Двије трагедије у мање од три године: Цетиње у црно завили Бориловић и Мартиновић, убили преко 20 суграђана!
Црногорску пријестоницу Цетиње у релативно кратком временском периоду задесиле су двије незапамћене трагедије које су потресле како Црну Гору, тако и регион. Два масовна убиства, са мање од три године размака, оставила су црногорско друштво у шоку и тузи, постављајући тешка питања о узроцима и посљедицама оваквих ужасних догађаја.
Крвави пир Вука Бориловића
Дана 12. августа 2022. године, Цетиње је потресла вијест о масакру који је починио Вук Бориловић (34).
Тог трагичног дана, Бориловић је убио десет суграђана, међу којима и двоје дјеце, а ранио шесторо суграђана.
Он је прво убио подстанаре у својој кући, а затим је изашао на улицу и наставио насумично да пуца на пролазнике.
Жртве су билии: браћа Марко (7) и Машан (11) и њихова мајка Наташа Мартиновић (35), Рајко Дрецун (56), Дрецунови родитељи Даница (74) и Димитрије (81), сестре Александра (52) и Данијела Радуновић (51), Горана Ђуришића (54) и Милан Мартиновић (37). Повријеђени су Филип Ђурковић, Александар Дрецун, Славица Звицер, Милева Рамадановић, Даринка Челебић и полицајац Љубиша Максимовић.
Након интервенције полиције, у размјени ватре Бориловић је убијен. Околности његове смрти остале су предмет истраге, са спекулацијама да ли је убијен полицијским хицима или хицем од стране једног суграђанина. Као могући мотив овог стравичног чина наводили су се породични проблеми и ранији сукоби. Према Бориловићевој рођаци, мотив за овај злочин били су неплаћени дугови.
Масакр Аца Мартиновића
Мање од три године касније, Цетиње је поново задесио сличан злочин. У новогодишњој ноћи, Ацо Мартиновић починио је масакр. Убио је дванаест особа, међу којима је било и двоје дјеце, а ранио четири особе.
Према изјавама тужитељке Андријане Настић, убиства су се догодила на пет различитих локација. Након што је полиција лоцирала Мартиновића, он је извршио самоубиство. Мотив овог злочина још увијек није у потпуности расвијетљен, али према првим информацијама, убијени су били пријатељи и кумови Мартиновића, што указује на могуће личне сукобе као окидач трагедије.
Шта даље?
Двије трагедије у тако кратком временском периоду намећу бројна питања. Иако су мотиви злочина различити, обје ситуације указују на потенцијалне проблеме менталног здравља, те породичне и социјалне проблеме који могу ескалирати до насиља. Ове трагедије отворају и ширу расправу о превенцији насиља, доступности психолошке помоћи и потреби за јачањем социјалне подршке у заједници. Али прије свега о контроли посједовања и начина добијања оружја.
Цетиње, град који је преживио многе изазове кроз историју, сада се суочава с тешким задатком опоравка од ових дубоких рана и проналажења начина да се овакве трагедије никада више не понове, не само у Пријестоници, већ нигдје више на територији Црне Горе.
Борба
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nijesu njih ubili Borilović i Martinović, oni su držali oružje. Ubio ih je truli globalistički sistem u kojem baš ništa nije humano nit funkcioniše ka Gospod Bog zapovijeda.
Nažalost Cetinje je na neki čudan način postalo grad geto, ili ga bar većina drugih u Crnoj Gori tako doživljava. A to često može implicirati i psihosocijalne probleme kod njegovih žitelja, koji takodje vjerovatno imaju taj osjećaj getoiziranosti. Ovdje očigledno nije glavni problem manjak policajaca, što pojedini pokušavaju predstaviti. Mora se imati u obzir da je Cetinje grad koji je kroz svoju istoriju od početka bio najznačajniji grad i prijestonica CG, pun života i dogadjanja, a poslije 1945 iako je politički centar premješten u Podgoricu, postao je i jak industrijski centar sa mnogo zapošljenih. Ali u zadnjih 30 godina lagano je sve to zamrlo, grad je ostao bez svoje jake industrije, većina gradjana bez zapošljenja. No nije grad zamro samo ekonomski nego i kulturno i zabavno i na svaki drugi način izgubio prijašnji značaj, i postao grad zaledjen u prošlosti. Kad se na sve to doda i doza nacionalizma kod jednog broja ljudi kom je jako pogodovalo ovakvo stanje dodatno podstrekivano od pojedinih političkih partija, onda se dobija još jedan segment frustracije djela tamošnjeg stanovništva. Sjetimo se onih naci skupova mladih sa pjevarnjem Tompsonovih ustaških pjesama usmjerenih protiv njihove jednokrvne braće i sunarodnika, što je šizofrena situacija ako se vratimo samo 100 godina u nazad i vidimo što su tad pjevali i zborili njihovi djedovi. Problem je velik i zahtjeva ozbiljnu psiho-sociološku raspravu a ne samo povećanje broja policajaca na Cetinje.
Tuga do neba!
Samo nesoje srce ne boli zbog ove tragedije,
Ima i onih koji umjesto da tuguju zbog ovog slučaja pokušavaju da izvuku političku korist , to se moglo zaključit na osnovu komentara na portalima i pojedinim novinarskim pitanjima.