Двадесет година после „Милосрдног анђела“ – ране не престају да боле

Пише: Остоја Војиновић

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије  – кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција “Племенити наковањ(енгл. Operation Noble Anvil), у Србији познато као “Милосрдни анђео“ или “НАТО агресија“, као завршна фаза рата на Косову и Метохији,трајало је од 24.марта до 10.јуна 1999.године.

Непријатељ под МАСКОМ пријатеља

Данас је још једна мучна и тешка годишњица: навршава се 20. година од када је наша држава била нападнута и бесомучно бомбардована од најмоћнијег војног савеза света, НАТО пакта. Тај бестијални, срамни напад најмоћнијег и најбахатијег на нашу малу, сиромашну, али часну земљу, претходно изгладњавану, осиромашену и измучену дугогодишњим санкцијама, постаће трајан и важан део нашег идентитета и свести.

Тешка и гадна времена живимо. Данас, нажалост наши некадашњи непријатељи , а сви редом чланови НАТО пакта, представљају нам се великим пријатељима.Чак дотле, да бисмо скоро требали бити па поносни на то наше пријатељство са онима који су нас уништавали пре 20 година.Као да нам је тај напад наших пријатеља много значио, како тада, тако и сада.Тада нисмо знали, а сада нам се покушава објаснити да нам је то био путоказ у европску светлу будућност.

Неки од наших данашњих највећих пријатеља данас, нападали су ову земљу чак три пута у последњих стотину година. Подсећања ради, наши пријатељи су нам пре него што су нам изручили товаре бомби на главу, прво увели санкције, забранили нам да се бавимо обичним животним стварима као што су привреда, трговина, здравство, наука, култура и спорт.

Наши пријатељи потрудили су се како би нас избацили са свих међународних спортских такмичења одузимајући право нашим спортистима да се такмиче.Заборавили су при том да су чак и творци демократије, стари Грци, на коју наши пријатељи тако воле да се позивају, мада, реално – немају они везе живе са том деморкатијом, за време олимпијских спортских такмичења, прекидали сва непријатељства, дајући предност миру, пријатељству и спорту над ратом и непријатељством.

Наши некадашњи непријатељи су након убијања наших цивила њиховим  касетним бомбама, које су забрањене по свим међународним ратним правилима, после свега постали наши велики пријатељи и европски партнери.Ти наши пријатељи имају више јавних противника и критичара свог политичког рада и деловања и таквог свог понашања према нама, у редовима својих политичара и интелектуалца, него што их имамо ми, међу нашим политичарима и интелектуалцима.

Данас, две деценије после, покушава нас се убедити како  ми никада нисмо имали веће пријатеље од оних који су нас покушали вратити у камено доба, и то на прелазу 20. у 21. век. Можда смо на 20 година од агресије, могли тај “јубилеј“ да прославимо заједно са нашим пријатељима. Зашто их не позвати све. Има ту поред Клинтона, Блера и Шредера, са којима се највише пријатељовало и дружило, и других ништа мање важних, а корисних.Шта је уништена инфраструктура и имовина земље, укупне вредности од тричавих само неких стотинак милијарди долара, па да због тога треба да доводимо у питање наставак нашег пријатељства и партнерства?Врло и веома искреног, нарочито са стране наших пријатеља, на обострано задовољство.

Наши врли пријатељи су за само два и по месеца бомбардовања, “уложили“ у нашу земљу више него што је ико икада уложио на овим просторима у целокупној историји. Наши пријатељи су бацили толико бомби на нашу земљу и њен народ да се њихова укупна вредност процењује на неколико десетина милијарди долара.

Све наше власти од ‘ 99 наовамо, као и данашња посебно, са нашим пријатељима имају ипак још само једног заједничког великог непријатеља у Србији, кога би требало једном и за свагда победити. Само је још он остао да тврдоглаво пружа отпор и не прихвата реалност тог великог пријатељства. Тај један једини непријатељ пријатељства између наше власти и наших доказаних партнера и пријатеља у Европи и НАТО пакту јесте народ ове земље. Последња истраживања јавног мњења говоре да 84 посто тог народа сматра да ми као држава не треба да улазимо у тај НАТО савез и у друштво са онима који су нам урадили све то што су нам урадили. И што настављају и даље да нам раде и по завршетку агресије, али само другим средствима, и уз помоћ других извођача радова.Које померају као фигуре на шаховској табли.Тај и такав народ, само се још он понаша глупо,заостало и примитивно, и никако неће да безрезервно поверује, како  нам то пријатељство толико великог добра и берићета доноси.Само наш народ мисли како нам наши европски и прекоокеански пријатељи, у протеклих 20 година, нису надокнадили ни трећину штете коју су нам у последњих две деценије направили.

Зато нам врхови наше власти, стално поручују како морамо да се мењамо, како морамо једном заувек да заборавимо све оно што нам се дешавало.Наша власт говори, често се и жалећи нашим пријатељима како тешко иде та промена свести код нас, те како је народ ужасно примитиван и тежак по својој нарави, како и даље са подозрењем гледа на то њихово пријатељство. Пријатељство са онима који би требали да нам организују производњу хране у нашој сопственој земљи, боље од нас самих.Или да нам направе фабрике чипова, у којима ће, вау, испадати цели рачунари као хлебови у некој великој градској пекари.О млеку и меду који само што нису потекли кроз велике цевоводе инсталиране на граници, било би потребно мало више да се опише и напише. Они су спремни да нам направе куле и градове, о каквим нисмо могли до сада да слушамо и маштамо у нашим примитивним народним песмама.Све то, и још много тога, требало би да буде савремена бајка, која ће нас одвојити од прошлости, и коначно увести у свет надреалне стварности.

Како другачије описати до бесмисленим и трагичним, ситуације када некога сретнеш први пут у животу, назовеш га својим великим пријатељем, потом га доведеш  кући и представиш својима. Истој оној кући коју ти је тај пријатељ са његовим и твојим другим пријатељима опустишио и руинрио. Шта друго таквим својим понашањем можеш да произведеш осим да  сигурно изгубиш све своје праве пријатеље, који ће, када виде кога зовеш пријатељем, доводиш га и гостиш се са њим, само  да се прекрсте и кажу: Буди бог с нама, окренуће леђа и отићи. Такав степен инфантилности код водећих људи ове земље одавно није виђен. Чиме ли смо то, као народ, заслужили? Или можда од стране оног који одозгоре види све кажњени?

Они који нам се потурају и представљају као пријатељи, понајмање су то. Њих су на власт у њиховим земљама довели њихови национални богаташи, који само желе да се захваљујући њима и даље богате,а то је наравно најбоље на нечији туђ рачун, рачун неких ван њихове земље, можда на наш. Зато народ наш не верује и не треба да верује тим изненадним и нападним пријатељима нашег народа, који су нас пре само скоро две деценије  бомбардовали, излажући нас пре тог срамног чина незапамћеним санкцијама. Пре седамдесет година исто су нас нападали и стрељали сто за једнога, рушили и палили, а и пре сто година су исто чинили.Зашто би се сада, одједном, без икаквог разлога променили, хм!?

Србима се све чешће намеће мишљење да је НАТО агресија прошлост о којој не би требало расправљати, већ би се ваљало окренути светлој европској будућности и породици ”цивилизованих” земаља, оних истих које су брутално бомбардовале Србију пре 20 година. Посебна лукавост у овој трагедији јесте прилаз који се своди на њено прећуткивање, засновано на наводној „истрошености“ теме , уз позивање да престанемо да се бавимо прошлошћу, и да је потребно да се окренемо будућности. А подсећања ради, онај ко заборавља прошлост не само да нема будућност него је и осуђен да понавља прошлост.

Брутално кршење међународних правних норми

Рат против Југославије није био изоловани конфликт, већ само први у низу агресивних империјалистичких ратова предвођених САД у њеној потрази за економском и војном доминацијом над целим светом после распада Совјетског Савеза.

Агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СР Југославије), марта 1999. године, био је рат наметнут једној независној, сувереној европској држави, грубим кршењем основних принципа међународног права, а пре свега Повеље УН и завршног документа из Хелсинкија. То је била агресија изведена без сагласности и супротно мандату СБ УН. Зато она представља злочин против мира и човечности, тачка преокрета ка глобалном интервенционизму, грубом кршењу међународног правног поретка и негирања улоге УН. Тиме је успостављен модел интервенционизма који је касније коришћен у свим агресијама од Авганистана, Ирака и Либије, до Малија.

Земље чланице НАТО носе сваку одговорност за ту агресију, укључујући одговорност за накнаду штете, у износу од преко 100 милијарди долара, као и одговорност за коришћење оружја са осиромашеним уранијумом и других недозвољених средстава за масовно уништавање. Агресијом НАТО против Југославије убрзана је трка у наоружавању, милитаризација европског континента и спровођење САД/НАТО/ЕУ стратегије „ширења на Исток“.

НАТО је агресијом на СРЈ показао да је постао агресивна војна алијанса са циљем ширење и наметање империјалних и неоколонијалних циљева најмоћнијих земаља Запада.Целокупно досадашње искуство показује да НАТО стратегија глобалног интервенционизма производи хаос у међународним односима, огромне људске жртве, поделе и дугорочну беду и патње у свим земљама и регионима који су непосредне жртве такве политике. НАТО је одговоран за разарање међународног правног портека, за деградацију УН, за изазивање нове трке у наоружавању, за милитаризацију Европе, за дестабилизацију и изазивање криза у свету.

Преседан над преседанима  учињен је према држави  Србији отимањем дела њене територије, мимо свих међународних правних норми, те инсталирањем империјалистичког протектората на Косову и Метохији са највећом НАТО  војном базом Бондстил у овом делу света.На тај начин створена је једна квази државна творевина, без сопствене привреде од које би њени грађани живели, али се великим и вредним ресурсима, коју није признао велики број земаља у свету. Њена основна намена је било да буде одскочна даска САД и НАТО на даљем продору и путу ка Каспијском бесену и даљем ширењу утицаја на Русију.

У светлу догађаја који су уследили након агресије 1999.године, те интервенција у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, отварањем конфликта у Украјини, постоје сличности, мада се може указати и на неке разлике.Тако се дешавања у поменутим земљама разликују у детаљима, али су сви део истог плана и имају заједнички именитељ, освајања територија уз ширење империјалне моћи

Здравствене и еколошке последице агресије НАТО пакта

Званичници у Србији од 2001. године до данас на разне начине су избегавали да покрену питање страховитих последица овог бомбардовања на здравље људи и на животну околину,на еколошке последице уништавања индустријских постројења, загађење вода, ваздуха и земљишта токсичним хемикалијама и тешким металима, као и биомедицински ефекте и психосоматске и социјалне последице бомбардовања.

Током НАТО бомбардовања уништено је 78 индустријских постројења, док је 45 енергетских постројења било уништено или оштећено, а као последица тога испуштено је на хиљаде тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, укључујући бар десетак токсичних хемикалија које су одавно стављене на листу забрањених хемикалија према Штокхолмској конвенцији. Уз то је око 150 хиљада тона нафте и нафтних деривата и око 367 хиљада тона керозина било запаљено, више од 20 хиљада цивилних зграда је уништено, и испаљено је најмање 31 хиљада пројектила са осиромашеним уранијумом.

Пораст канцерогених обољења у Србији после 1999. године је алармантан, али до јавности стиже врло мало релеватних података и анализа. Док број оболелих од канцерогених обољења 1990. године био 9.899, 2000. године овај број је скочио на 22.123, године 2010. на 26.152, да би 2011. године прешао 33 хиљаде! Што је још страшније, број умрлих сваке године је између 55 и 60% од броја нових канцерогених обољења те године.

Осиромашени уранијум је трајно загадио неке терене Србије и Републике Српске и било би исправно да се ти терени ставе под трајни надзор, а становништво заштити од могућих ширења контаминације. Највећи део терена засутих осиромашеним уранијумом се налази на територији Косова и Метохије и тешко је очекивати да ће међународна заједница ишта чинити у смислу заштите угроженог становништва. Забрињавајућа је чињеница да су далеко већи делови територије Србије засипани бројним отровима приликом бомбардовања и оштећења индустријских постројења. Дејство тих хемијских загађивача, у спрези са стресом и општим погоршањем здравствене превентиве узимају већ 20 година скуп данак.

Ако многа испитивања ширења загађивача и његово уклањање захтевају велике инвестиције и трошкове, барем би евиденција последица, које се очигледно манифестују у облику приметног повећања малигних обољења, могла да буде лако изводљива. Резултати те евиденције би морали бити објављени и предочени светској стручној јавности и надлежним међународним организацијама.

У свакој држави, па чак и у Србији, постоје државне институције којима је то дужност. Зато је несхватљиво да ни после скоро 20 година од НАТО бомбардовања ниједна досадашња власт није покренула наплату ратне и еколошке штете против оних земаља које су учествовале у ратним дејствима на територији СРЈ.

Како је изгледао рат у бројкама

Агресија НАТО на СРЈ, под именом „Савезничка снага“, почела је 24. марта 1999, а завршена 10 јуна.

У рату је на страни Алијансе учествовало 19 дражава чланица. Ако се урачунају и оне ван НАТО које су дале писте и другу помоћ, СРЈ је напало 26 држава.
Укупна материјална штета у СРЈ, или прецизније у Србији, процењена је на више од 100 милијарди долара.

НАТО је током агресије уништио или оштетио 1.026 цивилних објеката. Потпуно је разорио 7 индустријских и привредних објеката, 11 енергетских постројења, 38 мостова, 28 радио и ТВ-репетитора, 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава.

Агресори су имали 743,8 милиона становника и државни буџет од 3.312 милијарди долара, а СРЈ 11,5 милиона становника и буџет од 3,85 милиона долара.
НАТО је агресију започео са 464 летелице, а завршио са 1.040. Оне су лансирале више од 400.000 пројектила, а СРЈ је гађана и са 1.000 крстарећих ракета. Укупна маса ових убојних средстава је око 22.000 тона.

Српске снаге су од 24. марта до 10. јуна имале 753 погинулих: 589 војника и 172 полицајца.

НАТО је убио око 2.000 и ранио око 10.000 цивила.

Нека све погинуле у овом крвничком рату који се против овог народа водио, Бог прими под своје окриље, а злочинце награди по заслузи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: