Екарт Тол: Од самоубиства до просвјетљења (ВИДЕО)

За све људе који су у дјетињству и током свог одрастања били ускраћени за љубав својих родитеља и околине, ово би требала бити охрабрујућа и подстицајна прича.

Ако сте досадашњи дио живота провели у депресији и безнађу, мучени јаким и исцрпљујућим осјећајем тјескобе, иако се у највећем броју случајева то никад не промијени, треба знати да је то ипак ствар одлуке појединца. Дакле, могуће је изаћи из оквира патње и окренути се ка љепшој и свјетлијој страни егзистенције.

Живи примјер за то, а за све оне који се одлуче, може бити и путоказ, је духовни учитељ Екарт Тол.

Поријеклом Њемац, са пребивалиштем у Ванкуверу, потиче из породице у којој је био ускраћен за родитељску љубав и још више од тога, био је чак и жртва веома поремећених односа својих ближњих.

Због свега тога, до своје тридесете године ,,друговао“ је са скоро непрестаним осјећајем стрепње као и појачаним назорима о бесмислу живота. У његовим лутањима од факултета до факултета, у књишким потрагама за смислом живота, куда би год кренуо, за његовим петама се вукла сијенка душевне боли као неизоставни пратилац.

Све што је имао, сав његов живот бијаше засјењен патњом. И како се сунце приближавало западу, сијенка је постајала све дужа и већа и све му је теже било да је вуче за својим уморним ногама.

Напокон, сунце је зашло за брдо, а његова сијенка је уронила у вечерњи сутон. Убрзо потом он је остао у потпуном мраку.

Дуго је лутао кроз ноћ, очајан, са све блеђом надом да је ипак могуће пронаћи излаз из мрака, и како је вријеме пролазило, само је све више тонуо у таму.

И тако, једне ноћи, која се није пуно разликовала од других ноћи и дана његовог живота, Екарт, исцрпљен бесмислом, одлучио се на очајнички чин. Изгубивши и последњи трачак наде да се икада може ослободити, навукао је омчу око свога врата и трен прије него што ће себи одузети живот, највећу вриједност, темељ и основ свих других вриједности и вредновања људског живота, са ивице провалије над којом је стајао, као неко нејасно извињење пред, како му се чинило, неминовношћу предстојећег гријеха, казао је наглас: ,,Не могу више изаћи на крај са самим собом“, а одмах затим, као од Бога послата појавила се следећа мисао: ,,Ако ја не могу са самим собом, ко је онда тај са киме ја не могу“?

,,Јесам ли ја један или двоје? Ако не могу да живим са самим собом, онда мора да постоје двојица мене: ,,ја“ и ,,онај“ са којим ,,ја“ не може да живи. ,,Можда је“, помислио сам, ,,само један од нас двојице стваран“, написао је Екарт у Својој књизи ,,Моћ Садашњег Тренутка“.

,,Ово чудно увиђање ме је толико запањило да се мој ум зауставио. Био сам у потпуности свјестан, али више није било мисли“ написао је Екарт.

После тога, осјетио је да је увучен у неки чудан енергетски вртлог од којег се уплашио, али убрзо потом, изњедрена је нова мисао: ,,Не опири се ничему, препусти се“, након тога страх је нестао, а он је легао у свој кревет и утонуо, како каже, дубоко у некакву празнину, након чега се више ничег није могао сјетити.

Сутрада, Екарт се пробудио просвијетјен. Све је било на своме мјесту. Зачуо је цвркут птица након чега је схватио да никада раније није чуо како птице, тај симбол слободе, лијепо пјевају. Сунчеви зраци су се промолили кроз завјесе и позвали га да устане из кревета. Устао је, разгрнуо завјесе и погледао право у сунце које се испело на средину неба.

,,Наше топло сунце, предивно сунце, оно је увијек било ту, само што су га облаци били прекрили па је неко вријеме било невидљиво“, помислио је, ,,а ти облаци нису били на небу него у мојој глави и након синоћње олује су се распршили“.

Наредних пет мјесеци ишао је од учитеља до учитеља, читао књиге, пажљиво слушао шта они проповиједају да би напокон схватио да сви они, духовни учитељи као и њихови следбеници трагају за нечим што је он већ пронашао у себи.

Небо у његовим очима никада се више није помрачило, сунце у његовим грудима никад више није зашло за брдо усковитланих мисли, никада више 29-то годишњи Екарт није доспио у тамни сутон илузија.

Изашао је из Платонове пећине. Платон је у свом миту о пећини изнесеном у седмој књизи државе казао: ,,Уман човек ће се, међутим…сјетити да очи двапут отказују послушност и да то чине из два разлога: једном, кад из свјетлости улазимо у мрак, а други пут, кад из мрака излазимо на свјетлост“.

Очи су му дуго биле непослушне, али на крају су га послушале и погледале иза облака, угледале вјечито сјајно сунце истине и добра. А пошто су очи огледало душе, јасно је да је његова душа спашена.

Наредне двије године провео је на некој клупи посмарајући свијет око себе, увиђајући како је све складно и савршено, а да су наше мисли те које мраче мирну укоријењеност у центру нашег бића, у Сопству.

Сунце његовог бића је постајало све сјајније, енергија свјетлости коју је пробудио у себи постајала је све јаснија и опипљивија и људи су му почели прилазити и запиткивати га: ,,Шта ти то имаш? Научи и нас да и ми то стекнемо“?

,,Ви то већ имате, само не можете да осјетите јер ваш ум ствара превелику буку“, одговарао је Екарт, и тако, мало по мало, кроз разговоре са људима, он је схватио да је поново задобио спољашњи идентитет, да је постао духовни учитељ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: