Е мој Раде Томов

Пише: Мишо Вујовић

Младог те завладичише да крстом и мачем господариш закрвљеним племенима, стиснутим међу кланцима и аманетима. Омеђени кумствима и крвним осветама. Порез ни харач никоме не плаћаху, а и Богу се мољаху само у невољи. Пастире божје су само с’ припасаним јатаганом поштовали. Ето такви му допадоше.

Бог те, к’о иједну мушку главу умом и наочитишћу обдарио.

Ни устоличен нијеси, а већ су на тебе кидисали. Гувернадуровићи чијом се крвљу морао престо освештати. Биљег Божји ти бјеше да умујеш и умотвориш, да приближиш племенске Божјим законима. Твој свјатејши стриц који ти престо намијени у аманет ти уз јеванђеље и мач дарова. Да крст браниш од некрста и нејаког од осиљених кабадахија.

“Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом”, и ову и сваку мудрост невоља је велика испјевала.

Лакше ти је било да досегнеш до космоса него до разума разуздане браће којима је глава била мјера, а “крв људска ‘рана наопака”.

“Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, надамном је небо угашено не прима ми плача ни молитве. У ад ми се свијет претворио и сви свеци паклени духови, црни дане о црна судбино о кукавно српство угашено…”

Вапи небу песник а небо све тмурније. Као данас. Има нас за деценију безмало милион мање. Нико да завапи, да крикне, да прокуне или залечече ово убрзано гашење.

“Моје племе сном мртвијем спава …”

Није лако бити “сирак тужни без иђе икога”.

А није имао са ким своја размишљања провјерити. Гледали би га с, пажњом док је стихове говорио. Не приличи то господару, да пјесме сриче! Осјећао је по тим празним и упитничким погледима да га не разумију. Али он је њих разумио. Био је један од њих обдарен светлошћу божје мудрости уобличену у горостасног динарца подловћенског.

Још мање га данас схватају, због тога га и мрзе, неталентовани испљувци писаца у покушају, разна копилад сарајевских курви и бањанских изрода. Ко би знао за индивидуе попут Николаодиса чија је визуелна асиметричност само излог његове психичке изобличености.

Ко може нормалан да каже да му је “доста Андрићевих мудросерија и Његошевих квазифилозовских масурбација над судбином вјере и нације”.

Још што је трагичније ова бестидно – бахата индивидуа има статус истакнутог државног умјетника”.

Чудо невиђено је када скрибоманска онанија постане уметност.

Заслужено!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: