Е, вива, срамото!

Пише: Емило Лабудовић

Давно негдје чуо сам анегдоту о једном високом партијском и државном функционеру, прецизније: тадашњем првом човјеку Титограда, који, изнервиран глупостима непосредних сарадника и неразумијевањем за његове идеје, одлучи да град и Партију „казни“ тако што ће поднијети – оставку. „Видјећу вас како ћете без мене“, унапријед се сладио и замишљао како ће они испод и изнад њега да клекну на кољена и да га моле за повратак. Следећег дана, излазећи из куће, очекивао је град парализован и у хаосу по свим сегментима. Кад, оно, „цврц, Милојка“! Град је живио свој редовни живот и пулсирао редовним ритмом и ама баш ни по чему се није осјећало да градоначелника нема. Забленут и не вјерујући својим очима, треснуо је главом о саобраћајни знак тако да је пребројао сва небеска сазвежђа.

Не сјећам се шта је било са даљом каријером поменутог функционера, али поуздано знам да је Титоград преживио и њега и многе иза њега, укључујући и онога чије су му име деценијама наметали. А преживјеће и овог садашњег, његову инфраструктурну бижутерију и мазарије чија је једина функција да грађанима замазује очи како не би видјели да је „цар го“! Али, то је већ за неку другу причу, а ове сам се сјетио док сам ходао градом на којем се скоро ништа није уочавало као знак и ожиљак минулих дана. Потом сам звао родбину и пријатеље на све стране и, замислите, одасвуд исти одговор: упркос свим катаклизмичким предвиђањима, застрашивањима, пријетњама…, Црна Гора је још увијек иста и на истом мјесту. Е, сад, каква је ту гдје је друга је (и прилично тужна) прича, али ни длака јој није фалила. Ни Порфирије, ни Јоаникије, ни Вучић, ни „кобре“, ни „српски свет“ не однесоше и не уништише ни један њен камен а камоли нешто веће. А што се камења тиче, ено га по Цетињу и око њега за извоз. И гума, половних додуше, у изобиљу. Још само кад би се, осим за барикаде и малтретирање полиције, могле употријебити за нешто паметно.

Шалу на страну јер је стање више него озбиљно и опомињуће, нити су „агресори“ наудили Црној Гори, нити су је „домобрани“ са све „елитом“ (од зајапуреног Мила, брзотрчећег Ранкише, (де)маскираног Катнића, спласнуле Драгиње, Рашка на ивици суза, Мика Живковића коме маст капа из очију и остале ДПС/СДП/СД/ЛП… стокупљевине, појачане проширеним Ненадом Чанком) одбранили. Сад, док се „скупљају чауре“ и сабирају „рањеници“, предстоји убјеђивање и себе и других да су побиједили сви: бранитељи, држава, Црква. Али, једном, кад све буде и прође, кад се направи одговарајућа временска дистанца, непристрасни аналитичар ће лако доћи до закључка да су, мање или више, изгубили сви. А зајапурени и распојасани „краљ од Растока“ – највише.

Његово „no pasaran“ устоличењу на Цетињу завршило се – устоличењем на Цетињу, а његово вајкање како је то било „десант устоличење“ личи на ону причу о лисици и киселом грожђу. Са јакном и без ње, кад му се само упореди фаца при доласку (са „прдњавом“) и при одласку (без „прдњаве) на и са Цетиња и њему самом је јасно да је и сам постао „прдњава“ и да му је од све силе остало само „прчење“ у стилу Драгињином. Ако то данас не виде они који су га слијепо слиједили а које је у црно завио док је он са сестром, братом и сином згртао милионе – таман су га и заслужили. Цетињани поготово. Не само због тога што им је његова власт затворила све што се дало затворити већ нарочито због тога што их никад није цијенио. Кад је 1992. године конципиран први демократски Устав Црне Горе и кад су покојни Зоран Жижић, Мишко Вуковић и остали „уставописци“ предложили норму (члан 7) по којој ће Цетиње бити престоница, једини који је из тадашњег државног врха био против био је Мило Ђукановић. „Не знате ви њих, на главу ће нам се попети својим значајем и посебношћу“, говорио је, покушавајући да убиједи Момира, Света и Милицу да то не прихвате. Био је надгласан, Цетиње је постало „престоница“ и никад није престало да се том чињеницом „пење на главу“ остатку Црне Горе све док им се Мило и Милови нијесу попели на грбачу и докусурили их тако да је данас Цетиње престони град таман колико је град уопште.

Други, ништа мањи губитник овог надгорњавања у спорту званом „домољубље“ је и само Цетиње. Оним барикадама, запаљеним гумама и још запаљенијом реториком, Цетиње је дозволило да се, у његово име, гомиле криминалаца с конца и конопца, заведених и залуђених (доста њих плаћених) „комита“, политичког и губитничког отпада „огради“ од њега самог. Јер, ако га је ишта у овом времену одржавало у статусу „престонице“ били су Митрополија и Митрополит. Како је о разлозима „за“ и „против“ већ речено пуно и превише, остаје само да Цетиње само себи постави питање: откуд то да је духовник који им је, на овај или онај начин, био дугогодишњи суграђанин одједном постао „persona non grata“ и откад им је тамо неки Ненад Чанак ближи од Владике који никад није скривао чињеницу да је рођен у Црној Гори и да јој је посветио читав свој не само духовни живот? Али, одговор на ово и многа друга питања од којих зависи будућа Црна Гора захтијева атмосферу далеко од сузавца, дима, шок бомби, разгоропађеног и раздрљеног последњег блефера у Европи и надмене „прдњаве“ која никако да схвати да је његово било. А кад је ријеч о атмосфери у којој је дочекан Патријарх, нема ријечи које би описале блам и срамоту којом смо изложили не њега него све нас. Јер једног дана, а тај дан је већ колико данас, никоме од нас из Црне Горе неће писати на челу и на личној карти са које смо стране барикада били.

И опет ће гомила оних који су били најгласнији у пријетњама, псовању и каменовању да се шета Србијом и Београдом као бабовином а стид ће бити пртљаг нас који смо га штитили не панцир – ћебетом већ добродошлицом, љубављу и дубоким поштовањем. А Цетиње никад, и понављам – никад неће успјети да са свог образа спере жиг срама због начина на који је „дочекало“ госта и ходајућег свеца који је дошао не као окупатор већ као брат да нас свемири и загрли љубављу која никад није долазила у питање. А чак и да је дошао са окупаторским намјерама, Цетиње га је требало дочекати – цвијећем. Ако је ико, макар се Цетиње испраксало и доказало у томе. Овако, остаје брука „да пас пасу прича довијека“! Е, вива, срамото, без лијека!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: