Џевад Галијашевић: Бошњаци између прошлости и будућности (8. Дио)

Муслимани и српски национални идентитет: Срби муслимани

Одсуство српске државне идеологије у Југославији од 1918, условило је да се српска ратна и ослободилачка слога, муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свијести млађих генерација, једне и друге нације. Утапање српске идеологије у југословенство у двадесетом вијеку је ослабило и српска национална осјећања и створило услове за фрагментацију појединих дјелова етничке групе.

Њемачки истраживач Мариен Венцел (у свету позната као ауторитет за историју Босне средњег вијека) је на основу вишегодишњих истраживања доказала “да стећке нису правили богумили”, јер они нису ни постојали. У посебности “босанске цркве”, у подизању једног вида српске ћирилице на ниво посебног писма “босанчице”, као и у наметању “босанске нације” Меријен Венцел види аргументе за коначни закључак да је у свим тим фалсификатима окупациона власт “тражила идеолошко упориште за раздвајања Босне и Херцеговине од Србије” …

Меријен Венцел је 1999. године у Сарајеву објавила две студије о богумилима. Рекла је да је 1960. дошла у Сарајево да истражује богумиле и живела је у убеђењу да су стећци њихови. „Овоме су следиле године истраживања, током којих сам схватила да стећке нису правили богумили и да они нису ни постојали“.

Везивање стечака за некакве богумиле је дефинитивно подвала.Надгробних мрамора има свуда у српским крајевима, у Конавлима, Далмацији, у данашњој Црној Гори и Републици Србији, односно у несумњиво православним областима, као и у портама православних манастира, као што су Крупа, Тврдош, Добрун, Давидовица и Милешева.

Говорећи о националном одређењу и властитом колективном идентитету Емир Кустурица ће изјавити: „ … Због будућности своје дјеце вратио сам се православљу и хоћу да мој унук памти дјетињство по паљењу бадњака и божићној ватри. Та ватра гори увијек. Она се никад не гаси. Постаје дио једне слике, једног живота. Божић је за мене много више од обичног окупљања породице. То је симболичко стање … Дан кад је рођен онај који је промијенио свијет, поправио га, ставио на нове темеље.“ Годинама већ на Бадњи дан Куста доноси бадњаке из планине, а онда их у свом Дрвенграду, са свештеником и породицом, заложи испред цркве: „ … Губећи своје поријекло, обиљежје припадности својој култури, ви почињете да бивате нико. Моји родитељи су имали мулсиманска имена, али то је отуда што су Срби били принуђени да узимају муслиманска имена у вријеме Осмалијске империје. Дешавало се да у истој породици један дио може примити ислам, а други не мора. И једни су помагали другима.“

Муслимани на Балкану лажу себе и цијели свет и никако не желе да схвате да су дио јужнословенског бића и животног простора и пристали су да буду слуге туђим интересима на Балкану. Да би се вратили на једини пут који води стању нормалног живота, муслимани треба да признају себи ко су они, у ствари, и гдје су као такви у животном простору смештени. Недавно се и Махмуд Бушатлија вратио својим коренима и постао Станко Црнојевић. Бушатлија-Црнојевић каже да му је дјед приповједао о првославним коријенима и прецима Црнојевићима.„Знаш ли да је крсна слава наше породице Свети Никола? То је слава наших предака Црнојевића. Знам да те то сада много не занима, али некад ћеш се можда сјетити“, рекао је Бушатлија. „Обе ћерке су нам крштене у православној цркви, а супруга Дубравка је такође православне вјере. Од сада ћемо и званично славити Светог Николу.“ Рамазан никада није славио, а у кући Бушатлија се не избегава свињетина.„И деда је јео свињетину“,признаје он. Махмуд Бушатлија је потомак Станка – Скендер-бега Црнојевића и Махмуд-паше Бушатлије, који су се први из те лозе потурчили. Станков отац Иван Црнојевић био је православне вјере и владао је Зетом 1490. године … Ко неће брата за брата хоће туђина за господара!

Муслимани нису срећни у Гази. Они нису срећни у Либији, Мароку, Тунису, Јемену, Египту. Нису сретни у Ираку, Афганистану, Либанону, Сирији, као што нису срећни у Ирану, Пакистану, у Бахреину … и из свих набројаних држава бјеже. Дакле, па гдје су онда сретни? Срећни су у Њемачкој, Француској, Енглеској, Аустрији, Холандији, Белгији, Шпанији, Италији, Шведској, Норвешкој, Швајцарској, САД-у, Канади, Аустралији, па чак и у Израелу. Укратко, они су срећни у свим државама, које нису муслиманске. А кога криве за своју несрећу? Ислам не. Не ни њихова руководства држава из којих су побегли. Не криве ни сами себе. Они криве државе у којима су срећни! И желе их промијенити, да буду као државе из којих су дошли, јер у њима нису били срећни.

Књига нашег истакнутог публицисте Слободана Јарчевића “Бивши Срби” на научној основи говори о отуђењу и вјерској подјели Срба. Састоји се из четири дијела, од којих је један дио о Србима муслиманима

У писмима Петра Петровића Његоша, налазе се и она послана скадарском везиру Осман Масхар–паши Скопљаку, „ … једноплеменику различита исповеданија … једне крви’“.

Његош је подсећао Скопљака да су им породице из истог српског завичаја. Скопљакова од Бугојна, а Његошева од Зенице. Осман Масхар–пашу су ове речи, мада је био охол, дотакле. Био је разапет, како то народ каже, између коијрена своје нације и својих обавеза непријатељској Турској, у чијој државној структури је био великодостојник.

Паша о својим мукама није оставио писмена трага, али ће се пашин унук Омер–бег Сулејманпашић-Деспотовић с великом групом младића из угледних муслиманских породица, крајем XИX стољећа окренути своме роду и најумилније му пјевати. Омер–бег ће уздизати српску крсну славу, род и српско име, увјерен да је доживиео срећне дане, о којима је његовом дједу Осману Масхару писао велики Његош:

„Ја бих рад (обавештава и јадикује о тим данима Његош) да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својих споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезова нашег народа“.[1]

Стихови Омер-бега у песми “Лети пјесмо” су треперили овом изговореном поруком Његоша и притајеним мислима Османа Масхар-паше:

„Желиш видјет љутог лава,
за слободу што се бори,
ти полети, пјесмо моја,
оној малој Црној Гори.

Под Ловћеном на камену
Наћеш тамо оног лава,
Што слободи крчи пута
Оштрим мачем и гуслама.

Понеси му поздрав вјерни
Зарад среће братског гледа,
Крв нас веже, а не д’јели
Вјера Христа, Мухамеда“. [2]

Међу муслимани који су се у етничком смислу изјашњавали као Срби, био је Авдо Карабеговић Хасанбегов. Он ће у Сарајеву у ”Босанској вили”, уочи Видовдана, 15. јуна 1898. године објавити песму и у њој ће, пун слутње о могућем будућем братоубилаштву, преклињати да се српски завичаји загрле:

„ … Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.
Да ли чекаш, ај Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?

Да ли чекаш, еј судбино клета,
Сретнијега туде Видов дана.
Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш, ах злаћани санци,
Да се Призрен с Авалом пољуби?!“

Овакво одушевљење за “грљење браће превеселе”, браће хришћана и муслимана, налазимо у прозним и епским делима Срба од XВ стољећа. У њима, видимо да су српски државници и војсковође обје вјере били разапети између жеље да обнове царство Немањића и закључка да су се томе, судбоносно, испијечиле освајачке силе Азије и Европе. Зато су се колебали и сврставали под један, други или трећи барјак, верујући да је избор врсте барјака Божија воља или изнуда историјског тренутка, надмоћи државе под крстом или државе под полумесецом.

Српску државу и националну идеју, једнако су уништавали и Турци и комунисти и Европљани.

То је искусио Ђурађ Црнојевић, који је, у намери да очува остатке српске државе у Зети, отпутовао у Млетке и тражио помоћ, а кад је тамо наишао на непријатељско држање, вратио се у Зету и склонио се у Турску. „Ђурађ се у избеглиштву уверио да је Млетачка Република имала исте циљеве као и Турска – освојити што више српских земаља. Млечани су своје војне експедиције усмеравали према Зети, док је она била у саставу Србије Стефана Лазаревића и сестрића му Ђурђа Бранковића. Користили су сваки турски напад на Србију да би окупирали зетске поседе на морској обали. У ту сврху, дужд је чинио све да Зету ослаби изнутра. Покушавао је да изазове династичке борбе међу Црнојевићима. Против Стефана Црнојевића је подстицао његову браћу и издашно их помагао новцем, робом и оружјем. Забележено је да су Млечићи успели против Стефана дигнути и једно племе собала Скадарског језера.“ [3]

У оваквом окружењу Срби су, без обзира на вјерску припадност, били приморани да служе Турској или некој од европских држава. Ништа тим државама није било свето, као што се то види на примјеру Млетачке Републике која ломи хришћанску Србију, на исти начин како то чини и исламска Турска. Државном интересу се све подређивало.

Ништа није могло угрозити интересе тадашњих сила, па ни породични интереси.[4]

Кад имамо у виду жртвовање сопственог сина, од стране Сулејмана Величанственог, за интерес царства, постаје јасно зашто је Осман Масхар–паша Скопљак био принуђен да не спомиње своје српско порекло у преписци с Његошем. А да је о српству бринуо и говорио у кругу породице и са својим блиским пријатељима, Србима муслиманима, види се у списима његовог унука Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића.

Омер-бег је, кад је минула опасност од страшне казне турских власти, крајем XИX вијека, предао Богдану Милановићу Крајишнику родослов Сулејманпашића. Крајишник је то објавио у часопису “Голубу”, у Сомбору, 1. октобра 1899. године. Родоначелник, ове угледне муслиманске породице у Босни, је био нико други него српски племић с титулом деспота – Михајло. Прешао је у муслиманску вјеру у вријеме Мехмеда ИИ и узео име Али-паша. Руски конзул у Сарајеву Александар Ф. Гиљфердинг је истраживао порекло Сулејманпашића Скопљака и дошао до податка да им је родоначелник Михајло био Јаблановић. То је племићка породица, за коју неки историчари тврде да су се из ње издвојили Котроманићи.[5]

Скопљаци су, мада племенитог српског рода, гласили као одани турски државници и војсковође. Били су принуђени на предузећа против српских националних интереса, али је сигурно, да то нису чинили мирне савести. Посебно не у првој половини XИX стољећа, кад су муслимани Босне и Херцеговине подигли буну против турске окупације. Вођа српског муслиманског устанка био је Хусеин-бег Градашчевић. Уз њега су пристали чланови многих племићких породица и отворено су позивали Србе муслимане да се освете Турцима за српски пораз на Косову пољу 1389. године. Устаници су кренули с војском из Сарајева према Травнику 1831. године, а супроставила им се турска војска на челу са Сулејманпашићима Скопљацима, Мустај-пашом и Осман-алајбегом. Надомак Травника, две војске су се жестоко потукле. Победила је војска Срба муслимана, а Скопљаци су се спасили бјекством у Дувно.

Хусеин капетан-бег Градашчевић је војевао против Турака неколико година.

Једном приликом је продро у Србију и побиједио је турску војску и на Косову. Али 1851. године турска војска, састављена од Арнаута на челу с Омер-пашом Латасом (потурченим Србином из Лике) је упала у Босну и угушила устанак босанскохерцеговачких Срба муслимана. Без обзира што су присталице капетана Градашчевића биле привржене исламској религији и противиле се султановим реформама, њихов покрет је имао српско национално обиљежје – борбу против окупатора из Азије, ослобађање Босне и Херцеговине и припајање Србији. Ту српску свијест код муслиманских устаника, препознао је немачки историчар и писац Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у XИX веку, Ранке ће, на стр. 114 навести да су Срби муслимани пјевали:

„Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил’ изгубит вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити,
И у Босну вратити се славно“.

Побуна муслимана против турске власти у Босни и Херцеговини под вођством Хусеин-бега Градашчевића (Змаја од Босне) није била усамљена.

Против Турака је подигао муслимане Херцеговине Али-паша Сточевић Ризванбеговић 1849. године. Да је његова побуна имала чисто српске побуде, говоре чињенице да је он био велики пријатељ Петра Петровића Његоша и да је на устанак позивао и Србе хришћане – православне и католике. И ову буну, као и ону Градашчевићеву, угушиће Омер-паша Латас.[6]

За оно време тешког средњевековног наслеђа у Босни и Херцеговини, с необразованим становништвом и без сарадње с националним покретима у европским државама, феудална елита Срба муслимана је овим устанцима, наговијестила своју националну самобитност.

Национално штетна, српска склоност ка подјелама је била побеђена у Херцеговини 1882. године. Тада су Стојан Ковачевић и Салко Форте подигли против аустријске окупације 150.000 устаника, од којих су половина били муслимани, а половина православни. На челу ове заборављене српске револуције, били су прваци и једне и друге конфесије: Хајдарбег и Ибрахимбег Ченгић, Омер-бег Филиповић, Ибрага Тановић, Бег Танковић и многи други, а од православних: Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, сердар Васо Бува, Јово Самарџић, Лука Дангубић, …

Одсуство српске државне идеологије у Југославији од 1918. године, условило је да се ова српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свјести млађих генерација, са обе стране.

Углавном, заборављени су свијетли примјери муслиманских првака који су слиједили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак.

Он је 1887. године написао збирку пословица, пјесама и анегдота “Народно благо”, која је штампана ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова.

Његов син Ризабег је пригрлио очево српско поријекло. Писао је родољубиве песме и штампао их у српској “Босанској вили”. Да је свијест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима сачувана пре стварања Југославије, показује Муслиманско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим се покушало спречити реализација аустријских намјера и плана, да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате а да српски језик прогласи “земаљским”, или “бошњачким”.

Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унијели члан 11 који гласи: “Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме ко је дошао с окупацијом или послије ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени”.

Овај државни и национални документ је убрзо дао резултате и права је штета што је послије 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Чак и за вријеме, првих година XX вијека, све је наговјештавало братство истородних муслимана и православаца. У то доба, муслимани оснивају “Српско-муслиманско потпорно ђачко друштво” и почели да издају часопис “Гајрет”.

Председник “Гајрета”, био је Мехмедбег Фадилпашић, велепосједник из Сарајева. Уредник Гајрета од 1907. године је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске вјерске подјеле. Залаже се, у националном смислу, за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду.

Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће 1910. године часопис “Самоуправа”. Атмосферу српског националне идентификације међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем XИX и почетком XX вијека, најупечатљивије приказује лирска пјесма Србина муслимана Аливерић Тузлака, “Аманет од ђеда”, објављена у Босанској вили 1898. године:

„У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д’јете
виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја се збуних –
А он рече: ‘Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да ја ђунах љубнут’
Што љубљаху наши стари.

Ал’ ти н’јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
И пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца’.

Тако ђедо, ал’ он оде
Већ одавно с овог св’јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.

Ал’ ја зато, Алах-екбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета
Да србујем како треба.“

Тих година, муслимани Босне и Херцеговине су једнако прогоњени од стране аустроугарских власти, као и њихова православна браћа.

Ибрахим Балта, Херцеговац, постаје чувени четник код војводе Војина Вука Поповића. Погинуо је 1912. године, у борби против Турака. Изет Телалбашић, пред аустријским судом у Бихаћу, изјављује да је Србин, од рођења. Чланови “Младе Босне” и борци за ослобађање од аустро-угарске окупације су: Ђулага Буковац, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић и други.

Истовремено Др Авдо Хасанбеговић, дугогодишњи предсједник “Гајрета” и сенатор, био је у српској војсци у И светском рату. Борио се на Добруџи и Солунском фронту. Одликован је “Карађорђевом звездом”.[7]

Истина то српско родољубље код муслимана није новијег датума и не односи се само на XИX и XX стољеће. Остао је писмени траг о Мухамеду Хеваји из Тузле. Он је средином XВИИ вијека писао пјесме о Србима хришћанске и муслиманске вјере. Пророчки је закључио да ће зло задесити нацију ако се буде дијелила по вјерском шаву, ако нација заборави да су муслимани и хришћани од једног оца и једне мајке:

„Отац један, једна мати,
Прво би нам ваља знати,
Јер ћемо се паски клати … “

Почетком XИX вијека, један од првака муслимана у Мостару, Али-ага Дадић оснива политички покрет и тражи аутономију Босне и Херцеговине у Турској. Његови сљедбеници су подједнако и муслимани и православни. Ово је било превише за турску власт. Она се уплашила жешћих захтјева Срба оба закона у Босни и Херцеговини, који су могли да се поведу за примером Срба у Србији, где је под Карађорђем Петровићем већ поведен И српски устанак. Да не би изазвали отворену побуну у БиХ, Турци нису смјели да затворе или погубе Али-агу Дадића, него су га тајно отровали.

Да су српски интелектуалци, последња два вијека, више бриге посвећивали својој нацији, историјска литература би била много богатија и друкчија, сврсисходнија националним интересима. Да су се рецимо, младе генерације муслимана, у XИX и XX вијеку, васпитавале на примеру Синан-паше Сијерчића из Горажда, сигурно је да хрватска пропаганда не би могла да их придобије у оноликом броју, у којем су се прикључили фашистичким јединицама 1941. године.

А Синан-паша Сијерчић је, крајем XВИИИ столећа, чинио све да муслиманима укаже на њихову припадност српској нацији. Свакако, у то вријеме је то био опасан корак за муслимана и високог достојанственика Турске.

Но, Синан-паша се није обазирао на опасности. Помагао је обнављање православне цркве близу Горажда, задужбине херцега Стефана и чувао је успомену на своје православне претке. Имао је писмене записе да су били српски племићи Шијеринићи у средњевековној Босни. Шијеринићи су огранак још познатије племићке породице Лучића.

Кад је Синан-паша Сијерчић, као један од команданата у турској војсци, упућен да се бори против српских устаника у Србији, блиским пријатељима је рекао да би желео да Турци буду поражени, па макар и сам главу изгубио. Тако се и десило. Срби су побиједили на Мишару 1806. године, а Синан-паша Сијерчић је, баш у тој бици, погинуо.[8]

Живот је, због српства, изгубио и песник Сејид Вехаб Илхамија из Жепче, јер је својим стиховима нападао турску власт. У једној песми је написао:

„Турчин нема амела.
Кривда правду замела … “

Турци су га затворили у Травнику и удавили 1821. године.[9]

Процес одвајања муслимана од српске националне идеје ишао је у неколико праваца: прво фаворизовање југословенства

Као националне идеологије, код Срба је изазвало слабљење историјског субјективитета и националног поноса. Српска национална идеја директно и отворено је критикована као идеологија поражених краљевих снага и краљевске војске у Југославији. У таквим политичким условима чувар националног идентитета остала је једино Српска православна црква, уграђујући у суштину националног одређења “светосавље” као карактеристични израз православног хришћанства. У суштини, то је олакшало процес у коме ће велики број муслимана, према упутствима из фашистичке Немачке и Независне Државе Хрватске, бити укључен у антисрпски политички концепт.

Муслиманска омладина је регрутована у хрватску фашистичку војску (усташе и домобране), по замисли браће из Бихаћа, др Османа и др Џафера Куленовића који су између два светска рата, под окриљем Југословенске муслиманске организације, промовисали међу муслиманима хрватство, уместо српства. Ипак, српска свијест, код многих муслимана је била још увијек присутна и снажна у ИИ свјетском рату.

Случај судије из Мостара, Мује Пашића, потврда је тога. Кад су хрватски војници (усташе) тражили од Срба да предају своју имовину хрватским властима, Мујо Пашић је дотјерао бицикл и рекао: „Ја нијесам човјек берзе и спекулације. Стари су ми били Срби, српски мислили и осјећали и кад је свањивало и смркавало, како за вријеме Југославије, тако и под Турском и Аустријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене и ево вам бицикло“.

Ова реченица није никада нашла своје мјесто у школским књигама Југославије или данашње Србије. Тако је протјерана и избрисана из колективне свијести и памћења, Срба и тадашњих муслимана. Али, није само овај херојски поступак Мује Пашића предат забораву вољом комунистичких вођа Југославије и немаром хроничара и мемоариста.

Мало ко зна да је Мујо Пашић, заједно с Фехимом Мусакадићем, др Исметом Поповцем и другим муслиманским првацима, био четири године у четничким јединицама, под командом Драгослава Драже Михаиловића.

Истина је, да је у то ратно вријеме, у Невесињској и Мостарској четничкој бригади било постројено 5.000 (пет хиљада) четника муслимана.[10] Уклањањем чињенице о учешћу муслимана у четничким јединицама заоштрен је сукоб између Срба и муслимана, искључиво по вјерском принципу. Да се то није прикривало, онда би се четничким покретом, ако је био национално оправдан, поносили и православни и муслимани, а ако је био национално штетан, онда би православни и муслимани равноправно, извлачили поуке за будућност и изградили заједнички поглед на вријеме ратно и улоге појединих организација и војних формација. Босански муслимани, Бошњаци, на међи великих сила и вјекова су прави примјер како се лако манипулише једним народом, који се одрекне своје прошлости.

Видљиво је, у којој су мјери, српски национални дух и српака национална свијест били потиснути у Југославији, па је четнички покрет приказиван у литератури као антимуслиманск, једнако као и антикомунистички. Податак о четницима муслиманима је објављен у новинама Срба у Чикагу – ”Братство”, мајски број 1954. године.

Аутор је био инжињер Владимир Зечевић, командант батаљона у Невесињској бригади и ратни друг Мује Пашића, Фехима Мусакадића и др Исмета Поповца.[11]

Још крајем XИX и почетком XX вијека, многи муслимани, у доба националне еманципације и националног препорода, пјевали су потомцима о поријеклу и о српству:[12] Тако, Омер Скопљаковић у пјесми “Жеља” поручује:

„ … Душмане мрзи, а Српство љуби,
Тако ми сине ти био жив,
Пане ли бабо у борби љутој,
Освет’ га сине, соколе сив … “

На сличан начин пјева Авдо Карабеговић у пјесми: “Ох, та љубим те …”

„ … Тако ми правде
Вишњега Бога
Тако ми српског
Имена мога …

Противу ислама,
То ништа није,
Син Отаџбину,
Љубити смије … “

Исту националну поруку љубави и јединства; припадности српском народу шаљу и Омер-бег Сулејманпашић, Аливерић Тузлак, Нурудин Ибнул-Хаџер.

Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – “Српству”

„Из мог срца, из пламених груди,
Из уздаха, из душе, из снова,
Теби српство, моја срећо драга,
Лети, ево, лака пјесма ова! …
Суза чиста; суза душе моје,
Суза, што ме милом братству веже,
Суза вјерна љубави и крви,
Теби, српство, што ме вјечно стеже!“

Или Аливерић Тузлак: “Знам ја шта сам”

„ … Ево пјесме, није вјешта
Ал’ за својим лети јатом.
Немојте ме више вр’јеђат’
Зовите ме Србом, братом!“

Нурудин Ибнул-Хаџер:, пјева, – “Пјесми”

„Уздижи се, пјесмо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл’јепи гуслар гуди!

Уз гусала гласе миле,
Ђегод чујеш да се поје,
Ту слободно спусти крила,
Ту ћеш наћи браће моје …
Ал’ међ’њима ако видиш,
Ко те кривим оком гледи,
Тог се клони! Изрод то је,
Тому демон стопе сл’једи.

Уздижи се пјемо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл’јепи гуслар гуди … “

Аливерић Тузлак пјесму “Српски језик” пише као вид отпора и протеста против аустроугарске одлуке да се српски језик зове ”земаљски” – касније и ”бошњачки”.

„Српски језик, рајски језик –
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како с’ у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад нам љуба њиме збори.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.

Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л’јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.

Српски језик, рајски језик –
За то велим, што да кријем:
Сваки онај Богу гр’јеши,
Ко га зове земаљскијем.“

Као што су сакривана од јавности и друштва у цјелини, родољубива књижевна дјела муслимана, тако је у другој Југославији било забрањено читати дјела Владике Николаја Велимировића. Он ће, пред ИИ свјетски рат, наслутити шта “запад” значи у свјетским размјерама, па ће 9. јануара 1920. године на Краљевском колеџу у Лондону, изговорити:

„Европа је помрачила извор светлости, изгубила прави пут и постала несигуран водич човечанства у будућност“.[13]

Свакако да Синан-паша Сијерчић није усамљен у истицању српског поријекла у XВИИИ и XИX вијеку. Ту су и пљеваљски муфтија Шемсекадић, Ибрахим ефендија Ђумушић, Шахипашић из Бање Луке, Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Осман Мазхар-паша Ченгић, Халид-бег Ресулбеговић, Мехмед-бег Јајчанин, Бећир-ага Бихорац, Омер-ага Плава, Зећир-ага Никшић, Емин-ага Травничанин, Али Фехми ефендија Шабић, Али Шефкет ефендија Алићехајић, Мехмед Диздаревић из Љубиња, С. Трто из Доњег Факуфа, Алићехајић из Травника, Адем Бркић из Мостара, М. Фочо из Сарајева, М. Скопљак из Бугојна, итд.[14]

Иако су Бошњаци и Срби, данас, историјски и културно, непомирљиво дефинисали властите националне субјективитете у једном, потпуно неповратном процесу, ипак анализирање и пуко евидентирање појава у којима се снажно испољава народно јединство представља и отвара могућност да обе нације, препознају изгубљено заједништво кроз поруке Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића у пјесмама “Устајте браћо” и “Жеља”.

“Устајте браћо!”[15]

„Тешка је мука робоват, браћо,
На лицу ропски носити срам,
Устајмо, браћо, на борбу свету
Душанов треба поновит’ храм …

… Ој, Србе, брате, пружи ми руку,
Признај ми, драги, да сам ти брат!
Заједно ко два хајдемо лава
Прот’ црног врага водити рат!

… Спасите дјецу, спасите народ,
Даће нам помоћ и драги Бог!
Јер Алах драги увијек чува
И штити роба правога свог!“

“Жеља”[16]

„Кроз српски свијет, кроз свијет цио
Свакога брата поздрави мог,
Та сви смо синци једнога дома,
Поштена српског сви дома свог.
Нек иста мисо грије нам груди,
Кад иста боља таре нам врат,
Поштена жеља у Српству милом
Да смо сви сваком: ко брату брат.“

Можда је најбоље, анализу српских националних тенденција код Бошњака, завршити са размишљањима Меше Селимовића о Босанцима … “јер су моји и ја сам њихов”:

„Паметни су ово људи. Примају нерад од Истока, угодан живот од Запада. Никуда не журе, јер сам живот жури. Не занима их да виде шта је иза сутрашњег дана. Доћи ће што је одређено, а од њих мало шта зависи. Заједно су само у невољама, зато и не воле да често буду заједно. Мало коме вјерују, а најлакше их је преварити лијепом ријечи. Не личе на јунаке, а најтеже их је уплашити пријетњом. Дуго се не осврћу ни на што. Свеједно им је што се око њих дешава, а онда одједном све почне да их се тиче, све испреврћу и окрену на главу, па опет постану спавачи, и не воле да се сјећају ничег што се десило. Боје се промјена јер су им често доносиле зло, а лако им досади један човјек макар им чинио и добро“.

„Чудан свијет“,додао је Селимовић.„Оговара те, а воли. Љуби те у образ, а мрзи те. Исмијава племенита дјела, а памти их кроз многе пасове. Живи и надом и севапом и не знаш шта надјача и када … Зли, добри, благи, сурови, непокретни, олујни, отворени, скривени, све су то они и све између тога. А поврх свега моји су и ја њихов, као ријека и капља, и све ово што говорим као о себи да говорим.“

Извор: Дисидент

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: