Еј, Цигани, гдје сте…

Пише: Емило Лабудовић

„Еј, Цигани, гдје сте, одавно вас тражим,
хоћу ноћас с вама тугу да ублажим…“

Тешко да би се на свијету нашао и један математичар који би израчунао колико је, уз ову и хиљаде сличних пјесама, изливено туге, дерта, суза и алкохола, колико је разбијено срче, астала и столица, колико је разбијено глава и  носева. Колико су пута у у тим тренутцима у „помоћ“ призивани ти вјечити трагачи за срећом, новим просторима и новим шансама које су се, гле чуда, увијек налазиле иза следеће кривине, иза следећег брда, крај следеће ријеке или у неком другом граду или земљи. Јер, ако је ико Богом прозван да буде сапутник и сапатник, да дио бремена које душу притиска и изједа, преузму на своја ћемана, исциједе својим прозуклим гласовима или распале вретенима својих витких тијела и шарених хаљина, онда су то Цигани. „МИ ЦИГАНИ, МЕРАКЛИЈЕ…“!

Намјерно кажем – Цигани, јер је то вјековима био термин који је свеобухватно дефинисао сву шароликост и разноликост популације која никад није и никад неће бити ограничена једним простором и једном границом. Покушај да се њихова национална, културолошка, историјска и свака друга идентификација укалупи у стереотипан и профани термин Ром, само је још једна подвала прозападне (читај: америчке) профилације такозване „нове генерације“ човјечанства без икаквих других обиљежја и различитости осим оног што им је дато и просто наметнуто као калуп. Ром на ромском значи „човјек“, па испада да се и на тај начин мора озваничити да су и Цигани људи и да све ово вријеме док су били Цигани то нијесу били. А били су и још увијек јесу не само људи него и теме и сижеи најљепших балада, романа и филмова икада испјевних, написаних или снимљених.

О Циганима /Ромима писано је, причано је, обећавано је, лагано је толико тога да би било на нивоу увреде поновити било шта од тога. Они у жижу јавности доспијевају углавном кад им се десе несреће, пожари, поплаве, или на данашњи дан, дан Свете Бибије, сверомске светитељке и заштитнице. И, да, у вријеме избора кад су, уз помоћ манипулатора из сопствених редова, само тржиште гласова и откупа личних карата. А у међувремену, само су друштвени проблем и баласт.

Цигани су данас, додуше посредством неколико својих аутентичних представника и више профитера из НВО сектора, који фино зарађују на њиховим проблемима, били „гости“ Парламента Црне Горе. Тај квази „Ромски парламент“, уз извињење онима који су у томе учествовали из најискренијих побуда, чиста је иронија. Иронија због тога што Цигана у Црној Гори има више него довољно (више од неких других народа) да, уз такозвану „позитивну дискриминацију“, буду регуларно и аутентично заступљени у „правом“ Парламенту. Па да се на мјесту гдје се ствара друштвени амбијент чује права, изворна и искрена циганска ријеч. Али, не, Цигани су само проблем, само терет и само изговор. И, да, једнократно тржиште личних карата.

Далек је, трновит је и непредвидив је пут до макар почетка друштвене интеграције Цигана. Много тога треба да се промијени и у нама и у њима па да више не будемо „ми“ и „они“ већ само – ми. И није довољно за спасавање напих душа и израза лажне хуманости и солидарности у прљаве ручице мусавих малишана у ритама спустити евро, два. Њима треба перспектива, нада, осјећај да припадају овом простору и да су исти као и сви ми остали. Да нијесу добродошли само онда кад треба банчити, пјевати, плакати, кад лете флаше и прскају кафанска огледала…

„Еј, Цигани, гдје сте…“? Гдје год да сте, срећна вам Света Бибија и нека макар Небо над вама буде милостиво кад већ људи нијесу, а сви путеви ваши нека буду широки и благословени.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: