Џевад Галијашевић: Бошњаци између прошлости и будућности (10. Дио)

У противрјечним виђењима суштине културне традиције прихватљивим ми се чини мишљења засновано на етимолошком значењу појма “традиције”, а то је предање или културно преношење на једном простору и кроз многа времена. Данас већ, са цјелокупног нашег искуства требамо скинути етикету “муслиманско”, а почети се привикавати на појам “бошњачко”, тим прије јер се то име појављује као основна дефиниција личности са овог простора у турско доба.

Да није било муслиманске (бошњачке) епске поезије која се вјековима преносила са генерације на генерацију, све значајно умно и умјетничко створено у овом народу, што би могло представљати израз духа те заједнице или што би могло утицати на форму и суштину тог духа, створено је у доба комунистичке управе над Босном. Уз часне изузетке: Мусу Ћазима Ћатића, Хасана Кикића и Османа Ђикића. Али, свој врхунац, оно највредније, особени дух нације као властити препознатљиви израз босански муслимани добијају кроз дјела: Меше Селимовића, Мака Диздара, Дервиша Сушића, Емира Кустурице, Абдулаха Сидрана, Алије Наметка …

Национална епска поезија босанских муслимана, није се никада бавила великим историјским процесима и догађајима – она се бавила великим личностима који на маргини познатог, историјског процеса одређивања судбине њиховог народа, у колективном и сваком другом ропству, трагају за животом у пркосу, јунаштву, љубави и пићу. Оваква поезија је временски ограничена на период турске окупације Босне и представља једино свједочанство и визију индивидуалне судбине и драме националних јунака у свеукупној драми заједнице.

„Пиши књигу Босни каловитој,
А на руке хоџи Ћуприлији,
Нек ти тражи тешка џебелију,
Брез Бошњака неима јунака.“

(“Ђерзелез Алија“ / ИИ / “Муслиманске јуначке пјесме“, Наско Фрндић)

Ту се и огледа основни мотив муслиманске епске поезије – јунаштво, али јунаштво лишено интереса, неко би рекао лишено и разума. То је јунаштво и јуначење одабраног појединца (Ђерзелез Алија, Мустај-бег Лички, Мујо Хрњица, Гојени Халил …) без система и без плана – јунаштво које даје одговор на унутрашњу драму јунака, које свједочи о личној храбрости али које не рјешава судбину, ни јунака, ни народа. Оно је израз вјерности и подвајања, у њему јуначки чин засјењује историјску бит ропства.

„Чуј сердару, весела ти мајка!
Сад ми право и правично кажи!
Али дужда двориш мљетачкога?
Али цара двориш Сулејмана?
Али краља двориш Бечанина?“

(“Ченгић Али бег и Бисерка“, “Шћерца задарског бана“)

Главни јунак централне Босне био је Ђерзелез Алија. Он није измишљена личност, живио је крајем петнаестог и у првој половини XВИ вијека.

„Међу посљедњима је стигао Ђерзелез. Пјесма је ишла пред њим … Дочекало га је ћутање, пуно удивљења и поштовања. Он је носио славу многих мегдана и снагу која је улијевала страх, сви су били чули за њега, али га је мало ко видио, јер је он пројахао своју младост између Травника и Стамбола.“

(“Ђерзелез Алија у хану“ – “Пут Алије Ђерзелеза“, Иво Андрић)

Народно предање до кога је дошао Коста Херман (у првој збирци епске поезије босанских муслимана, издатој 1888. године под именом “Народне пјесме Мухамедоваца у Босни и Херцеговини”) ситуира Ђерзелеза у Сарајево, у коме је био слуга Гази Хусрев-бега прије него што је кренуо у свијет. У првој књизи народних пјесама Херман биљежи ово:

„Имаде још живијех људи у Сарајеву, који су запамтили шупљу брезу, кроз коју је пробио Алијин буздован, кад је гонио Вука Јајчанина. Бреза је била у Клокотима све до времена босанског валије Тахир паше, те су је некакви чобани запалили, а неко вели посјекли.“

То што је Ђерзелез Алија стварни лик не значи да је све оно што пише народна епска (и помало лирска) поезија, истинито или научно и историјски утемељено. Ђерзелез Алија је оживотворење народног стремљења слободи. Он је сукобљен са сваким системом – као разумна и морална сила на размеђу животне тегобе и сна о животном савршенству, као Испуњење правде на граници двије империјалне моћи и свијести и та правда се реализује на маргини судбине народа, али она представља симбол откривеног смисла који се не мјери квантитетом, јер је сав и потпун квалитет. Тако се историјска немоћ народа маркира симболичном свемоћи народног јунака која у народној поезији није ни лаж ни истина, ни мудрост ни лудост, ни афект ни систем, него, отпор и слобода унутрашњег опредјељења и способност да се он искаже као морал и као јунаштво.

Коста Херман је први уочио ту лирску ноту у муслиманској епској поезији. Он је у двије велике збирке (1888. и 1889. године) објавио укупно 75 епских пјесам, на 1276 страна (око 50.000 стихова). Само десет година након Хермана, у Загребу, у издању Матица Хрватске (1898. године) излази књига “Јуначке пјесме“ (мухамедовске) на 672 стране од др. Луке Марјановића, а годину дана касније још једна књига истог издавача, на 736 страна. Трагом закашњелих одијека ових вриједних сакупљачких подухвата народног блага босанских муслимана кренуо је 1967. године и Алија Наметак који у властитом издању предаје на увид збирку “Народне јуначке пјесме босанско-херцеговачких муслимана”.

Наметак није случајно и није без разлога ову народну заједницу назвао босанско-херцеговачки муслимани, а не само “босански муслимани” како у јавној употреби, помало површно, сви волимо да кажемо. Јер “босанство” или “бошњаштво” (мада данас између ових појмова нема формалног знака једнакости), своју духовну везу, са западном цивилизацијом и етнички сродним живљем са оне стране отоманске империје, најзначајније, остварује преко Херцеговине. Тај елеменат културних струјања међу народиме исте етногенезе, не могу спријечити ни тврде границе завађених империја и култура. Чак и многе пјесме, које објективно припадају муслиманском националном бићу, посебно садржајем, тематиком и актерима, казивали су или сачували од заборава на неки други начин, народни пјеваче немуслимани, углавном Хрвати, католици, из Босне и Херцеговине и из Далмације. Таква је и пјесма “Ђерзелез Алија ИИ“ те непревазиђена “Жалосна пјесанца племените Хасанагинице”.

Хасанагиницу је први забиљежио Алберто Фортис (Италијански биолог и путописац) 1774. године и то у Далмацији, а не у Босни. Двије године касније Фортис је објављује у властитој књизи са упоредним преводом на италијански језик. На тај превод наилази велики Њемачки филозоф и пјесних Ј. W. Гоетхе, преводи је на њемачки језик, те се она 1788. године појављује у познатој, Хердеровој збирци “Волкслиедер”.

Шкотски пјесник и прозаиста Wалтер Сцотт је преводи на енглески језик 1799. године, а Схарле Нодиер (1821. године) и Проспере Меримме (1827. године) и на француски језик. Том пјесмом босанско-херцеговачки муслимани се легитимишу као стварни и просвијећени дјелић велике европске цивилизације и културе.

Пјесма “Хасанагиница” је лирско-епска и говори о трагици једне несхваћене љубави. У ствари, изражава немоћ појединца да се супротстави тврдим начелима односа мушкарац-жена, те како љубав и породица нису довољни за побједу над конзервативизмом и заосталошћу средине, да излаз може бити и смрт: несвакидашња, језива и неопходна да властитом симболиком страхоте, скрене пажњу на вријеме окупације државе и свијести, одсуство разума и примитивизам.

Иначе је тематика епске поезије (осим индивидуалног јунаштва и храбрости) врло често љубав. До ње се тешко долази, борбом и побиједом, али се долази, па чак, и када је ријеч о љубави међу припадницима различитих вјерских заједница, која као забрањено воће добија посебну драж. Затим побратимство муслимана и немуслимана, старије од било којег другог односа. Важније од живота.

Упечатљиво свједочење о томе је писмо Мустај бега Личког харамбаши Петру Смиљанићу. Писмо је писано чакавским дијалектом, највјероватније 1646. године:

„Од нас господина Мустафаге, капетана удвинскога и личкога, харамбаши Петру Смиљанићу, поклон и веледраго и љубезниво поздрављења како брату и пријатељу нашему. Чудимо се Вашему господству да нам нигдир лист не дође од Вас, будући с нашим оцем приатељ. Толико ти млите, да ми нисмо ништа посли оца вридни? Молимо ваше господство, ако не буде које оправе ча смо Вам били писали да оправите при господину ђенералу, молимо Вашу милост, ако ча видите да не буде мира, дајте (е) нам на глас по пријатељску, скровито, молимо Вашу милост. И поздрављаше Вас наша мати и мољаше за једну турску робиницу, а ча буде право, хоћемо вам услати. Молимо Вашу милост, поздравите нам од наше стране сина Вашега харамбашу Илију. Чули смо да је јунак на тој Крајини.

Бог знаде да нам је драго, јере је наш.

И ето му усласмо једно перо соколово, зач је за њ. Хоће га носити прид јунаци. И молимо га за једну сигну карабину, ча знате да трибује. Вира моја. хоћемо му поштено јизправити. И Бог вас весели. И молимо Вас, Харамбаша Илија да ушаље једну боцу ракије, ча ћемо се напити. И да сте весели Амин!“

Говорећи о значају међусобних веза и осјећању блискости међу народима Босне, Коста Херман пише и ово: „Да је ко икад повриједио побратимство или посестримство, томе нема спомена ни у којој пјесми, та се није чула!“

Још децидније о врлинама народних јунака пише фра Еуген Матић у предговору “Збирци народних пјесама из Босне” у избору фра Маријана Шуњића, истиче:

„Боре се проти брату друге вјере, а кад га побиједе, особито ако је јунак, онда га ослободе, јер већина католичких јунака има међу турским јунацима своје побратиме. Никад се није могло у срцима наших јунака утрнути осјећај, да су једне крви и синови једног народа.“

На овом мјесту долазимо до важног питања националне историје. Ако је тај национални елеменат (а очито да јесте) имао осјећај народног јединства и културне сродности, који се то његов слој идентифицирао са турским окупатором и био у функцији стабилности отоманске империје?

У првом реду бивши босански племићи који чувајући посједе и богатство приђоше Турцима и примише ислам. Како је у позадини тог чина била потреба да се задржи племићки статус и очува имовина, тако и прелазак бившег босанског племства на ислам није ни мало користио исламу. Од њега су имали користи Турци и њихова држава, те сами племићи који постадоше аге и бегови, паше и субаше, везири … Зато не треба да чуди, околност, да се једна од темељних забрана вјере, ислама, устоличила у овој нацији као навика и саставни дио укупног начина живота. Рјеч је о алкохолу и његовом конзумирању. Поред средњевјековног племства, дакле племства са породичном традицијом, исламску вјеру прихвата и тзв. “племство у настајању” – спахије. Сигурно да није ријеч о било каквом насиљу, најмање вјерском. Рјеч је о увјерењу да се треба апсолутно изједначити са владаром и у начину живота, и у вјери.

И на крају, ту улазе цијелокупне породице које угледаше властиту шансу у војничкој каријери некога од својих потомака а затим и раја. У својој духовној ограничености и заосталости, желећи да барем у нечему личи на свога господара, сиротиња прихвата вјеру штитећи голи живот, јер им властити нагон за опстанком тако сугерише.

Зато је у Босни било толико побуна и ратова против турских намјесника и централне власти. Салим Ћерић биљежи преко 40 побуна и војних сукоба босанске властеле против турских паша и везира. На крају крајева, уз вјерску улему (која се исто тако регрутовала из имућнијих породица), тај богати слој напушта земљу Босну онда, када постаје очито да је Турска царевина обична историјска и геополитичка рушевина која Босну мора оставити Аустро-Угарској на даље управљање. У земљи остаје раја, која се у суштини, није никада, поистовјетила са туђином, шта више, није се потпуно поистовјетила ни у вјери коју је прихватила.

На овом простору, анализирајући културну традицију нације, долази се до сазнања како је у сукобу босанског цивилизацијског миљеа са исламом (као носиоца једног другачијег цивилизацијског обрасца), једноставно речено, на губитку, био и ислам. Много је неисламских навика и предоџби, много поступака и увјерења, који се свакодневно испољавају, а који немају додирних тачака са исламом. Погрешно би било ову појаву означавати било каквим предзнаком, позитивним или негативним, као што су то у последњој деценији чинили полуписмени мисионари из арапских земаља, сугеришући, не-интелектуални ислам као себи довољан и вриједан образац по коме се треба уредити живот и себи и другима. Јасно је сада и њима, да то овдје не иде. Не пролази. Национални лик Бошњак је сувише сложен. То га чини вриједним. Он је лишен сваке апсолутне идентификације (које буду ту у форми пролазних појава и помодарства), једном страном ослоњен на политичке интенције, а другом на властиту суштину. Само из тог разлога културна традиција нације говори о самој себи као духовностиу која није потпуно “бошњачка” ни апсолутно “исламска”. Данас чак врло мало јужнославенска (мада је несумњиво тог коријена), али која припада мање или више свим овим наведеним изразима свијести, који у сталном узајамном сукобљавању рађају нешто ново, нешто боље и племенитије. Нешто корисно људима и заједници.

Народни пјевач осјећа тај унутрашњи сукоб, али у пјесми он га надилази везаношћу за прошлост и коријене коју манифестује сталном потребом подијељених и завађених јунака, да се тако често и тако одано, братиме.

„Лахко је се с братом братимити“, рекао би Мехмед Колак-Колаковић из Орашца, један од аутентичних народних пјевача. На том мјесту се открива стварни значај те кохезионе линије која се зове језик што вијековима стоји као судбински фактор спасавања од заборава и осипања сваке вриједне мисли и свега што је створено на плану духовности народа овог поднебља. Јер језик је увијек повезан са мишљењем, тј. нема говора без мишљења. Нема начина да се процес сагледавања свијета и себе у њему оствари мимо језика, а народи овог простора све своје мисли граде и формулишу са потпуно истим језичким и умним склопом.

Свакако да пут од идеје до реализације са свим резултатима које производи та улога језика (са неколико имена али, истог језика) заслужује посебну пажњу научне мисли. Национална сродност, начин живота и духовне вриједности, мада политички сукобљене, предмет су који завређује посебну студију, али, на овом мјесту све то је само сегмент једне слике националног лика и наличја, босанских муслимана, без великих амбиција. Лик босанско-херцеговачког муслимана (као и лик Србина и Хрвата из Босне и Херцеговине) јесте лик Крајишника. Лик човјека, који кроз историју троши властити виталитет на граници два завађена царства, двије сукобљене културе, два посвађана Бога и повремено посвађане историје испуњене и добрим и лошим, више добрим, у заједничком животу, комуникацији и односима. Само страсно предавања политичкој димензији односа, који инсистира на историји сукоба и подјела, тај троједини босанско-херцеговачки човјек, крије и од себе ту позицију те властито незадовољство испољава на погрешном мјесту и на погрешан начин[13]:

„Овака је крвава Крајина:
С крви ручак, а с крви вечера,
Свак крваве жваће залогаје,
нигдје б’јела данка за одморка.“

(“Лички Мустај-бег и Орландић Мујо“)

Данас се та историјска предодређеност Босне (која има властиту Крајину) да сами и баш цијела, буде Крајина, манифестује чињеницом да са истока буде окружена православним народима и њиховим националним државама, са запада католичким народима и земљама, а да у себи, као већински етнички елеменат, носи и развија нацију којој је суштинско полазиште за препознавање властите самосвојности била трећа велика религија, ислам. Само зато свако Босну својата и свако има право на њу. Некад етничко, некад историјско, понекад културно. Све у свему, нико није потпуно у праву, али ни у свему у криву. То отвара суштинску дилему пред цивилизацијом и општим људским интересом. Јесу ли данашњи становници Босне и Херцеговине способни да преузму одговорност за будућност сљедећих генерација, за своју дијецу и њихове потомке?

Могу ли грађани и етничке заједнице, могу ли њихове политичке номенклатуре, те срамне и примитивне националне олигархије, довести ове народе тамо гдје ће их историја и судбина силом прилика довести и без њихове помоћи и хоће ли они учинити све да тај неминовни и једино могући процес сазријевања нација у БиХ буде окончан[14] како Бог заповједа:

Разумијевањем, заједничким дјеловањем и поштовањем?

То вријеме је више слутња и нада, није тако блиско. Данас, пред нама стоји реалност упорног дијељења и завађања народа и логика: Ко је моћнији њему Босна!

„Што то, лало Бошњак Мехмет-паша!
Што спомињеш Босну племениту?
Да ми лала ниси прва моја,
Сад би тебе главом раставио,
Кад је ево сад седам година,
Како ј’ моја Босна приложила,
Приложила Бечу и ћесару.“

б) Муслиманске народне приповјетке

Народне приповјетке у муслимана Бошњака, нису ни тематски, ни садржајно, достигле ниво народне епске поезије. Ни по литерарним дометима чак ни по обиму нису ни близу народних пјесама. Штавише, као да је ријеч о два сасвим различита народа и двије опречне културе из којих израстају пјесме и приповјетке, које не личе једно на друго.

У народној пјесми читалац се суочава са личном драмом народног јунака, чија се судбина поистовјећује са судбином народа и у којој основни мотив свих акција (јунаштва, љубави и братства) јесте дубока и трајна оданост властитој земљи, Босни, каловитој и племенитој. У народној приповјетци зло тријумфује, али то и није толико битно колико присутна индиференција приповједача. Он се не узбуђује. Он констатује и прича о томе како дјеца убијају своје очеве, како злочином надмашују родитељске гријехе и како у томе не виде ништа лоше. У суштини, народне приче су наивне, мистичне и сирове, врло мало изворне, углавном плагијати и нема у њима ни један редак тог судбинског осјећања припадности земљи Босни. Нема ни љубави. Нема мржње. Чак ни узвишеног народног пркоса што бодри. Само примитивна хуја и пасјалук.

Рјеч је о до сада прикупљеним приповјеткама у којима се стварно и иреално мијешају и преплићу, а свијет, баш као у литератури Иве Андрића препун зала: “Свијет је пун гада“, непрестано понављају Андрићев Мустафа Маџар и јунаци народних приповједака босанских муслимана. Зло је свемоћно и свеприсутно. Апсолутно добро не постоји. Човјек је немоћан и није свјестан. Он чини зло несвјесно, нагонски као у опсесији без јасног разлога и мотива. У тим приповјеткама не може се препознати ништа што би личило на историјски профил познате нације. Чак и језик, прилично изграђен и формиран у јуначким пјесмама, овдје није ни блиједа сјена. У њему се исказује само давно превазиђени језички анахронизам.

Убијање стараца:

Били синови зулумћари своме оцу па га ћерали да га тучу.
Па је он бјежо прид њима. Дотрчо је до крушке у једној њиви.
Отац им је реко:
„Немојте дјецо, мене ћерати даље. Нисам ни ја свога оца ћеро даље од крушке.“
Синови су му одговорили: „Ми, белли, тебе хоћемо даље.“

(Алија Наметак, по казивању П. Хасе из Кракаче код Пећиграда)

Не само да зло тријумфује на један посве незаинтересован начин, него се уочава и једна од битнијих разлика у односу на епску поезију. Епска поезија, чак и када пада у лиричност има ослонац у европској културној традицији. Она користи знане културне појмове, европске и аутохтоне, народне стилске фигуре (“словенска антитеза”), појаве о којима пјева и начин на који пјева, открива везаност за европски цивилизацијски миље. Чак и када је сентиментална, лирична или патетична, епска поезија остаје у оквирима разума. Народне приповјетке се углавном ослањају на оријенталну мисао и изражавају (углавном) оријентални културни став. Оне откривају, хладно, без емоција у себи и народу “из кога су потекле”, свијет зла, таме, муслимана. Оне су саставни дио оријенталне традиције. Врло често су само преписане из оријенталне литературе или лоше препричане верзије “Хиљаду једне ноћи”, “Хајатул хајвана”, “Месневије”, Џалалудин Румија или “Ђулистана”, Шејх Садије … Понекад су и препричани ајет из Кур’ана или хадис Мухамеда с.а.в.с. Све у свему, док епска поезија недвосмислено говори о европској културној припадности бошњачке нације, дотле, народне приповјетке говоре о овој нацији као оријенталној, више азијској него европској.

Цар рогат

Био цар рогат па то није нико смио знати. За то је знао само његов бербер, али није смио никоме казати, јер је било за главу. Он трпио, трпио и, кад није више могао трпит, оде изван града, ископа рупу, сагне се у њу и рече трипут: „Цар рогат.“

Вриме по вриме, никне на ’ном мисту базга. Наиђе чобан, уреже базгу и од ње направи ћурлику. Колико год заћурлика, а оно се чује: „Цар рогат, цар рогат“.

Дочује за то цар па, како је знао да то нико други није могао казат, зовне бербера и почне му пријетити што је разгласио да у њега расту рогови, јер то други нико није мого видит. Бербер види шта је па каже цару: „Ја сам шутио и трпио година, па кад више нисам мого издурат, њешто ме ’ћело удушит, одем у поље, ископам рупу и у њу кажем три пут: “Цар рогат“. Донекле изникла базга и од ње чобан направио ћурлику па, како год заћурлика, излази му глас: “Цар рогат“. Па сад чини шта хоћеш!“. Цар му не ’ћедне ништа.

(Забиљежио Алија Наметак по казивању П. Хасе из села Кракача код Пећиграда)

Јасно је, како мотив и сиже приче “Убијање стараца” припада “Месневији” а прича “Цар рогат”, није ништа друго, него рогата верзија козјих ушију, али то није најбитније. Важно је, како су народне приповјетке само препричани мотиви туђе културе, другог народа и да нису ни настале ни развијале се у кругу бошњачке националне заједнице. Истовремено, оне могу бити одраз једног политичког и културног тренутка, али нису никада биле израз историјске свијести и општег стања духа заједнице. Зато оне не одражавају лик босанског муслимана, немају аутентичну потку нити позадину, сврху ни смисао – чак, немају јединство и нису цјелина. Мисаоно су растргане, мјестимично бесмислене.

То не значи да су добре или лоше. Као израз датог тренутка свијести, пролазног и превазиђеног, могу свједочити само о једном периоду националне историје што им је једини стварни значај. Оне откривају једну неостварену могућност, која се у оном добу чинила извјесном. Па и језик, није језик нације ни државе, него језик непросвијећености и актуелног тренутка. Неостварени језик најгоре могућности. Само због тога, било би бесмислено негирати значај пионирских подухвата, које су чинили сакупљачи нашег народног блага и наших приповјетки. Тим прије, јер је и сам Наметак уочио ноту оријенталног утицаја који се највише и задржао на просторима гдје је предање било једини извор културне трансмисије, а писана ријеч била у запећку или херетичка. Овај предмет заслужује озбиљнији и студиознији приступ, али простор изабране и задате теме нам то не допушта.

[13] Бенац, А., Човић, Б., и др., Културна историја Босне и Херцеговине од најстаријих времена до почетка турске владавине (Сарајево, 1966.)

[14] Бордеауx, А., Ла Босние популаире: паyсагес, моеурс ет цоутумес, легендес, цхантс популаирес, минес (Париз, 1904.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: