Двије године од упокојења нашег барда Ранка Јововића: Не окрећи очи од мене, Господе!

Богић И. Булатовић

Пази на запете и тачке, на сваку циглу, цијев и чивију. Они што долазе, давно након нас, ископаваће наша злодјела, али и наше невине стихове и судити нашем времену. Можда и скину капу и поклон начине, можда закључе да више смо вјеровали у Бога него нам се чини, или да љубили смо фараона против кога смо демонстритали. Да били смо послушнији него заиста показујемо да јесмо и да смо знали заиста куда идемо, као што нисмо…

„Не окрећи очи од мене, Господе!“, можда је најнепатворенији, најискренији и најзвучнији крик српске поезије уопште! И та молитва изговорена из костију, како се само дијачка молитва исихазма изговара, па и „иза стакла мутне градске пивнице“ – када је Подгорица била Даблин и Ранко Јејтс, о којем је најсадржајније писао Милован Данојлић, добитник исте оне Извиискре Његошеве коју је наградио Ранко Милошев…данас звучи, са онога свијета и из загрљаја у крилу Господњем: Не заборави ме роде и никада не заборави Онога коме су те хитнули сви свети твоји, од Светога Саве до Светога Лазара, Светога Николаја, Јустина, Ловћенског Тајновидца, Вукашина из Клепаца, Харитона Бистричкога и Дјечака из Мораче.

Професор Јован Делић сажима Ранкову несажетну, необуздану и непокорну ријеч, сажима стихом – уздахом: „Шта бих ја без ужаса овога свијета?“, којом се храни Његова поезија!!! Аждахе се хране Љепотом и Стидом и Скромношћу овога свијета, Игњатијем Богоносцем, за собом остављајући смрад. Апостоли, Свете Душе, Песници Пророци, хране се ужасима, отпадом цивилизације која је машина што тај отпад рециклира у отпад другог и трећега реда као нову, наказну вредноту. На уснама Ранковим, након те хране ужаса, осјећа се мирис тамјана и босиока и предокус онога Бољега свијета, како је знао да каже!!!

Шта бих ја без ужаса овога свијета?!

У то вријеме били су у моди Љермонтов, Пушкин, Сирано…двобоји и часно надметање. Излазио је и Ранко. Радо и врло успјешно. Бацао је рукавице и племићким жилама и кошчицама песничио – песничио и пјесничио. Волио је распјеваност, лепршавост и експлозију кад „распрскавају се звезде као метафоре“. Волио да је лак на ногама. И да је лијеп и да је убојит, да је уредан, али и разоран! Да тих је, али кад већ мора, да су то „Муње и Молитве“.

Желио је да се бије за ријеч, желио је за ријеч праву и да буде одстријељен. Изистински испребијан док не проклија истинска ријеч бола која оздрављује, или надмоћ Бога у зликовцу. Да Га више нема, ако је већ требало да буде покорен. Да буде тучен до смрти, ако је већ требало са понижењем да калкулише. Волио је нарочито да брани Очинство!!!

У вријеме Читаковића и момака горштака који фузионисали су на Ушћу, са остатком монархистичког племства, крај Саве и Дунава, опијао се боемијом и надахњивао Поезијом и дух и тијело. Бодрен Мандушићем, отишао у Звезду. Као велтераш. Витки и сапети младић, са мускулатуром коју су студенички фрескописци већ описали на славним Распелима. Горштачки жилав, са видљивим ребрима, али и изрезбареним трбухом – са косим, бочним цртама, али и водоравним, попречним измедју њих. На крају тренинга ваљало се истуширати хладном водом. И то била је елегија. Стати испод хладног туша на Карабурми. Вратити се у Косић, на Зету…

Све је могао да подијели. Али како ће Племић подијелити пешкир, салвету, испљувак..? Племић то не може. Ни касније, никада то није могао, ни у средњим ни у позним годинама када идеализми јењавају – у Њему се још више разгоријевао. Пешкире пјесничке, политичке, убјеђења, личну емотивност – како то може човјек да дијели и са ким?! То може руља, гомила, масе, то могу чопори и камариле у неким масовним сценама безличја.

Пешкир никада није бачен у његов ринг! Предаје није било никада, али због заједничког пешкира, будући Шампион је напустио бокс. Због пешкира, чистог, само Његовог, није постао ни гангстер. Није му дозвољавао онај мирисни, чисти, бијели који никада није застава – само Његов пешкир: „Да будем гангстер, сметала ми је етика коју сам наслијдио од предака. По несрећи, рођен сам да размишљам о српским страдањима, отаџбини којој тамни свијет душу узима…“!

Постоје људи након чијег земаљског хода, ни мапе више нису исте. Неке ријеке, градови и путеви блиједе, а неки нови израњају и намећу се погледу путника. Тако је данас са Косићем, Зетом, Неосвојивом Тројом, или са путем од Везировог до Зиданог Моста!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: