Џони Штулић: Непрепозната парадигма

Пише: Горан Ђорђевић

Једну од најексплицитнијих карактеристика наших времена представља обавезност критичког преиспитивања. И та склоност представља једини континуитет, једини гарант модерног погледа на свијет. У нашем свијету то је увијек сведено на потребу да се кроз нетолерантни релативизам сагледа мјесто, значај и улога сваког од јунака нашег доба.

Уколико се критичкој потреби додају и никад напуштени покушаји опстанка у митологији 90-тих (увелико засноване на илузијама субкултурних домета 80-тих) онда је сваки покушај указивања на изневјерена очекивања и „одбачене каријере“ осуђен на успјех.

Од овакве склоности саткан је цјелокупан транзицијски дискурс. А дискурс се, подсећа нас Фуко, претворио у „праксу која формира објект о којем се говори“.

Управо на таквом мјесту се одједном, али не неочекивано, а свакако не незаслужено нашао и Џони Штулић, који је парадоксално обиљежио овогодишњи сајам књига у Београду, и то како кроз (чак) пет разноразних издања које су се бавиле Штулићем, тако и полемиком која је изазвана бритким одговорима Штулића, на два превише плитка осврта једног од аутора књиге о Џонију Штулићу. Тако је формирана једна чудна, а опет нама тако својствена парадигма о издаји, неразумијевању и бјекству.

„Погрешност феномена“ као исходиште осврта о коме говори приказ из Културног додатка, који је сведен на оправдање успостављене парадигме о Штулићу, садржи дефект у основи. Нисмо ми погрешно разумјели Штулића, нити је он издао било кога.

Раскринкавање феномена, није могуће без сагледавања носиоца феномена у једној свеукупности, у једном трајању феномена, што представља комплексност по себи.

Наиме, полазећи до хронологије догађаја и уз помоћ дискографије недвосмислен је један закључак. Штулић је искрено, оригинално и једнако ангажовано затворио један круг. Гласан на почетку, шта више, још гласнији на крају. Али, тај глас на крају нико или готово нико није желио да чује. Каснија жаљења и тумачења, уз изневјерена очекивања, немају било какве везе са самим феноменом.

Пажљивији хроничари наше спаљене обале, јасно се сјећају Штулићевих интервјуа из друге половине 80-тих година, у којима је он јасно и недвосмислено указивао да је круг затворен, да је кроз своју музику „остварио 95% онога што је желио да да“, „да се склања да више не смета своме дјелу….“, да „моје дјело живи умјесто мене“.

Свеукупно трајање Штулића, од Балкан севдах бенда, Јаблана, Филигранских плочника, Илијаде, Хомера, Смијурија… јасно говори о једној неизоставној константи овог феномена, а то је стално кретање, препознавање нових хоризоната и прелазак увијек нових граница. Једноставно, својим „првим одласком“ 1984-те године, па повратком и новим одласком, као и свим оним чиме се бавио употпуњујући један културни феномен, Штулић је свом дјелу дао потпуно нову димензију. Зато и данас изазива тако велику пажљу, можда и већу него у време првих албума.

Напори који не уважавају ову свеукупност, не само да указују на површност у схватању феномена, већ се лако претварају у трагање за прљавштином и недоследношћу испод сваког камена. И управо на том мјесту се завршавају критичари Штулића, на оном мјесту које је он давно напустио без намјере да се враћа. Наравно, трагика сваког феномена, је да често бројни конзумеранти, интерпретатори или критичари, кроз рушење феномена покушавају да постану већи од објекта у питању.

Али на овом мјесту сагледавања културног феномена, отвара се ново проблемско поље. А то је схватање „RNR“ културе, која провијава кроз ове расправе, приказе и очекивања.

Штулић је и на ово питање дао јасан одговор. Наиме, уколико се „RNR“ схвати кроз овјешталу и уцвијељену флоскулу о „RNR као начину живота“ (или нешто слично), онда су изневјерена очекивања оправдавана. Али са Штулићем је другачији случај.

Једноставно, Штулић је и после „RNR“-а наставио да расте, јер прелазак са „RNR“-а на античку историју, филозофију и књижевност свакако јесте успон, а не пад. И није Штулић, први ни последњи који је у једном тренутку одбацио (ипак) уске оквире „RNR“ културе, и кренуо ка новим хоризонтима. Једноставно, у једном тренутку схватио је да је вријеме да се захвали Битлсима и да крене даље.

Било какав покушај да се критика наметне упоређујући њега са другим каријерама које трају шесдесет година, погрешна је и непримјенљива у односу на овај феномен. Ипак је тренутно стање носиоца тих прижељкиваних каријера, сва та усвираност, политичка коректност, пуни стадиони и тргови више ствар физиолошког сазријевања него интелектуалног или духовног.

Зато, у случају Штулића треба одбацити сав тај извјештачени и ограничени критицизам и скептицизам. Има више него довољно разлога и доказа, да га замијенимо повјерењем. И онда ће Штулићево дјело поново бити оно што јесте: упутство за сазријевање за живот у непредаху.

Прочитај још:

Читанка за други разред основних школа из 1897: Дјецо! Вас је Србин родио, па с тога се ви Срби зовете!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: