Ејдус: Ово је земља чудеса

Глумац Предраг Ејдус о улози у новој представи „Чехов је Толстоју рекао збогом“ на сцени Битеф театра: Са сетом данас гледам на време медиокритета, они су још нешто и знали. Морамо сами изаћи из летаргије

ГЛУМАЦ у пензији готово је непостојећа категорија, а Предраг Ејдус у пензији – апсолутно немогућа. Иако од јула прошле године првак Драме Народног позоришта није у радном односу, он ради пуном паром. Игра у десет „живих“ представа на матичној сцени и другим позориштима Београда и Новог Сада, а пред њим су две премијере: у Битеф театру, 4. децембра, први пут биће изведен комад Мира Гаврана „Чехов је Толстоју рекао збогом“ (режија Ирфан Менсур), а ових дана почињу и пробе Егона Савина у Народном позоришту, „Чуда у Шаргану“ Љубомира Симовића, са нашим познатим глумцем у подели.

– Мада сам ушао у године, још имам жеље и енергије да радим и истражујем – каже на почетку разговора Предраг Ејдус. – Ирфан Менсур је основао „Радњу за производњу представа“, са групом аутора настоји да оствари самосталну продукцију. Волим иницијативу у култури. Као млад глумац, седамдесетих година радио сам у „Позоришту под разно“ у СКЦ, потом у Театру „Култ“ деведесетих. У крви ми је жеља да докажем да је могуће правити позориште и у тешким околностима. Најважнија је идеја у уметности.

* Ако ње нема, нема тог маркетинга који може помоћи представи?

– Реклама „од уста до уста“ је најпоузданија. Захваљујући њој, глас о многим добрим представама се седамдесетих и осамдесетих година ширио муњевитом брзином, није им био потребан никакав маркетинг. Желео бих да тако буде и са овом новом представом, која ће премијерно бити изведена у Битеф театру, али је довољно мобилна да гостује на многим сценама… Ето, ових дана ме изузетно радује и иницијатива младих у Биоскопу „Звезда“. Морамо сами изаћи из летаргије, из очекивања да ће помоћи некаква културна или државна политика.

* Један од таквих корака је и нов наслов на вашем репертоару, играте Толстоја у представи?

– Миро Гавран је веома игран писац. Пише бриљантно скројене комаде, добро познаје глумце. Драго ми је што ће присуствовати премијери, коју са узбуђењем чекам из два разлога. Прво, зато што играмо историјске личности, иако није реч о фактографској драми. Између осталог, Толстој и Чехов нису се срели у тренутку који писац описује већ много година касније. Реч је, дакле, о фикцији. У средишту приче су стварне личности, а аутор о њима пише и с фином иронијом, па то помало личи на вирење кроз кључаоницу једног старог пара.

* Толстоја и његове жене Софије?

– Постоје легенде о њиховом веома бурном односу, поготово пред крај живота. На моменте, Гавранов комад личи на Вирџинију Вулф… У Јасној Пољани, у овој драми, стари пар се сусреће са младим и још недовољно познатим писцем Чеховом и његовом женом Олгом. Чехов осећа огромно страхопоштовање према Толстоју, али ће уследити изненађење и разочарање због Толстојевог „его трипа“, од кога врви овај комад.

* У каквим околностима долази до сусрета?

– Толстој је обожавана личност у Русији, свесан је те чињенице. Позива Чехова у Јасну Пољану, али не наводи разлог. А разлог је што жели да воде разговоре који ће се бележити и остати за будуће генерације. Екерман је бележио Гетеове мисли, то га је инспирисало. И, ето, мало старачке „тлапње“ о животу, уметности, религији. Толстој се јесте бавио свим видовима живота, а Гавран има мали иронични отклон према његовој потреби да се свака мисао забележи.

* Толстој и Чехов, у животу као и у литерарном делу, веома су различите личности?

– Чехов је мајстор за мале форме, иноватор у драмском стваралаштву. Толстој је, пак, река огромна: бавио се историјом, народом, менталитетом. Чехов је непревазиђени мајстор минијатуре, Толстој глобалних метафора које је обрадио у својим романима. Различити су у свему.

* Гавран је „суочио“ Чехова и Толстоја. Која би два наша писца била инспиративна за један овакав сусрет?

– Код нас би то сигурно били Андрић и Црњански. Сличних година, различитог карактера. На основу ситуација које су постојале и размишљања једног о другом, могао би неко да направи хипотетички сусрет… Обојица су били велики писци, високе дипломате, изузетно богате личности. И један и други имали су и неке своје мане. Обојицу их карактерише огроман дар и искуство, за мене су свакако – највећи наши писци.

* Јесте ли имали прилику да их лично упознате?

– Андрића не, а са Црњанским сам имао срећу да се сретнем годину дана пошто се вратио из Лондона. У Театру поезије радили смо праизведбу његове „Маске“, на чијој је био премијери. На почетку представе нестала је струја и он је, као и остатак публике, петнаестак минута чекао у мраку да струја дође и да се представа настави. Појављивање на премијери „Маске“ био је један од првих излазака Милоша Црњанског у јавност. Сећам се и свог узбуђења када сам неком приликом учествовао у једној поноћној радио емисији. Пре мог читања „Ламента над Београдом“, пуштен је снимак песниковог гласа са истим стиховима. Остале су ми боја и интонација у трајном памћењу, начин на који је казивао своје стихове.

* Да ли међу нама данас има књижевних громада, чији би стварни или фиктивни сусрет пробудио пажњу савременика, па и генерација које тек долазе?

– Мислим да и сада има таквих људи у свим сферама, али су се повукли. У време интернета, вулгаризације културе, срозавања универзитетског и сваког другог образовања, немају ни прилику да се појаве у јавности. Такви људи обично седе у некој својој самоћи, пишу, бавећи се уметношћу или науком. Када се присетимо доба после Другог светског рата, на челу институција културе су се налазиле изузетне личности: Андрић, Дединац, Глигорић, Мира Траиловић, Велимир Лукић… Иако су и они били партијски људи, социјалистички естаблишмент је дозвољавао, чак имао потребу, да културом управљају најзначајнији. Јован Ћирилов је један од последњих из те генерације великих уметничких руководилаца који је био присутан у јавности, захваљујући и својој огромној енергији. То што таквих више нема велика је штета.

* Како смо дошли у такву ситуацију?

– У свету су и даље на челу великих институција најбољи, а ето, ми већ дуго не можемо да изаберемо директора Народне библиотеке! Сада са сетом гледам на време медиокритета. Они су још нешто и знали…

С друге стране, јасно је да неки значајни људи не желе ни да уђу у ту врсту ризика. Овде је све анахроно или у служби политике. Од уметничких руководилаца се не очекује да доносе нове идеје, естетику и енергију, већ да одрађују неке послове.

Такође, неће људи да се баве четкама и метлама, а да притом знају да не могу ништа значајно да ураде на руководећим местима.

Са уметничким личностима не можемо се играти. Од њих очекујемо иницијативу и промене, док о променама у култури одлучују неки апаратчици.

Без политичке подршке увек је било немогуће нешто урадити: имали су је и људи које смо помињали, иако су у свом послу били прилично аутономни. Можда нису могли да се баве политичким темама на субверзиван начин, али су се после неких забрана отварале ствари.

* Као после представе „Кад су цветале тикве“.

– У позоришну уметност људи из високе политике нису се мешали до те представе. Онда је дошло до прекретнице и отвориле су се неке политичке теме. Данас можеш све да причаш у позоришту. Јесте слобода, али нису посебни уметнички домети.

* Како то објашњавате? Још су међу нама писци који су у време социјализма стварали велика драмска дела…

– Стварност је толико фантастична да писци немају дистанцу. Ово је земља чудеса, невероватног суноврата морала и памети. Свега. Сведоци смо неописивог заглупљивања. Што каже Достојевски, „Беда је највећи порок“. У таквом стању материјалног и духовног сиромаштва, писци не могу да досегну стварност и направе анализу стања ствари. Беда је постала пандемијски порок..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: