Двјесто десет година битке за Херцег Нови: 30. септембар – 2. октобар 1806.

Пише: Небојша Рашо

Руска флота која је упловила у Боку почетком 1806. године, заједно са Бокељима и Црногорцима водила је борбе против Наполеонове војске, коју су Дубровчани прихватили у градске зидине.

Након руско-црногорско-бокељске офанзиве на Дубровник Французима је стигло појачање и услиједио је њихов контранапад у септембру 1806. Главнокомандујући француске војске био је маршал Огист Мармон.

План генерала Мармона био је да обиђе Русе, Црногорце и Бокеље, одсјече их од тврђава Херцег Нови и Шпањола и уништи. Послије уништења главнине војске сматрао је да би лако заузео Херцег Нови и Котор.

Кључне податке о бици за Херцег Нови изнио је Владимир Броневски у свом дневнику. Он износи податак да је Мармон располагао са 20.000, док су Руси имали 3.500 војника. Број Бокеља и Црногораца процјењује на 2.000 мада је тај број тешко и приближно процијенити. Једина предност бранилаца била је артиљерија, што на копну што на бродовима што је Сењавин успјешно искористио.

Командант руских копнених снага био је генерал Папандопуло, иначе Грк по рођењу. Потпуковник Книпер командовао је 14. егерским пуком. У борбама су учествовали и припадници морске пјешадије 2. и 4. морског пука, као и припадници 13. егерског пука. Црногорцима је заповједао владика Петар Петровић Његош, Бокељима грофови Ђорђе Војновић и Саво Ивелић док је Адмирал Дмитриј Николајевич Сењавин обједињавао команду свих јединица. Почетни савезнички положај био је на Дебелом бријегу.

Корпус генерала Мармона у току ноћи 29. на 30. септембар кренуо је из Цавтата са 6.000 војника. План је био да стигне до руског логора на Дебелом бријегу прије зоре, али велико невријеме спријечило га је да стигне на вријеме. По доласку потиснуо је Русе, Црногорце и Бокеље.

Владика је био у тешкој ситуацији и повукао се пут Мокрина. Један француски генерал са два ађутанта налетио је на чету Ришњанина грофа Сава Ивелића и убијени су у борби. Генерал Папандопуло опазио је седам непријатељских колона од којих је свака била јача од његове војске. Повукао је своје десно крило пут Мојдежа гдје је на згодном мјесту заузео положај. У Мојдежу су му се прикључила 2 батаљона Коливанског и Козловског пука и 4 чете Витебског пука, која су стигла са Крфа. Сењавин је дошао у логор Папандопула и бодрио војску. Тражио је да се положаји држе што дуже. Вратио се у Херцег Нови да припреми одбрану.

Истог дана Мармон је кренуо у другу фазу свог плана. Кренуо је са великим снагама преко Горње Витаљине са циљем обиласка лијевог крила руске војске.

Следећег дана 1. октобра генерал Мармон је зором напао снаге генерала Папандопула који је под својом командом имао руске регуларне снаге. Руси су се бранили али Мармон је у борбу увео нове свјеже снаге док Папандопуло предвече није повукао 13. егерски пук на резервни положај. Руси нису добили појачања и повукли су се. Истог дана је напад услиједио и на владику Петра који је потиснут, али је он захваљујући терену погодном за одбрану ипак сачувао своје положаје око Мокрина. Циљ овог напада је био угрожавање десног крила генерала Папандопула.

Француске снаге из Витаљине кренуле су преко брда и села Жвиња са циљем одсјецања руског лијевог крила изласком на ушће Суторине. Да би обезбиједио испуњење свог плана, Мармон је непрекидно нападао центар руске војске у Суторини. Срећом Руси су се на лијевом крилу јуначки борили и омогућили извлачење главних снага. Главну улогу у одржању лијевог крила одиграле су мали једрењаци и баркасе које су дале ватрену подршку тукући картечом по Французима када су се ови приближили ушћу Суторине. Ово је омогућило повлачење Руса у тврђаву Херцег Нови. (картеч је топовско ђуле пуњено са куглицама олова и челика)

У току ноћи 1. на 2. октобар вице-адмирал Сењавин концентрисао је сву регуларну војску у тврђави. Цијеле ноћи бродови су довозили морнаре и војнике, али и топове са бродова. Постављена је батерија на скривеном мјесту.

Линијски бродови (једрењаци са три палубе, најмоћнији тип ратног једрењака) „Јарослав“ (заповједник капетан 2. ранга Митков, 74 топа) и „Св. Петар“ (заповједник капетан 1. ранга Баратински) били су постављени са обје стране тврђаве Херцег Нови. Такође Сењавин је поставио мање бродове тако да могу да дају ватрену подршку у случају напада на тврђаве Херцег Нови и Шпањолу.

Мармон није располагао јаком артиљеријом и није се усудио на јуриш. Ријешио је да подијели војску у двије колоне. Једну да упути у Рисан, преко положаја Црногораца и Бокеља на Мокринама, и даље у дубину залива, а другу да осмотри тврђаве мањим снагама и покуша намамити војску из њих а онда их одсјећи и уништити сакривеним снагама.

Напад на Нови услиједио је 2. октобра. Мармон је колону подијелио на два дијела. Једну је усмјерио на тврђаве, односно град Херцег Нови и Шпањолу а другу пут Мојдежа, Мокрина и Каменог. Французи су палили села вјероватно са циљем да извуку војску из тврђаве. Француска колона која се приближавала тврђави била је изложена артиљеријској ватри са „Јарослава“ али и са оруђа која су у току ноћи пренесена на тврђаву. Руси су погодили Мармонову замисао и нису напуштали тврђаве. Колона је била уништена артиљеријом. Најжешћа ватра по Французима отворена је са брода „Јарослав“, који је непрестано тукао картечом.

Блистава побједа вице-адмирала Сењавина приморала је генерала Мармона да се другог дана повуче. По ријечима Броневског једва мали остаци француске војске успјели су се спасити.

Француска колона која је кренула пут положаја под командом владике Петра наишла је на жесток отпор. У борбама прса у прса, на нож, из засједе, на терену тешко погодном за маневрисање како су навикли, Французи су доживјели још један пораз. У борбу су стално увођене нове чете Црногораца и Бокеља и овдје није помогло маневрисање француског генерала.

И Руси и Црногорци и Бокељи показали су изузетну храброст. Броневски је писао да је чета руске војске задржавала батаљон Француза а батаљон егера (стрелаца) натјерао у бјекство француски пук.

На крају дана Французи су се повукли у Суторину. Још исту ноћ оставивши 7 топова повукли су се у утврђени логор код Цавтата. Снаге владике Петра гониле су их до логора наносећи им губитке.

Французи су за собом палили што су могли. Запаљена су села и предграђа Херцег Новог, Топла и Игало. Запаљена је црква Светог Николе на Топлој, манастир Потпланина у Ратишевини, чак је запаљено и село Жвиње а његови становници побијени, само зато што су мјештани одбили да помогну Французима, иако се село налазило на турској територији.

Французи су били немоћни да покушају више било какав продор пут Херцег Новог. По подацима које је изнио Владимир Броневски француски губици износили су око 3.000. војника, убијен је један генерал и 55 официра, заробљених војника било је око 1.300, заробљен је генерал Бове и 47 официра, заплијењено је 50 топова, кола са храном и муницијом и 10 транспортних лађа са храном и муницијом.

Подаци о жртвама се разликују код зараћених страна али сигурно је да су Французи имали огромне губитке. Ипак Мармон је јавио о побједи француске војске. Јавио је да је погинуло 350 Руса, 211 заробљено, погинуло 400 „сељака“ док су француски губици износили „25 погинулих и 130 рањених“.

Битка за Херцег Нови 1806. године једна је од најзначајнијих и највећих битака које су се водиле на просторима Боке. Несумњиво да је ријеч о блиставој побједи снага под командом вице-адмирала Сењавина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: