Култура

Експлозија Матијиног стиха: У језик затворио оно што нестаје и сачувао од заборава

2 године ‎ ИН4С

Фото: Милена Анђела

– Последњих година присуствујемо нечему што није тако често у српској књижевности – некој врсти стваралачке експлозије песника који иза себе већ има врло сложен и врло богат опус. Наиме, Матија Бећковић последњих година објављује књиге у којима показује не само стваралачку виталност већ и потребу да испитује нова подручја књижевног израза. О томе важно сведочанство пружа и књига „Најнајнија“ која би се, сасвим упрошћено, могла посматрати као књига љубавних песама. А љубав је важна тема у његовој поезији још од 1960. године, од поеме „Вера Павладољска“ – казао је критичар Радивоје Микић.

По његовим речима, важан део Бећковићевог песништва је испеван на дијалекту.

– У својим дијалекатским песмама и поемама Матија је настојао да проговори нешто о једној култури која је нестала и која данас постоји само у оном облику који јој је он дао у својим поемама. И због тога нам Бећковић показује како књижевност, поред осталог, има и једну врло важну улогу, она треба да у језик затвори оно што нестаје и да га тако сачува од коначног заборава.

Микић је оценио да је Бећковић један од највећих песника љубавне тематике, што доказује и последња књига „Најнајнија“ у којој песник „пева једну разгранату похвалу љубави као чудесној сили самог постојања“.

– Драго нам је што Матија Бећковић код нас у Задрузи објављује књиге, ево већ готово 50 година, још од „Међе Вука Манитога“ из 1975. Данас вам представљамо његову нову књигу, „Најнајнија“. Само тај наслов може да се објашњава онолико колико човек има маште и колико има искуства у изучавању српских речи – поручио је Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ.

ПРСТЕН ДЕСПОТА СТЕФАНА

Матија Бећковић је и добитник овогодишње награде књижевног клуба „Багдала“, „Прстен деспота Стефана Лазаревића“, за свеукупан књижевни рад. Престижно признање песнику и академику ће бити уручено 9. новембра, у Крушевачком позоришту.

– Матија одавно није само песник. Он се у ова турбулентна времена у српству потврђује као врстан гласник националне културе њеном садашњошћу, баштиник њене богате прошлости, пророчки предсказатељ њене будућности – навео је, поред осталог, жири којим је председавао Љубиша Ђидић, а чији су чланови били Верољуб Вукашиновић и Милош Петровић.
Сам аутор се у свом кратком говору осврнуо на „мистерију“ наслова своје нове књиге.

– Најнајнија је најновија и најнежнија српска реч. У време кад се не тепа и кад одавно нисмо тепали, ето, та реч се појавила. Али, суштина уметности је да се не може дефинисати. У времену у ком живимо можда је поезија једино што имамо, са чим се бранимо – казао је Бећковић, а потом се од многобројне публике поздравио рецитујући последњу (и најдужу) песму из нове збирке.

„Пола живота сам заборавио
И лако сам га прежалио
Оно што нисам запамтио
Мој живот никад није ни био
И оне дане промашене
Док тебе нисам упознао
Кад већ нису ништа за мене
Што бих у живот рачунао“