DW: Крст иза панцирног ћебета

Аутор: Драгослав Дедовић, DW

Шта се у недељу десило на Цетињу? Свакако, устоличење митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Ово је једини исказ око којег ће се сложити противници или поборници устоличења, црногорски и српски националисти, западни и источни дописници и дипломате.

И ту је крај консензусу. Оно што је за председника државе Милу Ђукановића био „хеликоптерски десант“ и „насилно устоличење“, за православне вернике је био чин који им црногорски Устав гарантује. Посезање за војним жаргоном – десант је пребацивање трупа иза непријатељских редова – показује да је Ђукановићева пропагандна имагинација овај догађај преиначила у ратни сукоб.

Било је и насиља. Мислите да сви знају ко је кога провоцирао, ко је примењивао примерену, а ко непримерену силу? То зависи од субјективно-идеолошких наочара. Док чланови и симпатизери Ђукановићеве партије хорски мантрају о несразмерној употреби силе, премијер Здравко Кривокапић говори о „покушају терористичких акција“ председникових политичких активиста.

Потпредседник владе Дритан Абазовић објавио је на друштвеним мрежама снимак на којем се види Веселин Вељовић (бивши главни полицајац Црне Горе, а сада саветник председника Мила Ђукановића), како насрће на своје бивше потчињене на радном задатку. Ко зна каква ће постфактичка ујдурма испасти и од тога, само да се депеесовски пропагандисти мало пресаберу.

Једни евидентирају да је током полицијске интервенције лакше повређен бивши председник црногорске Скупштине Ранко Кривокапић, али некако превиђају нападе на колеге из новинарског тима Н1.

Медији, од регионалних до светских јесу посебна прича. Док немачки радио Дојчландфунк користи формулацију „више стотина“ демонстраната, међународни медијски концерн са седиштем у Сарајеву радије бира формулацију „велики број грађана“.

У једном западном листу је могуће прочитати анализу збивања у којој се не спомињу ни Мило Ђукановић као мозак цетињске операције, ни бивши председник Филип Вујановић који посећује активисте на барикадама пред Цетињем, ни специјални тужилац Миливоје Катнић – са гас-маском на Цетињу, али не на полицијској страни. Ти актери напросто – не постоје. На једној страни влада и црква, на другој страни – грађани.

Све оно што прорежимски медији у Београду трабуњају, бива „уравнотежено“ једностраношћу других медија који држе страну Ђукановићу – као да је он председник којег су они лично бирали.

За Вучићеве папагаје све је само нека врста завере против Срба и Србије. За медије антивучићевског рефлекса, све је само великосрпска завера против црногорске државности. Није ли заједнички именитељ ових наводно опречних погледа на свет – параноидна пројекција која не дозвољава стварно критичко преиспитивање?

Двоструки аршини су постали опште место. Бакир Изетбеговић добацује из Сарајева: „Када се вјерске заједнице умијешају у политику то буде на штету мира и људских живота.“ Ово би могао да потпише сваки разуман човек. Али Изетбеговић јуниор је на жалост мислио искључиво на деловање СПЦ, потпуно заборављајући да је странка на чијем је челу у доба његовог покојног оца своје чланство масовно и отворено регрутовала – по џамијама.

Тако би се могло набрајати у недоглед.

Дакле, шта се десило 5. септембра на Цетињу? Рекао бих – неуспела проба масовне побуне у име Ђукановићеве идентитетске политике. Затим колебљив, донекле успешан одговор нове власти који ипак открива и све њене слабости. Умерени црквени гласови који позивају на хришћанску љубав. Надам се не из страха. Немушта реакција из западних главних градова – верске слободе, слобода окупљања, без насиља, инклузија.

Звучи превише добро за Црну Гору у којој Мило Ђукановић, цинично радикализујући идентитетски дискурс, шаље љуте „црногорске комите“ да му дижу рејтинг, а онда волшебно свештеничко прелетање барикада хеликоптером назива срамотним.

Као да би било боље да су се љути Цетињани докопали српских свештеника, па да полети перје. Из реакције председника Црне Горе провејава разочарење – сукоб којем се надао, одвијао се далеко испод нивоа пословично крвавог сусрета фудбалских хулигана. Недовољно крви, недовољно камера, недовољно доказа да је Црна Гора окупирана, па да је он, врховни Црногорац, опет поведе у слободу и независност.

Његово инсистирање на тој причи је доказ да је изабрао раздор и да се неће устезати од жртвовања црногорских живота зарад трачка шансе да рингишпил моћи опет заврти на своју страну. Можда му у томе добро асистирају сви они који по Црној Гори и Београду галамџијски србују. Нема еманципаторског национализма, он је фантазма 19. века. То важи и за црногорски, али и за српски ексклузивизам у Црној Гори.

Напослетку, ко је победио у инсценираном политичком трилеру? Нико. Губитник је и митрополит Јоаникије који свој пастирски мандат мора отпочети сакривен иза панцирног ћебета. Мило Ђукановић је постао лузер међународних размера, јер је показао да није председник свих црногорских грађана већ по потреби цинични националистички хушкач. Али није заблистала ни Влада, која је у задњи час смислила спасоносни кризни менаџмент.

Можда је на добитничкој страни ипак она тиха већина црногорских грађана, која се није дала увући у сукоб.

Ако Црна Гора има шансу да буде модерна демократија онда је то сада, након првог доказа – смењивости власти – консеквентно успостављање правне државе. Која гарантује верске слободе, слободе окупљања и протеста. Која кривично санкционише све нивое настајања насиља – од инспиратора, преко пропагандиста до извршилаца.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: