Двије ријечи о Василијевој Историји о Црној Гори и још једном савременом документу

Када митрополит Василије Петровић напише, а учинио је то више пута, да је „војеводич српској земљи“ па још и да је „трона српскога егзарх“ (сходно, гледано непосредно, ка грамати патријарха Атанасија 22. авг. 1750), тада се из угла посматрања данашњих Црногораца може помишљати на различита мотивацијска покретања црногорског митрополита. Али, када овај митрополит објави своју Историју о Црној Гори 1754. године, па још исказа намјеру да Црногорце „изведе свијету пред очи“, тада бисмо могли учинити још један корак који би показали читаоцима уваженог Портала.

Пише: Горан Комар

Ваљало би, наиме, погледати постоји ли неко свједочење црногорског Збора упућено свијету а да је настало у том периоду на које сам митрополит није могао утицати? И такав документ јесте повод да позовем читаоце Портала на учешће и допринос једном сасвим одређеном питању. Пошто су документ-изјаву коју ћу овдје цитирати потписали „На свему збору черногорском с Цетиње 24=ти октом(бра) понашему 1756=го љета Ми губернатор, сердари и војеводе и кнезови и капитани са свеми официјери и обштаством черногорским“ питање је: Ко би персонално могао предсједавати овим збором и ко су презименом могли бити црногорски челници који су диктирали ову изјаву. Документ о којем говорим чува се у Архиву града Котора. Насловљен је на странца, као што је Василијева „Историја“ најприје намјењена извањцима. Василије је њоме постао утемељитељем комплексне дипломатије Црне Горе која се не спроводи само кретањем од случаја до случаја, од догађаја до догађаја, већ се наслања на стратегију органског, структурног црпљења вањско-политичких постулата из дубине историјског трајања, као и комплексног сагледавања и архивирања информација о историјском трајању. Онако како велики народи чине, а чине, вјерујте, и неки наши сусједи (данашња црногорска вањска политика је искључиво партијска).

Но, да се вратимо теми. Ево шта казују Црногорци (опет питам: Који?) у изјави млетачком ванредном провидуру Ђустину Болдуу помињући, најприје, препис акта који је Болду послао босанском везиру називајући Црногорце немирним људима и душманима: „…будући ми православне вјере христијанске и закона свете цркве васточне и рода частна и света славеносербскаго од којега су происходили свети цари сербски и герцоги черногорски, равно тако патријархи и архијереји, свештеници и почтени људи, главари и официјери, од којих се од настања, и дан данашњи находи, у служби преведре републике венецијанске…“. Набрајају даље Црногорци ратне заслуге и велике штете које су доживјели у ратовима са Турцима укључив и разорење манастира „герцога Ивана Чернојевича“.

Стигао је овај акт у часу велике турске пријетње Црној Гори и није го могао диктирати господар Црне Горе митрополит Василије који је свој став припадности српском народу и Пећкој патријаршији већ раније износио и свједочио. И у страдању и понижењу. Црногорски збор, сложићете се, овдје наступа посве аутономно и обраћа се странцу који сједи у Котору. Он му у тешком тренутку подастире оно што он зна? Иза Црне Горе је у томе периоду веома, веома тежак период. Хајде да се сјетимо само Нуман-паше и Другог Морејског Рата када се у освит ратног пожара црногорска нејач заклонила у Боки кототрској на млетачкој државној територији и та чињеница постала поводом за ратни сукоб у коме су напр. Драчевићани (Новљани) до те мјере пострадали да је непосредно по његовом завршетку млетачки Сенат у лику дужда Јована Корнера инструментализовао давнашње захтијеве Новљана за сопственом општином (14. јула 1718=дан општине који новски општински званичници не желе). То је, суштински, разлог овог писма провидуру. Требаће поново? И још једном, овим поводом, враћам се на знање и очевидјелаштво. Млечани су о нашем динарском свијету знали много. Дубровчани су знали све. А наш свијет је знао више него све. Он је знао разлоге за подношење и извргавање највишој жртви човјека и ова земља је то у мноштву догађаја исказала. Тај разлог који је био познат црногорским главарима 1756. године највишим могућим умјетничким исказом изговорио је митрополит Петар II Петровић-Његош. Његово дјело је дјело о жртви. Никада нико није тако убједљиво исказао лазаревску путању Црне Горе. Када су ови главари чија презимена од вас, уважени читаоци Портала очекујем, писали ову легитимацију своје земље могли сте их све заједно на најтеже муке ударити тражећи да вам одреде личност било којега великог српског владара попут, рецимо, цара Стефана Душана, и – тешко да бисте успјели? Колико би само преклапања и нетачности добили када би инсистирали на мјесту и времену дјеловања свих српских Стефана? А једнога скромнога кнеза који мирно посматра како му се у Милешеви, на српској земљи, краљевском круном крунише један Котроманић, одредили би истога часа – непогрешиво. Сви Стефани и један Лазар? Ко би претегао?

Него, вратимо се моме питању. Ко су потписници?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: