Двојац са кормиларом

Пише: Јован Лакићевић

Прије него што испишем неколико баш изнуђених редова у овом тексту, морао бих у „самоодбрани“ унапријед да кажем да никад, ама баш никад у животу, нијесам имао, како се некад говорило, националних предрасуда!

У Сарајеву, гдје сам стицајем околности завршио гимназију, најбољи другови били су ми Мирза и Аднан, двојица потомака Хусеин капетана Градашчевића, који ће у једном часу објавити рат турској царевини ( и који се, узгред речено, у бојевима са њом, није одвајао од гусала!) Наравно, да о томе, тада, нијесам имао појма.

Један од таквих је био и Амир Даутовић, будући првак покојне нам Југе у стрељаштву. Или, Ивица Осим, Хрват, са којим сам у тим данима у истом тиму  играо фудбал…

Али тада у Сарајеву није било ни Алије, ни сина му Бакира, ни Мушана, Цаце и њима сличних  патолошких силоватеља српских жена и дјевојака и монструозних српских ликвидатора.

И, кад ми се већ пружила прилика, да мало „солунашим“.

Никад нећу заборавити, када сам са 16 и по година био командант Сарајевске средњошколске бригаде у Грделичкој клисури, да ме је, уз много родитеља бригадира, испратио на Сарајевској жељезничкој станици и директор моје Гимназије вазда озбиљни и строги Омер Хајрић, уз очински загрљај и ријечи које су ми много значиле, али које не бих дијелио са посјетиоцима Портала.

У мојој бригади од сто педесет мојих вршњака, или нешто старијих бригадира, мислим да је било, сразмјерно тадашњим приликама, и акцијаша Срба, али се тада нијесмо пребројавили.

Направио сам невољно ову увертиру да бих, без оптерећења, поставио неколико питања неким мојим, назови колегама, који од ратних дана, дакле од прије три деценији, на сваки начин воде главну и одлучујућу ријеч у новинарству Војводине.

У питању су Сабахудин Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић. Мислим да је овај потоњи негдашњи  предсједник Независног друштва новинара Војводине. Иначе, он и Динко се смјењују на овим функцији већ тридесетак година, укључујући и оне ратне.

Судећи по њиховој несмјењивости, стекао сам утисака да у Удружењу новинара Покрајине, како год се оно звало, нема никог осим њих двојице. Или се, можда, варам?

Новинар сам већ пет деценија и исто толико  члан Удружења новинара Србије и добитник највиших новинарских награда овог Удружења, али сам имао ријетку срећу да се никад не сретнем са овом двојицом споменутих „колега“ који одавно ведре и облаче у новинарској професији Војводине. Донекле сам се тјешио оном народном да моје тамошње колеге, од којих су ми неки пријатељи „имају власт какву и заслужују“!

Пало ми је ових дана на памет, да је овај двојац, са обавјештајним кормиларом, макар на посредан начин, заслужан и за елиминацију из новинарства сјајног, најбољег ратног ТВ  репортера, уз Миша Вујовића, најбољег новинарског репортера, моје драге колегинице, Милијане Балетић!

И, најзад, да се, мимо новинарских правила, вратим  на почетак, или, тачније, на наслов текста, који је, узгред речено, спортски бесмислен, али, политички није. И да поставим једно банално питање мојим колегама у Војводини: откуд ова двојица новинарских анонимуса од ратних дана у Новом Саду? И како су стигли до највиших (руководећих) функција у  тамошњем новинарству, на којима се годинама смјењују?

Разлог за ово присјећање био ми је несвакидашња реакција сваковрсних новинарских удруга Војводине на неки, условно речено, спор, између споменутог Недима Сејдиновића и колеге Владимира Ђукановића, кога заиста цијеним, а који је овог претходног етикетирао као „србомрзца“

Не улазећи овом приликом  у суштину спора,  хтио бих да споменем једну несвакидашњу околност, која је одиста фасцинанта, да се у одбрану Сејдиновића јавило читаво туце новинарских асоицијација, за које нијесам ни знао да постоје, под фирмом Коалиција за слободу медија. Погледајте сад ово. Коалицију за слободу медија чине: Асоцијација медија, Асоцијација онлајн медија, Независно друштво новинара Војводине, Независно удружење новинара Србије, Пословно удружење Асоцијација локалних и независних медија, локал Прес и „Славко Ћурувија“ фондација…

Држ се, Ђука!

Рекох већ да сам дуго у новинарству  и да ми је то у ЦК СК Србије и Југославије (у озлоглашеном једноумљу) била област за коју сам био задужен, да не кажем надлежан.

Испоставило се да сам, као у оном вицу „заостао ко Мујо за козом“! Умјесто да се углавим у неку од ових цеховских асоцијација, ја сам давних дана отишао у превремену (и скромну)новинарску пензију, након Мирине блокаде на Дрини!

Поента овог текста је, међутим, у нечем другом.  Опкладио бих се на невиђено да је шеф ове, већ споменуте „Коалиције за слободу медија“ главом Сабахудин, Динко Грухоњић. Можда,  неинформисан, гријешим.

Али не гријешим у процјени да све ове побројане  антисрпске асоцијације имају – државно корито!

Докле, забога?

Прочитајте ЈОШ:

Бока никад није била хрватска!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: