Двор

Живимо у земљи парадокса. Током протекле деценије вероватно највећих улагања у нашу културу од 1980. године, најважније њене установе – Народни музеј и Народна библиотека – биле су затворене дуже него током два светска рата заједно. Без задовољавајућег, трајнијег решења. Поред тога, у тешкоћама су били Музеј савремене уметности, Историјски музеј… Један од ретких музеја који је током свих ових година радио и угостио стотинак хиљада посетилаца био је Дворски комплекс на Дедињу.

Држава није, током свих ових година, помислила да врати ово здање престолонаследнику Александру Другом Карађорђевићу. Пристала је само да му дозволи да се врати на своју дедовину. Од његовог повратка имала је само и искључиво користи. Поред хуманитарног рада и деловања у прилог јавном добру, принц Александар својим присуством у дворовима својих предака суштински доприноси популаризацији и значају дворова као споменика културе и њихових збирки које су данас доступне грађанима и туристима. До 2001. године Дворски комплекс на Дедињу био је „забрањени град“. Крајем 1999. присуствовао сам предавању које је једна наша историчарка уметности одржала о Белом и Краљевском двору. Представила је свој вишегодишњи рад настао на збирци црно-белих фотографија, пошто јој никада није било дозвољено да посети предмет њеног научног занимања који се налазио свега неколико километара удаљен од њеног стана.

Данас је Дворски комплекс, упркос јавно израженој доброј вољи владе, у јако лошем стању. Финансирање његовог одржавања, које је годинама било предмет политичких игара и зловоље политичара, готово да је прекинуто. Данас се поставља питање опстанка музејских збирки смештених у две просторије Двора који се не греје, прокишњава, чије осамдесет година старе водоводне цеви пуштају већи део воде која кроз њих пролази… Музејске збирке и зграда чији кустоси не примају плате. Да ли неко заиста мисли да држава може да поседује неку такву вредност и да је препусти зубу времена? Зашто увек током протекле четврти века имамо прилике да гледамо исти образац: незаинтересованост власти и њену спремност да штеди на свему што неће непосредно штетити рејтингу и изборном успеху? Дугорочна, ненадокнадива штета није брига оних чију су савест преузеле маркетиншке агенције, а одговорност „спин-доктори“.

Колико ће коштати Дворски комплекс када пропадне уметничка збирка која вреди стотинак милиона долара или када се дворске зграде саме сруше? Да ли постоји држава у источној Европи чији је принц у хуманитарне сврхе успео да прикупи 17 милиона евра, који је промовисао своју земљу у свету и доприносио њеној крхкој стабилности, а да је готово сваке године био мета најтежих оптужби у вези с трошењем буџета који је углавном био мањи од средстава намењених Дворском комплексу у време када га нису посећивали туристи и када није доносио приходе држави. Добар пример је Опленац. Тамо ради само оно о чему се брине Задужбина краља Петра Првог. Остало „припада народу“, па или се услед небриге и зуба времена само од себе срушило или је под стечајном управом.

Суседни народи одали су већу пошту и уважавање својим краљевским породицама. Замак „Саваршин“ и палата „Елизабета“ враћени су бившем румунском краљу Михаилу Првом. Бугарски цар Борис, потомак династије која је Бугарску увела у поразе у оба светска рата, добио је све почасти у својој држави и дуго је био председник владе. У Албанији је обнова монархије одбијена на референдуму, али је принц из династије која је владала свега једанаест година и дала само једног краља – Мусолинијевог штићеника Мехмеда Зогуа – данас високи, почасни функционер државне дипломатије.

Да ли неко мисли да ће светећи се Карађорђевићима помоћи Србији? Да ли ико верује да ће пропаст Дворског комплекса омогућити уштеду српског буџета и оживљавање националне културе?