Експозе или Свето судилиште

Пише: Богић И. Булатовић

Не, нисам хтио, Бог ми је свједок да нисам хтио да сјетим се те севиљске ноћи када „ ваздух на ловор и на лимун мирише“! Али толико ствари се ту подудара! Као да истина Великог инквизитора је на дјелу: „Што си сад долазио да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш“.

Само нам је још он требао са својих „дванаест апостола“, а све смо већ били уредили, исконтролисали и револуцију, и контрареволуцију, револуционаре и контрареволуционаре, и тлачитеље и потлачене. Све је функционисало као живот, али није било живота! Све дјеловало је као стварност, али све било је само њен сурогат. Све дешавало се као допуштење Божије, али не бивало. Тек пошто се понудило нешто ван свих игара и игрица, сплеткарења и сплетки, ван свих контрола и калкулација, по први пут у ЦГ десила се тотална политичка мобилизација: „И што си ти сад дошао да нам сметаш? И што ћутећи и тако подругљиво гледаш у мене кротким очима својим? Разљути се“!!! Само нам је још он требао, са спаситељским капацитетима својим.

И здружише се са лијева и здесна (част изузецима, ријетким, ћутљивим, мудрим, коректним изузецима, да их не именујем, да не ризикујем жиг плаћеника), по први пут помијешах и лијево и десно, по први пут здружише се они који викаху: „Лопове, лопове, мајмуне“! и они што лопова су бранили! Загрлише се и повикаше: „Само си нам још ти фалио! А знаш да можемо и да те распнемо“!

Једном био један Медо Брундо што понашао се лудо, но одједном повика цијели Парламент (част изузецима): „Сви смо ми Медо“! Сви посташе једно, задесише се у једнодушју и једномислију! Да помисли грешни човјек да једно су увијек и били.

Драги моји Побједници, узалуд правите отклон од гласа који ћете дати Премијеру. Узалудан је то посао. Па то Вам кажу и Ваши „искрени“ пријатељи из д(р)пс-а. Они и сдп-чић Вас уче да је Ваш глас, Ваш политички кредибилитет, а не само број. Па, ако већ гласате, од чега се ограђујете? Јучерашњим причама нећете сачувати Вашу „невиност“ у случају да Влада у будућности доживи дебакл. А овим чињењем само се урушава полет и елан народни без чега промјена неће и не може бити.

Критика, свакако! Како да не! Али критикује се дјело или недјело, свеједно, а не онај коме још није ни дата шанса да погријеши. Да нисам јуче присуствовао кулминацији једне неурачунљивости, ипак бих мислио да иза огољених, недобронамјерних критика стоји неки виши циљ који моја пучка маленкост не може да препозна. Али када тај „виши интерес“ видјех у блату д(р)пс-а, или као зунзару на једном шеширићу, размакоше се све моје сироте сумње у недобронамјерност и ситносопственички интерес или некакав јадни дил: Што га предлага кад га не предложи?! Што га брани кад га не одбрани?!

С друге стране, иако ми је на почетку приче изгледало и наивно, и натегнуто, и пренаглашено поређење дванаест министара са дванаест апостола, показало се да онај који је то рекао, добро је знао у шта улази и шта поручује. Не да би хулио, већ да би се суштина проблема оголила. И крену тако пут Севиље! Али ко ће то да се одрекне моћи и власти зарад општег добра. И када то чини, чини тако невољно да од те невољности тешко што може да се роди негрбо! Добродошле су и промјене и слобода, али само ако су у нашим рукама. Ван наших тврдих инструмената контроле, срећа и слобода за широке народне масе не постоји!

Велике приче ишту велике јунаке. Нема великих прича без великих, карактерних ликова! Макар онај који их прича, свевидећи и свезнајући приповједач мора бити такав! У великим биткама, много је великих знаних и незнаних хероја. Достојних, дораслих историјском изазову. Нажалост, на моју велику жалост, мало је на нашој политичкој сцени озбиљних, мудрих, одмјерених, бистрих играча, играча и са визијом и са прецизним дугим пасовима. Више је ту, изгледа, амбициозних шепртљи које се можда сналазе у неким индивидуалним дриблинзима, јефтиним финтама, без представе о завршници. О крају утакмице да не говоримо. Много је оних који уживају у својим бомбастичним изјавама, у својим краткодахим духовитостима, чије задовољење почива у инфатилном уживању у бучном распрскавању метафора. Мало је ту људи који могу да отрпе, да прећуте, да опросте, да размисле, да понесу неку тајну у гроб зарад општег добра, да не пљују изнад себе. Да изброји до десет – ниједан. Више је него тужно доживјети да један режимски историчар дословно цитира Ваше бљувотине и незрелости. Понизили сте не само себе, понизили сте прије свега нас који смо Вас гласали.

Јуче, онај који се годинама позивао на резове, на дисконтинуитет, који наводно годинама припрема отклон од погубне одлазеће власти, који не може да спава од њених непочинстава, јуче нам објашњава како су ти бивши поштовали процедуру, како су они припремали експозе и како треба од Марковића нови Премијер да научи како се пише представљање четворогодишњег програма Владе. Могу ли Владу дисконтинуитета подржати посланици којима аплаудира д(р)пс и да ли су то посланици дисконтинуитета или континуитета? Круг се затворио. Змија је коначно ухватила свој реп.

„Јер ако постоји ико ко је већма од свих заслужио нашу ломачу, онда си то – ти! Сутра ћете спалити“! Дикси!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: