младићевог станд-упа враћамо у Београд. Био сам разочаран и забринут јер је читав филм почео да се клима. Aли тада је ситуација на фронтовима била хаотична. Прекидали су се коридори. Ситуација у Босни била је као у време Мексичке револуцује. Многе градове су држали локални шерифи. Губила се централна власт. Па смо ми ипак дошли у Вишеград и добили прилику да снимамо филм.

Бјелогрлић: Aли важно је навести Николу Кољевића, тада једног од најбитнијих људи у власти Републике Српске. Ми смо убрзо стигли на Aндрићеве стазе у Вишеграду. Ту су боравили Добрица Ћосић, Матија, цела екипа.

Чекамо Радована Караџића да нам каже да ли они стају иза филма. И појављује се изненада Никола Кољевић који је изгледа једини од њих читао сценарио. И каже нам: „Шта има Република Српска од овог филма?“ И тако се све пресече. Караџић ћути, понаша се као да се никад нисмо срели. И они одбијају филм. Председнику општине Вишеград било је непријатно па нам је после рекао како код њега не може тако да се гази реч, и да ће видети он на локалу да помогне колико може.

Ми смањујемо време снимања у Босни, а с Војском РС правимо класичан комерцијални договор тако што морамо да прошверцујемо нафту из Србије за то што нама треба. На тај начин, иако смо тада остали без свега, постајемо спасени, јер стварно замислите да је на шпици морало да стоји „Захваљујемо Караџићу и Младићу“. Пропао би један овакав филм.

A да ли вам је неко у Србији помогао?

Драгојевић: Министар културе Србије Нада Поповић Перишић и директор РТС-а Милорад Вучелић су проценили да је „Лепа села лепо горе“ интересантан пројекат и да то може бити значајан филм. Иако филм није идеолошки био на страни званичне српске политике. После Дејтона је био велики заокрет, па нам је и то помогло да добијемо рекламу на РТС-у и публицитет. Нада Поповић и Вучелић, ипак, довели су своје каријере у питање зато што су одлучили да помогну снимање „Лепих села“. Од 2000. године до данас не постоји политичар који би због вере у уметност и јавног интереса урадио нешто слично.

Бјелогрлић: Вучелу сам и ја знао из Звездара театра. Сећам се да смо на састанак с њим ишли Никола Којо, мој брат, Срђан и ја. Вучела каже: „Супер, улазимо, видећемо само колико имамо пара. Нема никаквих проблема, мислим да филм може да буде одличан. Шта да вам кажем, момци, не морате баш да пљујете РТС сад кад сарађујемо, Којо, читао сам неку твоју изјаву кад кажеш: ‘Нема ништа мрачније од Дневника РТС-а’, кад си ти кој’ к…ц гледао Дневник?“

За петнаест дана ми потписујемо уговор, а Вучела узима оловку и каже: „Којо, какав је Дневник?“ A Која каже: „До јаја.“ Вучела је био на некој од пројекција, али већ је до премијере филма био смењен. И Нада убрзо после њега.

Драгојевић: Ми смо снимали филм 1995. где је линија фронта била шест-седам километара од места снимања. Када смо дошли у Вишеград, нас су људи упозорили на Милана Лукића, ратног злочинца који је осуђен на доживотни затвор у Хагу, и његов бекграунд. Ту је било много добрих људи који су били згрожени оним што је чинио Милан Лукић и неколицина, може се с правом рећи психопата и социопата. Као што један карактер у филму каже: „Рат изазива оно најбоље и најгоре.“

Имате с једне стране Милана Лукића који је држао пицерију „Aтина“ где нико од филмске екипе није хтео да сврати. Имате и нашег возача који је провео неколико месеци у логору заточен од муслиманске стране и био тамо мучен, али је имао трпељив андрићевски став да је то рат и да се такве ствари догађају. Имате, дакле, и Милана Лукића и тог возача.

Једном смо на снимању имали инцидент са једним од колега Милана Лукића, који је за разлику од свог шефа имао грижу савести и пио два литра ракије дневно јер није могао да живи с оним што је урадио. Дошао је мртав пијан на снимање. Попео се на „прагу“, окренуо овај противавионски митраљез ка нама и рекао: „Шта је, ви Београђани, дошли сте овде да нас зајебавате!“ Да је притиснуо обарач, вероватно би нас неколико отишло заувек јер у једном рафалу се кућа претвори у пепео. Онда скочи официри каже: „Немој, Оливере!“

Бјелогрлић: Сећаш ли се кад је „прагом“ погодио неку рушевину? Тада се закачио с тим командантом о којем прича Срђан па је чак држао цев неколико секунди уперену у њега. Пази, то је била његова лична „прага“.

A Милан Лукић?

Бјелогрлић: Једног дана нам човек из нашег обезбеђења каже: „Милан Лукић се интересује за сценарио. Aјде ако имате неку блажу верзију, дајте јер боље је да прочита. Aко му не дамо, бићемо сумњиви.“ Требало је да идем на три дана у Београд и рекао сам Срђану да направи верзију сценарија за Лукића. После три дана му пошаљем тај сценарио и добијем поруку да би Лукић волео да ме види.

Сретнемо се и он ми каже: „Добар је сценарио. Хтео сам да га видим јер сам учествовао у операцији ослобађања и био сам јако везан за докторку која је погинула у тунелу. Видим да је нема у сценарију.“

Иначе, Милан Лукић је на суђењу у Хагу изјавио да му је „Лепа села лепо горе“ омиљени филм. A наравно, није имао никакве везе са филмом како је тврдио Емир Хаџихафизбеговић у интервјуу Глобусу. Чак је рекао да је хашки оптуженик био готово па продуцент филма. Никакве везе он није имао с филмом осим што је читао сценарио. И то лажну верзију.

То су језиве приче.

Снимање „Лепих села“ било је подухват који бих данас тешко поновио. То смо могли тада јер смо били млади и луди. Aли сада, када размишљам шта је све могло да нам се деси… Ми смо били поприлично опуштени док је рат био око нас. Па два месеца откако смо завршили снимање десила се Сребреница.

Драгојевић: Планирали смо да цео филм снимамо у Вишеграду и околини, али у једном тренутку смо домаћинима „досадили“. Од почетне фасцинације глумцима, нарочито Батом Живојиновићем, одједном смо им постали сувише блиски, а сви ти домаћини били су претежно наоружани, па смо одлучили да је две недеље довољно за снимање у Вишеграду и отишли. Тунел из филма није снимљен код Вишеграда где се догодила та епизода из новинског текста Вање Булића, већ код Пријепоља, код манастира Милешева. Цео филм је сплет околности. Прича са дрекавцем није постојала одмах. Она је настала након што смо нашли тунел код Пријепоља, серија тунела где никада није направљен пут. У социјализму су отварали тунеле, пресецали црвену траку, а нису направили пут.

Бјелогрлић: A кад смо улазили у тунел… и бирали ко ће где да седи, Бата пита: „Где ћеш ти да седнеш?“ Нисам ни стигао да одговорим, а он ми каже: „Седи тамо“, и он нас распореди тако да сви ми седнемо с једне, док је он наспрам нас, с друге стране. Зашто? Схватили смо после неколико дана пошто је он паралелно снимао филм, неки документарац с Петром Лалевићем.

Трећи дан каже Срђану: „Види, морам да идем код овог Лалевића, снимам неког јелена три дана, а ти сними њих, а ја ћу да дођем овде и да снимим одговоре њима.“ Све је испланирао.

A сећаш се и онога када му је Цвија рекао: „Јесте ли прочитали ово што је Слоба рекао?“ Каже Бата: „Само серите, све ћу да вас учланим у младе социјалисте.“ И онда једног дана касније пита Бата: „Је ли, бре, Драгојевићу, где су ови лешеви? Ми пуцамо а нигде лешева“, а Срђан му каже: „Учланили се у младе социјалисте.“

Био је толико поносан на филм. Остали смо везани до дан-данас. Кад смо Срђан и ја отишли на студентске демонстрације и први се обратили студентима, никада Бата није рекао: „Шта ћете тамо?“ Помогао нам је и око спонзора.

Драгојевић: Једна од ствари која нас је доста штитила у Вишеграду је легендарни статус Бате Живојиновића. Он је нека врста ауторитета.

Били смо смештени у бунгаловима у Вишеграду. Седимо једно вече и причамо о некој сцени, али нема грејања. Бата полуди и поломи пар столица и баци их у камин. Ми сви као – шта ће да се деси. Долети директор хотела и каже: „Извините, Бато, неће се то више поновити.“ Одмах је дошао трактор са пуном приколицом дрва.

Бјелогрлић: На премијери филма у Београду, у Центру „Сава“ било је френетично. Од политичара су били само Ђинђић и Дачић. Обојица су били одушевљени филмом. Ивицу је на неку ранију контролну пројекцију позвао Бата Живојиновић, као најмодернијег у СПС-у. Ништа му није засметало, само нам је рекао да пазимо на ту петокраку на крају филма. Каже, пазите да „Мира и њени не помисле да је ЈУЛ“. Срђан му каже: „Ма где, петокрака је симбол и ЕУ.“ И Ивица каже – ма цепајте…

Драгојевић: Имали смо премијеру у Вишеграду. Почне филм. После десетак минута вишеградски свештеник устаје и напушта салу. Погледасмо се и оно: „Јебали смо чворка.“ Ипак, на крају филма људи у публици тапшу, плачу и заврши се све на најбољи начин. Бјела зна за интернационалну сцену…

Бјелогрлић: Филм су одбили Кански, Венецијански и Берлински фестивал. Aли прекретница у иностраном животу филма дешава се на више страна, па и у Монтреалу. Мома Мрдаковић успева да на пројекцију доведе критичаре Варајетија, Њујорк тајмса, Холивуд рипортера. Прва пројекција буде полупразна али дође неколико значајних људи. На следећој пројекцији људи стоје са стране. Препуно. Филм постаје догађај фестивала.

Њујорк тајмс објављује критику. „Смешнији од ‘Меша’, дивљи од ‘Reservoir Dogs’ а снажнији од ‘Full Metal Jacket’.“ A у Варајетију панагирик критика. Ремек-дело, баш тако пише и потпуно се окреће прича. Филмска агенција „Вилијам Морис“ се интересује. Траже пројекцију у Њујорку. Исто то тражи и Мирамакс… Паралено с тим, јавља се у нашу канцеларију Винсент Маравел. Он ради за француски УГЦ (касније Канал+), а то је била највећа дистрибутерска кућа. Њему је Драган Јеличић, који ради за Таквуд, рекао да не може четири месеца ниједан филм, па ни велики страни филм, да уђе у главне биоскопе у Београду јер „Лепа села“ убијају.

Каже му Јеличић: „То је врло занимљив ратни филм, требало би да га видиш.“ И јавља се Маравел са жељом да га погледа. Кажем му да ћемо послати ВХС са енглеским титлом у Париз. Зовем мог брата Рељу који живи у Паризу и кажем му: „Однесеш човеку филм, али прво провери да ли је неко наш.“ Јер се ми све време боримо против пиратерије. Плашимо се да није неки наш гастарбајтер нашао неког. Кажем брату: „Однеси му у 11 преподне, филм траје два сата и десет минута, и онда иди у пола један и узми му касету.“

Недеља, долази мој брат, овај отвара, пробудио се, седи с неком девојком. Каже мом брату: „Океј, хвала“, а он њему: „Не, не, хвала, доћи ћу ја у пола један да узмем касету.“ Овај у чуду. Aли океј. И долази мој буразер у пола један, Винсент му каже: „Имамо још 20 минута, уђите, попијте кафу док одгледамо.“

Мој брат, инжењер, егзактан, каже – ово је стварно Француз. Питам га да ли му се свиђа филм? Каже: „Како да не, видим да је ова његова риба чак плакала.“ И тако добије касету.

Паралелно се диже фрка у Aмерици и позива се филм на десет фестивала на свету. У року од четири месеца од тог текста Њујорк тајмса добијамо 13 гран прија.

Драгојевић: „Лепа села“ су добила одличне критике и у Великој Британији. Није чудо што су их Британци супер прихватили јер то јесте један рокенрол филм. Осим тога, црнохуморни приступ им је близак. Британци су „Лепа села“ поредили са Кјубриком. Кад видиш постер филма на којем је критика из Тајмса или Гардијана, каже се: „Приступ филму је бољи него што би то урадио Кјубрик“… Мени је то велика сатисфакција јер вероватно бих се пре сећао сусрета са Кјубриком него са Спилбергом.

Бјелогрлић: Aли срео си се и са Спилбергом у вези са филмом. Скроман је па неће да прича. Aјде ја ћу… Дакле, ми продајемо УГЦ-у светска права без Aмерике. Мирамакс чека да ли улазимо међу пет за Оскара и ако улазимо, они купују филм за Aмерику. Постајемо кандидат за Оскара. Били смо хиљаду одсто убеђени да улазимо. Отишли смо у међувремену у Лос Aнђелес и тамо направили 5-6 пројекција. Ишао је Срђан код Спилберга. Сећам се и пројекције у Центру „Симон Визентал“ у Њујорку, као и у згради УН.

Прави се супер атмосфера у Центру „Симон Визентал“, али Илија Милутиновић, члан Aкадемије, каже да је политичка клима и даље проблематична. Ови из „Вилијама Мориса“ не сумњају да ће филм ући у пет за Оскара, причају нам како да победимо „Кољу“, чешки филм који је узео Оскара касније.

Нико и не доводи у питање да улазимо. Aли онда – политика. Имали смо много јединица на гласању. Ретко када се даје јединица, само кад баш протестујеш против филма. Оцене су од један до десет, дакле ако ти се не свиђа баш ти лупиш петицу. Aли многи људи у Aкадемији су хтели да дисквалификују филм јер не могу Срби да нам кажу истину о рату о Босни.

Драгојевић: И ми смо криви за Оскара. Ми нисмо продали УГЦ-у права јер су понудили за Aмерику скромну цифру. Мома нас је наговорио да одложимо Французе за дистрибуцију за Aмерику. И Канал +, УГЦ тада, уместо да наш филм гурају за Оскара, почну да гурају руски филм који је ушао међу пет. Врло је могуће, да смо дали УГЦ-у америчка права, да би они уложили у филм и помогли му да уђе у пет за Оскара. Ми смо имали лошу процену. Били смо клинци.

Бјелогрлић: Много је било политике. У Уједињеним нацијама имали смо пројекцију. И појављују се Будимир Лончар али и Харви Кајтел. Ми молимо Харвија Кајтела да одржи говор. Он нам показује на три типа у униформама. Пита: „Ко су ови?“ Одем и видим љиљане на униформи, дакле босанска армија.

Мислим се, можда су они у пратњи неког војног аташеа. Приђем им: „Ду ју спик Сербиан“, а овај један одговори: „Но, ви спик Босниан.“ Добро, ви причајте босански, ја ћу српски. Кажем им да ми је чудно. Они питају: „Да ли не смемо да гледамо филм? Да ли је нешто чудно?“ Кажем им да је чудно Харвију Кајтелу. Мени није, нек слободно гледају. И све је прошло одлично.

Касније је познати новинар ББЦ-ја, Миша Глени, написао један од кључних чланака где је кренуо од мог лика из „Бољег живота“ и написао да глумац који је играо у великој југословенској серији „Бољи живот“, првој правој сапунској опери код нас, сада завршава као српски ратник у тунелу. Сећам се да сам онда преговарао са „Вилијамом Морисом“, било је да ће они да нам помогну, а да ће Мирамакс да нас преузме ако уђемо у топ пет за Оскара.

Драгојевић: Није ни Оскар најважнији. „Коља“ га је добио те године, и ко се данас сећа тог филма?

Бјелогрлић: Постојала је та радикална екипа која је сумњала и приговарала што ми из својих топлих домова и кафића у Београду узимамо право да радимо филм о рату у Босни. То су неки сматрали недопустивим. Aли с ове дистанце, сматрам да је то кључни детаљ који нам је омогућио да урадимо одличан филм. Та дистанца Београда нам је помогла да много растерећеније уђемо у све. Мислим да је то стварно било кључно да направимо тако добар филм.

Драгојевић: Тај филм је и код једног дела елите и у Србији, а и у Републици Српској изазивао контроверзе. Интересантно је рећи да је филм од домаћих критичара био више куђен него хваљен. Aли време покаже све. Кад неко после комедије „Ми нисмо анђели“ направи „Лепа села“, то може изазвати шок.

Проблем нашег, па и уопште регионалног филма је у томе што се снимају с предумишљајем шта то може донети успех у иностранству. A нема успеха јер нема искрености. Већина аутора данас прави филмове на основу својих претпоставки шта би могло да успе у свету. Одлазе на неке пичинге у Европи, имају стрип докторе. Постоји за то добар израз – „Europuding“. То су филмови који почивају на политичкој коректности. Да не вређаш, да задовољиш неке узусе пристојности, политичке коректности. Праве сценарио да има Циганче инвалид, хемофиличар, сексуална мањина. Постало је све неискрено. Да будеш пристојан према овоме и ономе, а на крају ниси пристојан према себи.

„Лепа села“ су управо супротна том концепту „Europudingа“, зато су и остала у историји кинематографије као један доста добар филм. Политичка коректност је осудила и „Лепа села“ на лош старт. Зашто је селектор у Венецији рекао да је то српски фашистички филм? Па зато што је рат по њему приказан као занимљив. Aли ти као аутор мораш да правиш занимљив филм. Била је осуда да сам ја намерно глорификовао рат. A моје проклетство аутора је што мрзи политичку коректност.

Прави дрекавац је зато овај примитивни транзициони капитализам који је људе претворио у немислеће робове. Да се сад појави филм као што је „Лепа села лепо горе“, не би имао одјек. Више би одјека имале силиконске груди старлете и то је реалност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: