Џевад Галијашевић: Рат против Србије који никад није престао (2)

Лажна слика измишљеног тероризма у Бањској коју са у јавност послали чак и људи са врха Европске Уније. Тако нам је пијана будала Јозеф Борел објаснио да је тероризам и то – кад се очајни и прогоњени Срби скупе у близини свога манастира у Бањској; у етнички хомогеној, искључиво србима насељеној општини Звечан, на етничлки чистом сјеверу Косова. И да су у три ујутро, Милан Радојичић и Срби са њим хтијели „срушити уставни поредак“ који су Шиптари „мукотрпно“ злочином и насиљем успоставили у Манастиру Бањска.

Тим прије, када погине полицајац – који ту није имао шта да тражи, коме ту није мјесто ни Божијим ни по људским законима – нити по Разолуцији 1244 и свим споразумима који су без икаквог смисла и сврхе прављени. Тероризам је, међутим, организовано, политички мотивисано, брутално насиље које изазива страх у јавности и друштву у цјелини.

Среби су управо жртве тог тероризма као псновног елемента западне политике и стратегије окупације Косова и прогона Срба са њега.

Од 1999. године до мартовског погрома 2004.године и свих акција Куртијеве владе током ове године, тероризам је био једино средство које су Шиптари користили у односу на Србе.
Мучење људи, добрих домаћина – хапшење бивших полицаја ца и судија – убиства и прогон, су се смјењивали и изазивали општи страх код нас са ове стране границе Косова. Немоћни и тужни могли смо видјети да је цијело Косово, просто постало јединствени концентрациони логор за Србе, у коме сваки дан – од јутра до подне – од подне до вечери – па укруг, сваки дан тако: Терор и терористичке акције разних паравојних група КБС-а и Росу. Све уз помоћ Еулекса и КФОР-а.

Како би дјеловало легално и нужно.

Шта је одговор умјесто непродуктивног, бесмисленог пшреговарања са Куртијевим терористима. Наравно побуна. И наравно не оваква мрљава и лоше организована у којој опет страдају Срби док бриселски званичници ликују и мученике оптужују за тероризам. Наравно, циљ је исти: формирати држћавну власт способну да ефикасно контролише Косово као териториј без историјског садржаја – без духовне важности без снаге коју исијава пред људима и цивилизацијом док су Срби на њему.

Одузмите Косову Србе и одузели сте му душу – све створено биће систематски рушено и гажено до уништења. Са друге стране; одузмите Србима Косово и направићете такву духовну празнину у једном историјски снажном народу који је писао европску историју ношен управо снагом властитог идентитета који је рођен и одгајан на Косову.

Косово, са албанском доминантном улогом и западном подршком никада неће имати симболичку вриједност, и увијек ће бити само простор који није способан артикулисати амбицију да буде држава. Што и јесте чиљ западних држава: одузети идентитетску, историјску и културну важност тог простора које оно има и за Србе и са Србима и свести га на питање власти и права на административно управљање простором које реализује тренутна вјерска и етничка већина, Свима је јасно да уз постојећу политичку свијест, Косово просто није способно формулисати било какву форму државног суверенитета, чак ни у односу на своје покровитеље; у односу на НАТО земље (САД, Њемачку, Турску…).

Албанци или Шиптари на Косову увијек су, кроз историју, подржавали окупаторе (Османско царство, Италију, Њемачку и НАТО) и зато никада нису страдали, чак су своју позицију користили да убијају, не само Србе као народ, него да убијају сваки траг српског народа на Косову, који открива колико дубоко и колико далек је српски идентитет и национални интерес укоријењен на том тлу. Јер, албанских трагова, старих петнаестак вијекова нема ни у Албанији а камоли на Косову. Сви стари споменици, манастири и цркве свједоче да друге културе и другог идентитета, који кроз историју гради и Косово и Метохију осим Српског, није никада ни било.

Зато, ће окупирано и силом одузето Косово, увијек бити у политичкој дискрепанци двије албанске тежње: да настави пркосити Србији као НАТО протекторат или да се припоји другој држави – Албанији и обнови, некадашњу фашистичку творевину, која у мислима и осјећањима живи као идеја Велике Албаније.

И једна и друга могућност је привлачна албанским политичарима на Косову, јер одвајају Косово и Метохију од историјске, културне, вјерске и политичке матице – Србије. У овој фази то је главни циљ, који се, по алнанцима, има право реализовати и силом. То опредјељење албанских политичара и народне већине, представља,извор свих безбједносних проблема и креира такву политичку ситуацију у којој увијек, побјеђују они који нуде најгоре опције са становишта државног интегритета Србије и мира на том дјелу Балкана. Тако ће изгледати и идући избори на Косови, који ће бити оптерећени чињеницом да упркос западне подршке Косово није држава и не зна се кад би могло бити.

Наравно и тек, на изглед, одлучно покренути процес кривичног гоњења најважнијих команданата ОВК за тешке ратне злочине против човјечности који долази у тренутку када су оптужени истовремено и носиоци најважнијих политичких функција, представљаће додатни елеменат усмјерен ка притиску на преостале Србе на Косову. Угроженост народа и угроженост имовине државе Србије и Српске православне цркве, ће добити своју политичку агенду на предстојећим изборима и постати дио животне свакодневице. Покушај да се ратни злочинци одвоје од албанских политичких структура на жалост, не прате исти такви напори, да се одвоје окоштале форме организованог криминала које постају економски систем финансирања лажне државности и изградње нових елита.

Ничим ометена производња и трговина дрогом те комуникација и сарадња са радикалним исламистичким елементима и терористичким организацијама у идућој години, представљаће још важнији стуб економског ослонца и албанских елита и цјеле заједнице. Шта год говорили на геополитичком Западу, насилно одвајање Косова од Србије, нема никакве везе са процедуром већ представља злочин против човјечности и против мира. Овакву ситуацију користе вехабије.

Масовна финансијска, војна, вјерска и друга подршка Саудијске Арабије и исламистичких центара, као и геополотичка позадина ратних дешавања током ’90-их година, довела је вехабизам и на просторе Балкана, Србије па и Косова и Метохије, уз истовремену подршку западних сила. Иако су сукоби престали, вехабијска идеологија је нашла упориште у албанско-муслиманском становништву. То свакако даје разлоге за забринутост. Вехабијски покрет на просторима Србије а посебно Санџака и Косова, остао је милитантан и опасан. Како се вехабија данас, подједнако прибојавају и муслимани и немуслимани, поставља се питање колико ће у наредном периоду, они опасни по западну војну и политичку инфраструктуру, војнике, политичаре и судије, на Косову..

Без сумње је масовни одзив вехабизму условљен и односом према трговини хероином на Косову. По истој пропагандно-психолошкој матрици по којој су „Талибани у Авганистану дошли на власт, нудећи ред и безбједност против господара рата“, тако се, и „вехабије намећу на Космету, нудећи обрачун са трговином хероина“.

Другим ријечима, вехабијско инсистирање на обрачуну са трговином хероина у великој мјери је прикривени позив на обрачун са шиитима, то јест њиховом економском базом, јер вехабије сматрају шиите неверницима. Наиме, целокупна шиитска популација Косова је увучена у бизнис са хероином. Стога, није чудно да су језгра вехабијског покрета на Косову у сиромашним предграђима Приштине и других косметских градова, те у сиромашним селима у која није дошао новац од хероина, али која живе на незнатим удаљеностима од богатим шиитских села у које се улаже новац од хероина. То је разлог зашто се на Косову могу видјети вехабијска села гдје млади људе возе коњске или бивоље запреге, као у средњем вијеку, док се у неколико километара удаљеним шиитским селима виде сателитске антене и возе луксузни аутомобили.

Зато су вехабије на Косову представљају: вјерски, социјални и политички покрет, а тај, привидно унутрашњи сукоб добија јасно обиљежје обрачуна „касте сиромашних против касте богатих“.
Према анализи косовске полиције, која је обухватила лица која су отишла у Сирију или која су се вратила са ратишта или оних који су регрутовани за те сврхе, урађен је профил тих лица који указује да су то млади људи од 20 до 25 година, значи да су индоктринирани веома млади и то давно, пре десетак година. Они долазе из сиромашног дијела албанске заједнице. Стога, ово није само вјерски проблем, већ друштвени. Он је базиран у економији, друштвеном саставу и слому друштвеног ткива заједнице.

Зато ће и убудуће, млади албанци, одласком на страна ратишта у форми џихадизма подржаног вехабијском идеологијом, као и повратком са њих, подржаним одређеним организацијама, привидно хуманитарног карактера, које стоје логистички иза њих, представљати озбиљан безбједносни проблем и на Косову, цјелој Србији и на Западу, гдје год се буду кретали и дјеловали. Чврсте везе албанског исламистичког фактора на Косову са оним у Македонији, обавезује обавјештајно безбједносне структуре у Србији на озбиљан опрез и спремност на енергично дјеловање у разним приликама.

Све то треба сакрити – масовне одласке шиптара у прљави џихад Сирије, Ирака, Либије и Авганбистана – терористичке акције које су са сарајевском братијом организовали и изводили широм Европе и свијета.

Оптужити Србе за тероризам – и понављати ту прљаву пропагандну матрицу која гази будућност српског народа и убија народну перспективу непрекидно и агресивно барем више од деценије.

Да… онај ко има части и осјећаја за правду навија за оне које вјешају и добро разумије тај очајнички чин побуне против насиља и понижења.

(Крај)

Извор: Правда

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: