Dvadeset godina najboljeg ratnog filma: Sve tajne „Lepih sela“ (VIDEO)

U maju 1996. godine prvi put je prikazan kultni film „Lepa sela, lepo gore“. Dragan Bjelogrlić i Srđan Dragojević prvi put su za Nedeljnik govorili o ulozi Karadžića i Mladića, Oskaru, Spilbergu, pravim ratnim scenama u Višegradu…

Dragojevićev film o sumornoj epizodi u kojoj nekoliko vojnika biva zatočeno u tunelu tokom rata u Bosni bio je na neki simboličan način prvi izlaz Srbije iz medijskog tunela. Uprkos početnom bojkotu najprestižnijih svetskih festivala, „Lepa sela“ probila su kordon međunarodnih sankcija i počela sa osvajanjem planete. Odlične kritike u New York Timesu, Variety, Guardianu, Timesu… donele su pune bioskope u svetu ali i titulu najgledanijeg filma u Brazilu i Australiji.

U ovoj hronologiji, i uz dodatak da je film smešten u svetske enciklopedije najboljih filmova, idu i brojne kontroverze koje su pratile „Lepa sela“, pa i pre ulaska ekipe u komšiluk drekavcu. Jedini konsenzus bio je da se radi o odličnom filmu ali se niko nije mogao složiti da li je to antisrpski ili prosrpski, fašistički ili antiratni naslov. „Lepa sela“ su bila i prvi srpski proizvod u post-SFRJ istoriji koji je povezao nekadašnje zemljake, pa su se punili bioskopi u Ljubljani, a presretali srpski autobusi u Zagrebu s pitanjem: „Imate li kajmak ili ‘Lepa sela’?“

Na dvadeset godina od „Lepih sela“ režiser Srđan Dragojević i glavni glumac Dragan Bjelogrlić seli su blizu jedne miroljubive simulacije tunela u dubini Vračara i prisetili se u razgovoru za Nedeljnik svega što je prethodilo uvodnoj špici, kao i epizoda u turbulentnom i uzbudljivom periodu posle srpske premijere filma. Priča o vremenu kada je sve mirisalo i na Oskar i kada su se trake sa srpskim blokbasterom dopremale u kineskim torbama u moćnu producentsku kuću u Parizu.

Srđan Dragojević: Meni je drago da vodimo ovaj razgovor dvadeset godina od filma, što svedoči da je on preživeo. To je važno. A to što nije ušao među pet kandidata za Oskara, danas mi nije toliko bitno jer to je jedna statua koju pametniji režiseri i glumci drže u svojim toaletima. Iskreno, u vreme filma nije bilo lako doći na svetski poznate festivale. „Lepa sela“ su odbijena u Kanu, Venecijii Berlinu. Bio sam sa filmom „Parada“ u Berlinu i tada mi je selektor rekao da i dalje žali što nije skupio hrabrost da „Lepa sela“ stavi u zvaničnu konkurenciju festivala. Antisrpska propaganda je učinila da se sve što dolazi odavde posmatra kroz jednu drugačiju i često nepravedniju prizmu.

Dragan Bjelogrlić: Selektor Venecijanskog festivala je rekao da „Lepa sela“ smatra srpskim fašističkim filmom.

Dragojević: Jeste, ali i pored svega toga film se na listi britanskog magazina Sight and Sound nalazi među trideset najboljih ratnih filmova u istoriji. Takođe, u Halivelovoj enciklopediji filma on je među 1.000 najboljih filmova svih vremena.

Bjelogrlić: Film je imao sedamdeset hiljada gledalaca u Grčkoj. Bio je u vreme premijernog prikazivanja najgledaniji film van engleskog govornog područja u Brazilu i Australiji. Bio je i najgledaniji film u Sloveniji i prvi srpski film koji se u toj zemlji našao u zvaničnoj distribuciji. Mnogi iz Hrvatske su išli u Ljubljanu da bi ga gledali. U čitavom regionu je bio odlično primljen, a jedino je možda bilo otpora u Sarajevu.

Dragojević: U Sarajevu i dalje postoji jedna vrsta opreza prema meni zbog filma „Lepa sela“, i to od strane kulturne elite. Ali obični ljudi jako cene i uvažavaju film. Smatraju ga poštenim i realističnim. No, od kulturnih elita postoji pitanje, bolje reći stav, da je taj tunel iz filma zapravo metafora koju oni zaslužuju. Oni su bili pod opsadom godinama i oni imaju doživljaj da su bili u tunelu, a ne protivnička strana. Tunel jeste metafora kao, uostalom, i drekavac, kao zlo koje je čekalo da se probudi.

Moja perspektiva levičara, Titovog pionira, Jugoslovena, jeste mi pomogla da filtriram sve stvari na koje sam nailazio pri pisanju scenarija i pripremi filma i da on, po meni, ispadne objektivan. Ali i u našoj filmskoj ekipi bilo je ljudi koji su imali vrlo različita ideološka opredeljenja. Neki članovi su bili i na poziciji srpskih nacionalista. Mi pričamo o vremenu ekstrema. Vrlo važan faktor su emocije. U vreme rata ljudi stvaraju konstrukcije koje su suprotne činjenicama. U sceni kada ide pesma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ i dok se pali muslimansko selo, bilo je onih iz ekipe koji su govorili: „A oni nama što su palili sela? Zašto se to ne vidi u filmu?“ Ipak, imao sam privilegiju da su svi verovali da će na kraju sve biti uravnoteženo i pošteno.

Kada posle svih ovih godina razmišljam, jasno je da je bila ludost snimati film na teritoriji gde se rat i dalje odvija. Ne znam nijedan primer u istoriji filma da se film o konkretnom ratu snima u isto vreme i na lokaciji na kojoj se pravi rat i odvija. Očigledno je sve to uticalo na film.

Recimo, monolog Bate Živojinovića kako je išao na Titovu sahranu peške proizvod je cele te atmosfere. Jedan tip iz Višegrada, ne sećam mu se imena, a i ne želim da se setim, u vreme dok smo snimali film, jedne večeri u kafani je pričao kao šaljivu, jednu odvratnu priču kako su se muslimanske izbeglice – žene i deca, krili u tunelima. I oni su gađali iz topova te tunele da pogode što više ljudi. To je bilo vreme kada su se takve priče pričale kao anegdote. I taj isti tip nešto kasnije ispriča kako je išao Titu peške na sahranu. Taj isti zločinac koji je pucao na tunel u kome se kriju žene i deca ispriča to o Titovoj sahrani i ja zabeležim priču za kafanskim stolom, a Bata to izgovori u filmu.

Bjelogrlić: Pre snimanja logično je bilo da odemo na Pale. Tamo nas je primio Radovan Karadžić od koga smo tražili dozvolu za snimanje filma. Trebala nam je i vojna podrška, tačnije vojni resursi. Mislili smo da nam Vlada Republike Srpske pokrije neke troškove snimanja u Višegradu. Karadžić je rekao da što se tiče vojske to vidimo sa Ratkom Mladićem, ali da bi, ako do saradnje dođe, trebalo da na odjavnoj špici piše zahvalnost RS. To bi bila ironija sudbine. Zamislite da smo to napisali, a tek zamislite da danas Radovan Karadžić može da kaže u Hagu: „Ja sam finansirao jedan antiratni film.“

U delegaciji koja je otišla kod njega bili su i Srđan, Nikola Kojo, Mirko, Josifov i moj brat. Sećam se da je Karadžićeva žena, kada smo rekli da nam za film treba oružje, izvadila mali damski pištolj iz Šanelove tašnice i kazala nam: „Evo, ako vam bude trebalo oružje.“

Užasno je to bizarno.

Pa je l’ neko pročitao scenario?

Pre nego što smo došli na Pale, u Han Pijesku čekali smo nekog pukovnika koji je pročitao scenario. Ulazi u prostoriju kršan tip i kaže: „Pomoz bog, junaci!“ Mi skočimo i otpozdravimo: „Bog ti pomogao!“ Mislili smo da je neki ozbiljan čin, a onda shvatimo da je kelner i da je došao da upozna nas glumce. Na kraju dolazi pukovnik, valjda neki oficir zadužen za moral, koji je pročitao scenario i kaže: „Rečnik je onako… malo… Mnogo se psuje. I paljenje džamija u scenariju. Dobro,bilo je nekih slučajeva, ali…“

Dragojević: A uzbuđenje na povratku s Pala? Sećaš se? Krećemo nazad u Beograd i negde na putu, gde su duboke šume, zaustavlja nas oklopni transporter i kažu nam: „Ajde vozite za nama.“ Mi krenemo za njima, pada mrak, idemo sve dublje u šumu i tvoj brat (Goran Bjelogrlić, prim. aut.) pokušava da napravi šalu i kaže: „Nije baš dobro prošla audicija na Palama.“ Zaustavljamo se ispred hangara. Uvode nas unutra. Spuštamo se liftom. Otvaraju se vrata i dočekuje nas Mladić s flašom rakije u rukama. Kaže: „Šta je, umetnici? Usrali ste se.“ A onda ono tebi da si gatački patuljak. Ali mu Bjela nije ostao dužan…

Šta je bilo?

Bjelogrlić: Jeste, kada se pozdravio sa svima, kaže meni: „Bjelogrliću, jesi li ti iz Gacka? Pa Gačani su svi kršni ljudi a ti si neki gatački patuljak.“ Svi ovi njegovi oficiri prasnuše u smeh, a ja mu dobacim: „Pa generale, nisi ni ti neki jablan.“ Nastade muk. Tišina koju prekida Mladić koji se nasmejao a za njim i svi ostali. Bili smo tri sata kod njega, i to na sedam spratova ispod zemlje. Rakija, meze, ćevapi…

Pitam ga: „Jeste li čitali scenario?“

„Čitao sam… Ali šta će vam ovi četnici u tunelu? Gde ovde ima četnika?“ To mu je bio ceo komentar na scenario filma. Ništa mu nije zasmetalo, osim četnika! Onda ga moj brat upita: „Je l’ mora Sarajevo da se bombarduje?“Mladić ga pogleda: „Bjelogrliću, ja sam mislio da si ti kao stariji brat malo pametniji.“ Opet muk. Ja, šta ću, moram brata da branim. Kažem: „Evo da i ja to kao mlađi pitam.“Ratko Mladić nas pogleda obojicu: „Da vas pitam ja nešto? Je l’ se ja vama mešam u scenario? E, nemojte onda ni vi meni u rat.“

Dragojević: I tako se mi posle audicije na Palama i Mladićevog stand-upa vraćamo u Beograd. Bio sam razočaran i zabrinut jer je čitav film počeo da se klima. Ali tada je situacija na frontovima bila haotična. Prekidali su se koridori. Situacija u Bosni bila je kao u vreme Meksičke revolucuje. Mnoge gradove su držali lokalni šerifi. Gubila se centralna vlast. Pa smo mi ipak došli u Višegrad i dobili priliku da snimamo film.

Bjelogrlić: Ali važno je navesti Nikolu Koljevića, tada jednog od najbitnijih ljudi u vlasti Republike Srpske. Mi smo ubrzo stigli na Andrićeve staze u Višegradu. Tu su boravili Dobrica Ćosić, Matija, cela ekipa.

Čekamo Radovana Karadžića da nam kaže da li oni staju iza filma. I pojavljuje se iznenada Nikola Koljević koji je izgleda jedini od njih čitao scenario. I kaže nam: „Šta ima Republika Srpska od ovog filma?“ I tako se sve preseče. Karadžić ćuti, ponaša se kao da se nikad nismo sreli. I oni odbijaju film. Predsedniku opštine Višegrad bilo je neprijatno pa nam je posle rekao kako kod njega ne može tako da se gazi reč, i da će videti on na lokalu da pomogne koliko može.

Mi smanjujemo vreme snimanja u Bosni, a s Vojskom RS pravimo klasičan komercijalni dogovor tako što moramo da prošvercujemo naftu iz Srbije za to što nama treba. Na taj način, iako smo tada ostali bez svega, postajemo spaseni, jer stvarno zamislite da je na špici moralo da stoji „Zahvaljujemo Karadžiću i Mladiću“. Propao bi jedan ovakav film.

A da li vam je neko u Srbiji pomogao?

Dragojević: Ministar kulture Srbije Nada Popović Perišić i direktor RTS-a Milorad Vučelić su procenili da je „Lepa sela lepo gore“ interesantan projekat i da to može biti značajan film. Iako film nije ideološki bio na strani zvanične srpske politike. Posle Dejtona je bio veliki zaokret, pa nam je i to pomoglo da dobijemo reklamu na RTS-u i publicitet. Nada Popović i Vučelić, ipak, doveli su svoje karijere u pitanje zato što su odlučili da pomognu snimanje „Lepih sela“. Od 2000. godine do danas ne postoji političar koji bi zbog vere u umetnost i javnog interesa uradio nešto slično.

Bjelogrlić: Vučelu sam i ja znao iz Zvezdara teatra. Sećam se da smo na sastanak s njim išli Nikola Kojo, moj brat, Srđan i ja. Vučela kaže: „Super, ulazimo, videćemo samo koliko imamo para. Nema nikakvih problema, mislim da film može da bude odličan. Šta da vam kažem, momci, ne morate baš da pljujete RTS sad kad sarađujemo, Kojo, čitao sam neku tvoju izjavu kad kažeš: ‘Nema ništa mračnije od Dnevnika RTS-a’, kad si ti koj’ k…c gledao Dnevnik?“

Za petnaest dana mi potpisujemo ugovor, a Vučela uzima olovku i kaže: „Kojo, kakav je Dnevnik?“ A Koja kaže: „Do jaja.“ Vučela je bio na nekoj od projekcija, ali već je do premijere filma bio smenjen. I Nada ubrzo posle njega.

Dragojević: Mi smo snimali film 1995. gde je linija fronta bila šest-sedam kilometara od mesta snimanja. Kada smo došli u Višegrad, nas su ljudi upozorili na Milana Lukića, ratnog zločinca koji je osuđen na doživotni zatvor u Hagu, i njegov bekgraund. Tu je bilo mnogo dobrih ljudi koji su bili zgroženi onim što je činio Milan Lukić i nekolicina, može se s pravom reći psihopata i sociopata. Kao što jedan karakter u filmu kaže: „Rat izaziva ono najbolje i najgore.“

Imate s jedne strane Milana Lukića koji je držao piceriju „Atina“ gde niko od filmske ekipe nije hteo da svrati. Imate i našeg vozača koji je proveo nekoliko meseci u logoru zatočen od muslimanske strane i bio tamo mučen, ali je imao trpeljiv andrićevski stav da je to rat i da se takve stvari događaju. Imate, dakle, i Milana Lukića i tog vozača.

Jednom smo na snimanju imali incident sa jednim od kolega Milana Lukića, koji je za razliku od svog šefa imao grižu savesti i pio dva litra rakije dnevno jer nije mogao da živi s onim što je uradio. Došao je mrtav pijan na snimanje. Popeo se na „pragu“, okrenuo ovaj protivavionski mitraljez ka nama i rekao: „Šta je, vi Beograđani, došli ste ovde da nas zajebavate!“ Da je pritisnuo obarač, verovatno bi nas nekoliko otišlo zauvek jer u jednom rafalu se kuća pretvori u pepeo. Onda skoči oficiri kaže: „Nemoj, Olivere!“

Bjelogrlić: Sećaš li se kad je „pragom“ pogodio neku ruševinu? Tada se zakačio s tim komandantom o kojem priča Srđan pa je čak držao cev nekoliko sekundi uperenu u njega. Pazi, to je bila njegova lična „praga“.

A Milan Lukić?

Bjelogrlić: Jednog dana nam čovek iz našeg obezbeđenja kaže: „Milan Lukić se interesuje za scenario. Ajde ako imate neku blažu verziju, dajte jer bolje je da pročita. Ako mu ne damo, bićemo sumnjivi.“ Trebalo je da idem na tri dana u Beograd i rekao sam Srđanu da napravi verziju scenarija za Lukića. Posle tri dana mu pošaljem taj scenario i dobijem poruku da bi Lukić voleo da me vidi.

Sretnemo se i on mi kaže: „Dobar je scenario. Hteo sam da ga vidim jer sam učestvovao u operaciji oslobađanja i bio sam jako vezan za doktorku koja je poginula u tunelu. Vidim da je nema u scenariju.“

Inače, Milan Lukić je na suđenju u Hagu izjavio da mu je „Lepa sela lepo gore“ omiljeni film. A naravno, nije imao nikakve veze sa filmom kako je tvrdio Emir Hadžihafizbegović u intervjuu Globusu. Čak je rekao da je haški optuženik bio gotovo pa producent filma. Nikakve veze on nije imao s filmom osim što je čitao scenario. I to lažnu verziju.

To su jezive priče.

Snimanje „Lepih sela“ bilo je poduhvat koji bih danas teško ponovio. To smo mogli tada jer smo bili mladi i ludi. Ali sada, kada razmišljam šta je sve moglo da nam se desi… Mi smo bili poprilično opušteni dok je rat bio oko nas. Pa dva meseca otkako smo završili snimanje desila se Srebrenica.

Dragojević: Planirali smo da ceo film snimamo u Višegradu i okolini, ali u jednom trenutku smo domaćinima „dosadili“. Od početne fascinacije glumcima, naročito Batom Živojinovićem, odjednom smo im postali suviše bliski, a svi ti domaćini bili su pretežno naoružani, pa smo odlučili da je dve nedelje dovoljno za snimanje u Višegradu i otišli. Tunel iz filma nije snimljen kod Višegrada gde se dogodila ta epizoda iz novinskog teksta Vanje Bulića, već kod Prijepolja, kod manastira Mileševa. Ceo film je splet okolnosti. Priča sa drekavcem nije postojala odmah. Ona je nastala nakon što smo našli tunel kod Prijepolja, serija tunela gde nikada nije napravljen put. U socijalizmu su otvarali tunele, presecali crvenu traku, a nisu napravili put.

Bjelogrlić: A kad smo ulazili u tunel… i birali ko će gde da sedi, Bata pita: „Gde ćeš ti da sedneš?“ Nisam ni stigao da odgovorim, a on mi kaže: „Sedi tamo“, i on nas rasporedi tako da svi mi sednemo s jedne, dok je on naspram nas, s druge strane. Zašto? Shvatili smo posle nekoliko dana pošto je on paralelno snimao film, neki dokumentarac s Petrom Lalevićem.

Treći dan kaže Srđanu: „Vidi, moram da idem kod ovog Lalevića, snimam nekog jelena tri dana, a ti snimi njih, a ja ću da dođem ovde i da snimim odgovore njima.“ Sve je isplanirao.

A sećaš se i onoga kada mu je Cvija rekao: „Jeste li pročitali ovo što je Sloba rekao?“ Kaže Bata: „Samo serite, sve ću da vas učlanim u mlade socijaliste.“ I onda jednog dana kasnije pita Bata: „Je li, bre, Dragojeviću, gde su ovi leševi? Mi pucamo a nigde leševa“, a Srđan mu kaže: „Učlanili se u mlade socijaliste.“

Bio je toliko ponosan na film. Ostali smo vezani do dan-danas. Kad smo Srđan i ja otišli na studentske demonstracije i prvi se obratili studentima, nikada Bata nije rekao: „Šta ćete tamo?“ Pomogao nam je i oko sponzora.

Dragojević: Jedna od stvari koja nas je dosta štitila u Višegradu je legendarni status Bate Živojinovića. On je neka vrsta autoriteta.

Bili smo smešteni u bungalovima u Višegradu. Sedimo jedno veče i pričamo o nekoj sceni, ali nema grejanja. Bata poludi i polomi par stolica i baci ih u kamin. Mi svi kao – šta će da se desi. Doleti direktor hotela i kaže: „Izvinite, Bato, neće se to više ponoviti.“ Odmah je došao traktor sa punom prikolicom drva.

Bjelogrlić: Na premijeri filma u Beogradu, u Centru „Sava“ bilo je frenetično. Od političara su bili samo Đinđić i Dačić. Obojica su bili oduševljeni filmom. Ivicu je na neku raniju kontrolnu projekciju pozvao Bata Živojinović, kao najmodernijeg u SPS-u. Ništa mu nije zasmetalo, samo nam je rekao da pazimo na tu petokraku na kraju filma. Kaže, pazite da „Mira i njeni ne pomisle da je JUL“. Srđan mu kaže: „Ma gde, petokraka je simbol i EU.“ I Ivica kaže – ma cepajte…

Dragojević: Imali smo premijeru u Višegradu. Počne film. Posle desetak minuta višegradski sveštenik ustaje i napušta salu. Pogledasmo se i ono: „Jebali smo čvorka.“ Ipak, na kraju filma ljudi u publici tapšu, plaču i završi se sve na najbolji način. Bjela zna za internacionalnu scenu…

Bjelogrlić: Film su odbili Kanski, Venecijanski i Berlinski festival. Ali prekretnica u inostranom životu filma dešava se na više strana, pa i u Montrealu. Moma Mrdaković uspeva da na projekciju dovede kritičare Varajetija, Njujork tajmsa, Holivud riportera. Prva projekcija bude poluprazna ali dođe nekoliko značajnih ljudi. Na sledećoj projekciji ljudi stoje sa strane. Prepuno. Film postaje događaj festivala.

Njujork tajms objavljuje kritiku. „Smešniji od ‘Meša’, divlji od ‘Reservoir Dogs’ a snažniji od ‘Full Metal Jacket’.“ A u Varajetiju panagirik kritika. Remek-delo, baš tako piše i potpuno se okreće priča. Filmska agencija „Vilijam Moris“ se interesuje. Traže projekciju u Njujorku. Isto to traži i Miramaks… Paraleno s tim, javlja se u našu kancelariju Vinsent Maravel. On radi za francuski UGC (kasnije Kanal+), a to je bila najveća distributerska kuća. Njemu je Dragan Jeličić, koji radi za Takvud, rekao da ne može četiri meseca nijedan film, pa ni veliki strani film, da uđe u glavne bioskope u Beogradu jer „Lepa sela“ ubijaju.

Kaže mu Jeličić: „To je vrlo zanimljiv ratni film, trebalo bi da ga vidiš.“ I javlja se Maravel sa željom da ga pogleda. Kažem mu da ćemo poslati VHS sa engleskim titlom u Pariz. Zovem mog brata Relju koji živi u Parizu i kažem mu: „Odneseš čoveku film, ali prvo proveri da li je neko naš.“ Jer se mi sve vreme borimo protiv piraterije. Plašimo se da nije neki naš gastarbajter našao nekog. Kažem bratu: „Odnesi mu u 11 prepodne, film traje dva sata i deset minuta, i onda idi u pola jedan i uzmi mu kasetu.“

Nedelja, dolazi moj brat, ovaj otvara, probudio se, sedi s nekom devojkom. Kaže mom bratu: „Okej, hvala“, a on njemu: „Ne, ne, hvala, doći ću ja u pola jedan da uzmem kasetu.“ Ovaj u čudu. Ali okej. I dolazi moj burazer u pola jedan, Vinsent mu kaže: „Imamo još 20 minuta, uđite, popijte kafu dok odgledamo.“

Moj brat, inženjer, egzaktan, kaže – ovo je stvarno Francuz. Pitam ga da li mu se sviđa film? Kaže: „Kako da ne, vidim da je ova njegova riba čak plakala.“ I tako dobije kasetu.

Paralelno se diže frka u Americi i poziva se film na deset festivala na svetu. U roku od četiri meseca od tog teksta Njujork tajmsa dobijamo 13 gran prija.

Dragojević: „Lepa sela“ su dobila odlične kritike i u Velikoj Britaniji. Nije čudo što su ih Britanci super prihvatili jer to jeste jedan rokenrol film. Osim toga, crnohumorni pristup im je blizak. Britanci su „Lepa sela“ poredili sa Kjubrikom. Kad vidiš poster filma na kojem je kritika iz Tajmsa ili Gardijana, kaže se: „Pristup filmu je bolji nego što bi to uradio Kjubrik“… Meni je to velika satisfakcija jer verovatno bih se pre sećao susreta sa Kjubrikom nego sa Spilbergom.

Bjelogrlić: Ali sreo si se i sa Spilbergom u vezi sa filmom. Skroman je pa neće da priča. Ajde ja ću… Dakle, mi prodajemo UGC-u svetska prava bez Amerike. Miramaks čeka da li ulazimo među pet za Oskara i ako ulazimo, oni kupuju film za Ameriku. Postajemo kandidat za Oskara. Bili smo hiljadu odsto ubeđeni da ulazimo. Otišli smo u međuvremenu u Los Anđeles i tamo napravili 5-6 projekcija. Išao je Srđan kod Spilberga. Sećam se i projekcije u Centru „Simon Vizental“ u Njujorku, kao i u zgradi UN.

Pravi se super atmosfera u Centru „Simon Vizental“, ali Ilija Milutinović, član Akademije, kaže da je politička klima i dalje problematična. Ovi iz „Vilijama Morisa“ ne sumnjaju da će film ući u pet za Oskara, pričaju nam kako da pobedimo „Kolju“, češki film koji je uzeo Oskara kasnije.

Niko i ne dovodi u pitanje da ulazimo. Ali onda – politika. Imali smo mnogo jedinica na glasanju. Retko kada se daje jedinica, samo kad baš protestuješ protiv filma. Ocene su od jedan do deset, dakle ako ti se ne sviđa baš ti lupiš peticu. Ali mnogi ljudi u Akademiji su hteli da diskvalifikuju film jer ne mogu Srbi da nam kažu istinu o ratu o Bosni.

Dragojević: I mi smo krivi za Oskara. Mi nismo prodali UGC-u prava jer su ponudili za Ameriku skromnu cifru. Moma nas je nagovorio da odložimo Francuze za distribuciju za Ameriku. I Kanal +, UGC tada, umesto da naš film guraju za Oskara, počnu da guraju ruski film koji je ušao među pet. Vrlo je moguće, da smo dali UGC-u američka prava, da bi oni uložili u film i pomogli mu da uđe u pet za Oskara. Mi smo imali lošu procenu. Bili smo klinci.

Bjelogrlić: Mnogo je bilo politike. U Ujedinjenim nacijama imali smo projekciju. I pojavljuju se Budimir Lončar ali i Harvi Kajtel. Mi molimo Harvija Kajtela da održi govor. On nam pokazuje na tri tipa u uniformama. Pita: „Ko su ovi?“ Odem i vidim ljiljane na uniformi, dakle bosanska armija.

Mislim se, možda su oni u pratnji nekog vojnog atašea. Priđem im: „Du ju spik Serbian“, a ovaj jedan odgovori: „No, vi spik Bosnian.“ Dobro, vi pričajte bosanski, ja ću srpski. Kažem im da mi je čudno. Oni pitaju: „Da li ne smemo da gledamo film? Da li je nešto čudno?“ Kažem im da je čudno Harviju Kajtelu. Meni nije, nek slobodno gledaju. I sve je prošlo odlično.

Kasnije je poznati novinar BBC-ja, Miša Gleni, napisao jedan od ključnih članaka gde je krenuo od mog lika iz „Boljeg života“ i napisao da glumac koji je igrao u velikoj jugoslovenskoj seriji „Bolji život“, prvoj pravoj sapunskoj operi kod nas, sada završava kao srpski ratnik u tunelu. Sećam se da sam onda pregovarao sa „Vilijamom Morisom“, bilo je da će oni da nam pomognu, a da će Miramaks da nas preuzme ako uđemo u top pet za Oskara.

Dragojević: Nije ni Oskar najvažniji. „Kolja“ ga je dobio te godine, i ko se danas seća tog filma?

Bjelogrlić: Postojala je ta radikalna ekipa koja je sumnjala i prigovarala što mi iz svojih toplih domova i kafića u Beogradu uzimamo pravo da radimo film o ratu u Bosni. To su neki smatrali nedopustivim. Ali s ove distance, smatram da je to ključni detalj koji nam je omogućio da uradimo odličan film. Ta distanca Beograda nam je pomogla da mnogo rasterećenije uđemo u sve. Mislim da je to stvarno bilo ključno da napravimo tako dobar film.

Dragojević: Taj film je i kod jednog dela elite i u Srbiji, a i u Republici Srpskoj izazivao kontroverze. Interesantno je reći da je film od domaćih kritičara bio više kuđen nego hvaljen. Ali vreme pokaže sve. Kad neko posle komedije „Mi nismo anđeli“ napravi „Lepa sela“, to može izazvati šok.

Problem našeg, pa i uopšte regionalnog filma je u tome što se snimaju s predumišljajem šta to može doneti uspeh u inostranstvu. A nema uspeha jer nema iskrenosti. Većina autora danas pravi filmove na osnovu svojih pretpostavki šta bi moglo da uspe u svetu. Odlaze na neke pičinge u Evropi, imaju strip doktore. Postoji za to dobar izraz – „Europuding“. To su filmovi koji počivaju na političkoj korektnosti. Da ne vređaš, da zadovoljiš neke uzuse pristojnosti, političke korektnosti. Prave scenario da ima Ciganče invalid, hemofiličar, seksualna manjina. Postalo je sve neiskreno. Da budeš pristojan prema ovome i onome, a na kraju nisi pristojan prema sebi.

„Lepa sela“ su upravo suprotna tom konceptu „Europudinga“, zato su i ostala u istoriji kinematografije kao jedan dosta dobar film. Politička korektnost je osudila i „Lepa sela“ na loš start. Zašto je selektor u Veneciji rekao da je to srpski fašistički film? Pa zato što je rat po njemu prikazan kao zanimljiv. Ali ti kao autor moraš da praviš zanimljiv film. Bila je osuda da sam ja namerno glorifikovao rat. A moje prokletstvo autora je što mrzi političku korektnost.

Pravi drekavac je zato ovaj primitivni tranzicioni kapitalizam koji je ljude pretvorio u nemisleće robove. Da se sad pojavi film kao što je „Lepa sela lepo gore“, ne bi imao odjek. Više bi odjeka imale silikonske grudi starlete i to je realnost.