Џо Кокер: Непоновљиви врисак

Џо Кокер је један од најупечатљивијих рок/блуз извођача свих времена, и дуго је пркосио годинама упркос томе што му је каријеру обиљежила и злоупотреба алкохола и дроге.

Џон Роберт Кокер је свирао са бендом по пабовима у Шефилду, те су многи још почетком 60-их година прошлог вијека знали са Венса Арнолда, како се Џо Кокер на почетку каријере представљао, и знатно другачије верзије хитова Чака Берија и Реја Чарлса.

Године 1966. оснива групу „Д грејс бенд“, која је, за разлику од претходног састава, привукла пажњу више утицајних британских продуцената. Како је вријеме одмицало, бенд је добио све атрактивније понуде. У јесен 1968. Џо Кокер креће на турнеју са чувеним рок саставом „Д ху“. Пар мјесеци касније, излази и његов први студијски албум „Вит а литл хелп оф мај френдс“ са истоименим синглом, управо у тренутку када бенд креће на америчку турнеју.

Силина и невјероватно карактеристична боја његовог гласа била је нешто сасвим ново на тадашњој рок сцени. Кокеров први велики хит носи врло симболичан наслов „Уз малу помоћ мојих пријатеља“. Мада је у оригиналу ријеч о композицији са осмог албума чувених Битлса, коју су заједнички написали Џон Ленон и Пол Мекартни, иначе једној од 500 најбољих пејсама свих времена, према оцјени угледног магазина „Ролинг стоун“.

Међутим, тада увелико популарна поп-рок четворка, тај хит никада није објавила као сингл издање, што је само додатно олакшало пробој тада још увијек релативног непознатог извођача. Сви су били затечени интерпретацијом Џоа Кокера, да је одлука о издавању комплетног албум  пала без имало двоумљења. При томе, више веома утицајних музичара, изразило је жељу да помогне у продукцији Кокерових песама, поред осталог Стив Винвуд и Џими Пејџ.

Вудсток као прекретница

Резултат је био изнад свих очекивања, публика широм Европе била је потпуно одушевљена новом британском звијездом. Менаџмент одлучује Кокера да пошаље за Америку. Вансеријски успјех на старом континенту, издавачку кућу је навео на размишљање, како искористити тако повољан тренутак, пласман нечег сасвим другачијег у пробирљивим Сједињеним Државама. Тако је Кокер 17. августа наступио на фестивалу Вудсток. Заједно са бендом „Грејс“ непрекидно је свирао 90 минута, а онда је почела да пада јака киша.

Американци су његовим моћним, а храпавим гласом били потпуно задивљени. Невјероватно снажна интерпретација са повременим експлозивним урлицима, учинила су главном атракцијом трећег дана фестивала. Наредне дана провео је гостујући у бројним телевизијским емисијама, укључујући и ток-шоу Еда Саливана, који су још у оно вријеме пратили милиони гледалаца. Био је то преломни тренутак, који је музичара из Шефилда, учинио свјетском звијездом.

За младог музичара из једног индустријског града у Великој Британији, то је било остварење сна. Посебно због чињенице да је Кокер први наступ имао са 12 година, придруживши се бенду свога брата Виктора. Прву групу заједно са пар вршњака оснива четири године касније. Звали су се „Каваљери“.

Школовао се за гасног инсталатера, али би зато већина његових вечери била проведена у свирци са бендом у неком локалном пабу. Било је снимака и прије првог великог хита. „Ил кру инстед“, такође је била кавер верзија Битлсове песме. Први покушаји прошли су незапажено, баш као и пјесме настале у вријеме бенда „Венс Арнолд и Авенџерс“. Оног тренутка када је Џо Кокер отишао за Лондон, све се промијенило.

Велики успјех, а затим „слободан пад“

Успјех албума првенца представљао је вјетар у леђа менаџерима новооткривене британске звијезде. Менаџер је у Кокера гледао, као у златну грозницу, коју је по сваку цијену требало искористити. Пауза између наступа и гостовања, готово да није било. Плоче су се штампале у све већим тиражима. Млади рокер је можда и желио да успори, али га уговор према издавачкој кући у томе спрјечавао. Сви термини морали су да се поштују. Све док половине 70-их, Џо Кокер неуморно је радио, али у једном тренутку, све већи притисак свјетске славе, више није могао да издржи.

Проблеми са депресијом испливали су на површину, злоупотреба наркотика и алкохола. Наредни албум „Aј кен стенд а литл рејн“ са хитовима попут „Ју ар со бјутифл“ наставио је да остварује завидне тираже, али самоувјерених и енергичних наступа више није било. Кокер је био видно изморен и истрошен, а уз то неријетко пијан и нерасположен. Било је само питање тренутка, када ће све кренути низбрдо.

Нови почетак

Менаџер Мајкл Ланг био је затечен расплетом догађаја, али од изузетно талентованог и веома траженог рокера и блузера, није дигао руке. Кокер је одлучио да се суочи са проблемима, због чега се на неко вријеме повлачи са музичке сцене. Почетком 80-их креће испочетка. Проблема са зависношћу више није било, и у томе је култни рокер из Шефилда, остао досљедан.

Сингл „Ап вер ви билонг“ снимљен заједно са Џенифер Варнер, обиљежио је 1982. годину, и означио нови почетак. Камбек је био успјешан, додуше не у свим регионима, у којима је некада био изразито популаран. Ипак, сваки наредни студијски албум, који би Џо Кокер објавио, одлично је пролазио у Енглеској, посебно у Њемачкој, гдје и дан-данас има највећу фан-заједницу.

Ипак, 1978. одлази за Калифорнију, гдје се десетак година касније и оженио. Живот на фарми помогао је Кокеру да истраје у намјери да се посвети музичкој каријери, али не убрзаним темпом, на шта је био приморан, у вријеме док је био млад и неискусан. И док се борио са тешком болешћу, нико није сматрао да се Кокер пензионисао.

Свијет ће га памтити по енергичном, самоувјереном и јединственом наступу, а непоновљив врисак  ће тешко ико икада поновити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: