(ЕКСКЛУЗИВНО) Драгослав Бокан за ИН4С: Ђукановић ће морати да научи, попут свих АГА и БЕГОВА, да се пријетњама не може уплашити и поробити Црна Гора!

У интервјуу са директором Института за националну стратегију, режисером и публицистом, Драгославом Боканом, разговарали смо о актуелним друштвено-политичким приликама у Црној Гори, прије свега о незавидном положају Српске православне цркве и свеопштој дискриминацији српског народа, који је изложен, деценијама уназад, ударима бескрупулозног идентитетског инжењеринга.

Дотакли смо се и геополитичке позиције српског националног питања, али и најновијег медијског пројекта Националне ИН4С телевизије, чијем називу је кумовао управо он.

Господине Бокан, почети разговор о Црној Гори, а не поменути догађај над свим догађајима – величанствене литије Српске православне цркве, било би непримјерено. Да ли је народ Црне Горе пронашао своју душу кроз отпор антисрпском и антиправославном слову Закона о слободи вјероисповијести? И, да ли сте очекивали овако масован одзив народа? 

Литије у Црној Гори су надмашиле сва очекивања чак и најдобронамернијих људи. И они који су веровали у потенцијал и духовну снагу црногорских Срба и њихових добронамерних суграђана нису могли да сакрију своје чуђење и радост због оваквих призора. Ни у Црној Гори Светог Петра Цетињског и Светог Његоша Тајновидца није било оваквих молитвених подвига, налик монашким и светогорским. То да се жива вера прелије из олтара и црквених порти на улице по читавој Црној Гори је ствар која ће се памтити и помињати вековима. Уосталом, то је и једини случај, дубоко сам у то убеђен, заиста спонтаног народног протеста. Једини такав пример на целој планети, да се нешто овакво догоди без учешћа великих обавештајних центара и Агенција. Што свему даје и универзални, додатно важни карактер и форму.

Недавно је Мило Ђукановић, на крајње беспризоран начин, упутио пријетећу поруку народу ријечима да је ово Црна Гора на коју ћемо сви морати да се научимо, у противном ћемо имати озбиљне проблеме са државом. Да ли су овакве изјаве, уз пређашне случајеве полицијске бруталности, гдје нису била поштеђена чак ни дјеца, хушкање народа у сукоб и изазивање хаоса? Подсјетимо се и ријечи америчког предсједника Доналда Трампа да због Црне Горе може избити, ни мање ни више, него Свјетски рат. Да ли је све ово некаква морбидна комбинаторика или сплет пуких случајности? 

„И Мило Ђукановић ће морати да практично, на делу, научи да се претњама не може уплашити, ни поробити Црна Гора. Схватиће то као што су схватили и турске аге и бегови, а на исту ову тему. Нико ко је покушавао да у црногорским брдима утерује страх у кости пропао је и више их се нико сем историчара не сећа. Њихов траг, што смрди нечовјештвом, нељудскошћу и бахатошћу, прошао је и нестао.

Лажни цар је сада го, показало се да су и његови сарадници и слуге исто тако огољене пред страшном истином о њиховим правим намерама и штеточинству које наносе свима што им се не покоравају и не савијају кичму пред њима. Ту више нема оних мимикрија и камуфлирања што су и продужиле оволико власт последњег диктатора у Европи.

С тим што су сви други диктатори имали макар нека уверења, бар неке идеје и заблуде око себе, за разлику од овог политикантског примера грабежљиве „воље за моћ“, по сваку цену и без обзира на последице. Налик на далекоисточне династије и зле владаре из стрипова, где ничег и нема осим наметнуте послушности и сталне претње свему слободоумном и усправном.
То је феномен о коме ће се тек причати и научно изучавати психолошки портрет таквог саможивог господара, спремног на све само са једним циљем, одржања на власти „па нек све пропадне“. „После њега потоп“, по већ виђеном (Титовом) моделу. Уосталом, Тито и јесте истински „отац нације“ која се лабораторијски створила у ретортама његове фанатичне мржње према српству. Јер никакве везе ови псовачи и силеџије немају са онима на које се позивају, онима који су се закрвили са својом истоверном браћом по питању државног устројства, а не националног и верског идентитета. То су мртворођенчад из снова тог аустријског подофицира који је пуцао на све српско на шта је наилазио док је марширао Балканом у униформи „Вражје дивизије“. Истој оној униформи која је окупирала Црну Гору, понизила њену војску и оскрнавила мошти и капелу најгенијалнијег Србина и Црногорца своје епохе. Тај и такав лажни маршал је створио монтенегринске „Црногорце“, што пишу искључиво латиницом и мрзе веру која је одржала њихове претке да се не превере и потурче“.

Обрачун са историјском Црном Гором траје деценијама уназад. Гдје проналазите идеолошко упориште оваквог, слободно можемо рећи, варварског иступања званичне Подгорице према Србима; који се огледа у невиђеној дискриминацији, омаловажавању и прогону једног старог, европског народа?

„Загреб је духовно упориште екстремистичке групе србомрзаца са ових (као и свих других) простора. Онај Загреб што је забрањивао ћирилицу и грозио се српских и православних „варвара“, Загреб што је мрзео оне који су га ослободили од аустријског ропства и спасили га од плаћања огромне ратне одштете. Тај искомплексирани, аустрофилски, малограђански Загреб је некадашње Србе из Црне Горе претварао у аутошовинисте и опседнуте фанатике који на све начине и кад год су у прилици реже и лају на мирис свега српског и, посебно, православног. А под покровитељством и заштитом Титовог режима.

Не само Савић Марковић Штедимлија (који је умро после рата у удобности свог загребачког дома) и несрећни Секула Дрљевић, већ и Јагош Јовановић, Војислав П. Никчевић, Радослав Ротковић, Драгоје Живковић, браћа Радојевић и њима слични. Они у загребачко-правашком духу Старчевића, Шуфлаја и Франка, а посебно усташе Иве Пилара, настављају са фалсификатима из такозваног „Љетописа попа Дукљанина“ и држе се ставова њихове загребачке духовне „крстионице“ (иако претежно атеисти, они су верне слуге римокатоличког антисрпства).

То је алфа и омега свега чему данас, згрожени, присуствујемо, гледајући режимске црногорске медије. Овај дух и правац деловања (од Загреба ка Титограду), где се спајају аустријски и ватикански, усташки и комунистички утицаји, а преко загребачког Универзитета опис је и сажета дефиниција тога што је од поносних синова некадашњих сердара и перјаника направило оне одрођене идиоте што данас урлају „Viva vero Montenegro!“ и сматрају да су једини окупатори и непријатељи Црне Горе војници рођеног Цетињанина, унука краља Николе Петровића: краља Александра Карађорђевића, а да су сви други „мале маце“ у односу на „крвожедне Србијанце“.

Српски народ у Црној Гори полаже велику наду у Србију и Русију. Свједоци смо економског и војног опоравка, али и, надасве, раста политичког утицаја ове двије државе. У којој мјери је тај аспекат значајан за рјешавање актуелне друштвено-политичке кризе у Црној Гори? 

„У свакој подршци „са стране“ постоји проблем пропагандног учитавања вајних аналитичара како је, тобоже, реч о „мешању у унутрашње ствари Црне Горе“. Наравно, осим када је реч о Америци, Великој Британији или Хрватској, јер се тада то не третира на овај изразито критички начин. Свака реч изговорена у Београду и Москви се тако гледа лупом и од пријатељских гестова се праве наводне „непријатељске акције“. То увелико отежава нормалан однос на релацији Подгорице са њеним истоверним и историјски потврђеним савезничким државама, Србијом и Русијом (уз додатак и Републике Српске). То најбоље показује и открива праве намере и идеолошки правац новокомпоноване Црне Горе која свим силама покушава да уништи све знакове свог истинског порекла и вишевековне историје земље под духовним руководством Светог Саве и Светог Петра Цетињског.

Све ово данас је државни и квази-национални фалсификат по усташко-комунистичком, те кафкијанско-орвеловском рецепту.
Истина се одбацује, а лаж прихвата и пригрљује. Па у том невероватном обрту непријатељи посташе наводни „пријатељи“, сународници – „противници“, окупатори – „савезници“, а браћа – „крвници“. Остварена антиутопија по жељама вековних српских непријатеља… Ако се ствари поново поставе на ноге, уз скидање пропагандног повеза са очију једног дела црногорских држављана, поново ће се појавити бисер истине из блата нагомиланих лажи и клевета. И Београд ће опет бити најдража дестинација, а Москва најбољи савезник оне праве Црне Горе, која је покопана 1948. а до краја изневерена 21. маја 2006. године“.

Живимо у крајње турбулентним временима. Турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган, најавио је поновно претварање бисера православне Византије, некадашње Цркве Свете Софије, у џамију. Трампова десна рука, Мајк Помпео, као и неколицина европских државника, позвали су Ердогана да одустане од такве замисли. Можемо ли се надати подршци са те стране? 

“ Убрзано се мења геополитичка слика света и укида униполарна свевласт са дубоком државом у Вашингтону као колонистичким центром покорене планете. Зато постоје озбиљни аргументи за нову наду која се поново рађа у освит наше непосредне будућности. Излазак Велике Британије из нама свима непријатељске бриселске, те ЕУнионистичке власти (са све „комесарима“), отворени грађански рат у Америци и велики успон руског и кинеског царства мењају све досадашње координате реалности у којој живимо. И све то нам иде на руку, свима нама који смо делили незавидну судбину српског народа током последњих тридесетак (бомбардованих, санкционисаних и страдалничких) година. Оваква мапа света нас храбри и јача нашу спремност да издржимо још мало и дочекамо да будемо део победничке стране. Да скршимо своје непријатеље из помоћ савезника са свих страна света, са Истока, али и Запада. То је будућност која нас чека, само ако издржимо последњу етапу наше судбинске трке“.

У ванредном стању се види сила Божија и наша трпељивост, шта за вас представља у есхатолошком смислу бити и истрајати као православни Србин вјеран косовском завјету? Да ли ће и овај удар наћи искру у камену? 

„Ко год верује у Бога, мислим стварно верује, зна крај свих овоземаљских битака. Зна да је победа на нашој страни, не само на оном, већ и на овом свету. Други Христов Долазак јесте финална победа истине над лажима и врховног Добра над злом и Злим. Ја знам да овај појмовник звучи страно и „неозбиљно“ уобичајеном, прагматичном речнику такозване реал-политике. У томе и јесте огромна разлика по оном хришћанском и, насупрот томе, по ултра-секуларном, обезбоженом, те глобалистичком погледу на свет. Али, ипак, можемо да наслутимо и изразимо чак и тим грађанистичким речником нашу неизбежну победу. Јер је она све видљивија.
Појава духовне вертикале у историјској хоризонтали је поново видљива: и кроз успон руског председника Путина, али и кроз оно што смо гледали током последњих шест месеци у православним литијама отпора нечувеном безбожништву човека који је одлучио да, иако некрштен – оснује своју „Цркву“. То да неко ко у Бога не верује и крши све Божије заповести редом има идеју да буде „Свети Сава“ своје приватне црквене фирме, то је бизарност за Гиниса и „лудачку кошуљи“ (у изолацији затворске душевне болнице).

А то је представљено са његове стране као део „прагматичне политике“ лизања чанка свих западних непријатеља српског народа! Нешто најлуђе што је могуће замислити као јавно изречена намера тог полубога у покушају. Последњи пут смо томе присуствовали у историји последње фазе пред пад Римске империје, са полуделим царевима који су тражили да их народ слуша и слави као да су богови. Знамо како су прошли, а са неупоредиво јачим аргументима од оних које има на располагању Мило Ђукановић“.

Са радом је почела и Национална ИН4С телевизија, чијем називу сте кумовали управо Ви. Велика су очекивања од овог пројекта… 

„Национална телевизија (ИН4С медијског система) је хвале вредан покушај да огромној већини српског народа у свим земљама наше Отаџбине понудимо нешто што ће бити у складу са њиховим потребама и жељама. Постоје медији у Србији и у Црној Гори, али је мало српских медија. И то ће бити исправљено кроз Националну ТВ и њене емисије, програме и интервјуе. Заслугом Гојка Раичевића, једне изузетно важне личности на свесрпском медијском небу, дошло је до важне, телевизијске допуне деловања портала ИН4С. И ништа више неће бити исто.

Отварају се нове странице српске културне и духовне историје, нова поглавља отаџбинске хронике оног српства које траје од Светог Симеона и Светог Саве, преко Светих Лазара и Стефана, Петра Цетињског и Његоша, па до нашег доба. Српство никад неће пропасти, нити поклекнути, упркос свим нападима и упорним покушајима наших непријатеља и њихових сарадника, свих могућих изрода из редова српског народа.

Победа ће бити наша и то ће ускоро бити свима видљиво. Уз Божију помоћ. И подршку и труд медија попут Националне телевизије“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: