Елизабет Тејлор у Андријевици и у Беранама

Пише: Милија Пајковић

Тих давних бадемастих, медних, звонастих и плавкастих педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека, па и китњастих, зашто да не, које нијесу могле да окрње ни немаштина, ни неугасло сјећање на ратне страхоте, једна од највећих забава младежи у мањим мјестима, у варошима и варошицама, као и оне из села, сеоца и заселака, била је – одлазак у кино!
Окружени свакодневним разноразним паролама, звуцима и снагом обнове, затим обавезним политичким окупљањима, кружоцима, течајевима, парадама, задружним разним радовима, народним универзитетима, вечерњим школама, радним акцијама, слетовима са штафетама, бомбардовани непрестаним говорима политичара, препаднути од најаве напада и упада спољашњих и унутрашњих непријатеља, уз притајени страх од строгих родитеља, учитеља, наставника и професора, затим од народних милицајаца који су имали одријешене руке и пендреке да их, између осталог, ухвате кад су сједјели на ивици излога продавница, па онда кад су играли прве партије покера у дрвца од шибице у парковима, као и у разним другим забитима, кад су улазили у тајне ,,карлаче“, кад су тајно слушали ,,Глас Америке“ и нову музику која је освајала свијет са таласа радио-Луксембурга, животарили су уз свакодневне обавезе с лаганим укусом досаде, у том и таквом омеђеном свијету.
Међутим, управо те биоскопске представе које су залепршале из алуминијских ролни и долепршале као шарени змајеви биле су прави одмор од свега тога, истинско одметање у један нестварни бајколики и ружичасти свијет.
Тако је било и у Андријевици, поткомовској варошици налик на ластавичије гнијездо кроз коју се провлачила једина улица, са прикључком ка Марића Луговима, на ушћу Злоречице у Лим, а која се нагло претварала у друм који је у наставку замицао преко Мурине ка превоју Чакор и даље ка Пећи, док се његов један крак, ту код хотела ,,Сјекирица“ и старог моста, раздвајао и грабио ка југу. Код моста на Брезојевици, испод којег се провлачи мигољећи из Плавског језера Лим, љепотан да му равне нема, цеста се рачва у два правца, ка Плаву, гдје се не предаје него граби даље уз лијеву обалу језера преко Војног Села ка Гусињу и десно од Брезојевице преко Мартиновића, а нестаје у Вусању, у водопаду Грље, у блиставом Савином Оку и у предивној долини Гребаје, испод Попадије. Гасио се, до скоро, и пред Врмошом, пред границом са Албанијом. Виле равијојле и нагоркиње са Тројанских планина, изникле и из тишине Виситора, купају се за мјесечних ноћи у Плавском, Хридском и Виситорском језеру – љепоте у љепотама!
Зграда биоскопа налазила се тик уз сјеверни дио огромне куће браће Милосава и Милутина Вуковића. Главни улаз је био са западне стране, а у дијелу зграде окренутом према југу била је просторија у којој се налазила библиотека, чији је библиотекар био Милосав-Мило Стијовић, који је у Андријевицу стигао из непосредне близине, само прегазивши Лим из родног Сеоца које је одавно правцијато село, а које се упорно пење од обале ријеке уз стрмине Баља, све до облака који знају често да се одморе на његовом врху; кад је ведрина одатле пуца поглед на све стране, на кањон Сућеске, на сва села, а нарочито на предивне Комове, за које се учини да се могу дохватити рукама.
А та библиотека има заиста дугу историју за наше прилике, јер је данас стара стотридесетдва љета! Читаоница је основана на Савиндан 1892. године, под покровитељством књаза Мирка Петровића и била је прва у овом дијелу Црне Горе, а друга, послије цетињске.
Сала за приказивање филмова са бином, на којој су игране и позоришне представе, била је пространа, са дрвеним столицама на преклапање, а дешавало се често да се прије представе зачује и понеки крик оног којег је приклијештило сједиште на расклапање од шпер плоче. Близу излазних врата и бине налазила се велика пећ бубњара, истински гутач дрва, највише коришћена за вријеме касне јесени и зиме, мјесто за које се грабало као да је почасна ложа, нарочито за вријеме петнаестоминутног одмора, када се мијењала трака, хладио пројектор и када се пушила и по једна цигарета из кутија ,,Мораве“, ,,Ибра“, ,,Дрине“ или ,,Ловћена“, а које су пажљиво чуване за љетње игре ,,пљоје“. Одмор је пратила филмска музика, па је ту било и помало ђускања. На зидовима су биле постављене уоквирене фотографије, махом с рекламних плаката, најпознатијих свјетских глумица и глумаца.
Иначе, филмске андријевачке заврзламе су започеле 1947. године, на ледини на којој се данас уздиже хотел ,,Комови“, доласком путујећег кина. Окупљеном народу приказивани су махом руски филмови, ратни, а међу њима и онај чувени из 1934. године, музичка комедија ,,Пастир Костја“, режисера Григорија Александрова, а у којем су глумили Леонид Утесов, Љубов Орлова, Марија Стрелкова и Јелена Тјапкина. Пустоловине веселог пастира Костје, међу којима и она када је грешком дириговао џез оркестром у Одеси, а која га је довела и до позива да наступа у Бољшом театру, одушевљавале су Андријевчанке и Андријевчане, као и многе из околних села. Пошто није било превода, публици су појашњавали и преводили Владо Лончаревић и Новак Ђорђијевић.
Међутим, први познати филмски запис о Андријевици је из 1904. године, када су пред непознатим сниматељем шеткали стасити Андријевчани, стасите Андријевчанке, као и дјечурлија у својим саборним одеждама, а посебну пажњу привлаче и двојица дјечака, који поред једног старца, бесомучно вуку дуванске димове као да су индијанске поглавице.
А први андријевачки кино-оператер био је Милојко Русо Матовић, који је пристигао од Подгорице, из Биоча, старом џадом, тада једином из тог правца, преко Вјетерника и Трешњевика и настанио се у овој поткомовској љепотици.
То се збило у вријеме кад се са пољане прешло у затворени простор, тачније, у доњи дио куће Марића. Занимање за филмове и људе који трче, галаме, деру се и веру преко платна, за то истинско чудо, било је велико, а понедјељком, када је пазарни дан, клупе су стављали поред зидова и тако су ослобађали простор за чувене игранке, уз музику из Берана. Затим је велика полусрушена кућа, на почетку варошице, са сјеверне стране, обновљена и отворила је широм врата за кино; тако је започело, поред приказивања ратних и оних ,,каубојских“ филмова, упознавање и са мелодрамама, мјузиклима и драмама. Мало, по мало, становници из чардака налик оним из народних прича, као и они из ближе и нешто даље околине, све су више сазнавали о филму и мање су се плашили кад груне топ са екрана или заштекћу митраљези и полете бомбе, оне ручне, али и оне авионске.
Милојка Руса, који се кроз коју годину вратио у Подгорицу, замијенио је Славо Марић из Херцег- Новог. Понекада је Славо, током дана, остављао отворена врата од собе у којој су се налазиле ролне с филмовима и кино-пројектор да се провјетри и расхлади, а то су користили дјечаци који су упадали с маказицама и резали мали дио траке. Затим су се завлачили испод кревета у својим собама и тај полумрак користили да упере јаки сноп тајно позајмљене породичне батеријске лампе кроз траку и да погледају замрзнуте слике филма. Били су то за неке први и веома занимљиви почеци спознавања филмске умјетности, да би касније, у нешто зрелијим годинама живота, постали и сценаристи, камермани, глумци и режисери.
Младићи Андријевице и Берана, са фризурама замашћеним бриљантином, понекада пивом, пажљиво четканим и чешљаним испред огледала у ходнику или на тераси, живјели су за трен да се нађу у мраку сале и уживају у чарима свјетских и домаћих глумица. У њихов свијет су ушле попут оркана заносне љепотице Ава Гарднер, Мерлин Монро, Брижит Бардо, Елизабет Тејлор, Жаклин Бизе, Натали Вуд, Грета Гарбо, Урсула Андерс, Софија Лорен, Хеди Ламар, Ингрид Бергман, Грејс Кели, Ђина Лолобриђида, Роми Шнајдер, Лана Тарнер, Катрин Данев, Марина Влади, Ракел Велч, Ким Новак, Одри Хепберн, Вивијен Ли, Рита Хајворт, Дорис Деј, Милен Демонжо, Лорен Бакол, Ен Маргарет, Џинџер Роџерс, Бет Девис, Оливија Де Хевиленд, Морин О Саливен, од домаћих Беба Лончар, Јелена Јовановић-Жигон, Милена Дравић, Оливера Вучо, Неда Арнерић, Душица Жегарац, Јагода Калопер, Здравка Крстуловић, Вера Чукић, Весна Малохоџић, Оливера Марковић, Мира Фурлан, Шпела Розин, Ана Карић, Власта Кнезовић, Дара Чаленић, Ирена Просен и још многе друге.
У полутмини сале, бечећи и зурећи у платно екрана масовно су се заљубљивали у њих, по сопственом избору, ловећи и упијајући њихове покрете, погледе, замишљајући себе умјесто глумаца, потајно их мрзећи и завидјећи им на благодетима које је нудила њихова близина. Они најзаљубљенији су вољели да сједе у првим редовима и да тако осјете њихов дах и погледе, желећи свим срцем и свом својом душом да неким чудом оне сађу са платна и да их загрле, ту наочиглед пуне сале. Како би само кад би се то десило скоро сви попуцали од голе муке! Како би они тада постали прави јунаци своје Андријевице и својих Берана, са цијелом околином. Слушали би, хтјели или не, јер би то допирало до њихових ушију, док би пролазили главном улицом, како за њима шапуће и старо и младо:
– То је онај свјетски мангуп за којим луди Софија Лорен. Погледај је, брале, само, виђи је, јадан не био, како корача уз њега, права горска вила, како га само држи под руку и како, богати, гледа у њега, к’о да је, а боже ми опрости, Бог. Напустила је оног Понтија због њега. Какав море Понти наспрам њега – погле га како је висок, црн, лијеп. Ка’ слика! А она како је лијепа, љепша још но у филм. И напустила је Холивуд због њега, ‘оће да живи ође, да музе краве, овце, да сири, кисјели млијеко, да ставља попару, да мијеша качамак, ставља ,,кукурузу“, да јардуми, ставља туршију, савија сарме, пржи приганице, палачинке, да пласти, узгрће и праши кромпире и кукуруз. Да роди најмање седам сокола и макар једну соколицу. Е жива била мајки… А и благош и пунош мајки која има так’у кћер, а и благош цијелој фамилији.
Ипак, поред тог и таквог обиља раскошних љепојки највише је свима улазила под кожу Елизабет Тејлор, не само због уистину раскошне љепоте, него и због њених љубичастоплавих окица, али и зато јер је њена фотографија висила на ударној страни зида биоскопа и тако је свима упадала у очи. Слатка Тејлор је била видна са свих страна! Као да је рођена и расла у Андријевици.
Иако су многи патили због неузвраћене љубави преслатких Жаклин, Милен, Софије, Натали и осталих филмских вила, иако су проводили бесане ноћи размишљајући како да им напишу писма, смишљајући хиљаду начина како да стигну до њих, сигурни да би оне одмах одлијепиле за њима, дотле је већина уздисала за Елизабет и за њеним неуобичајеним очима. И то и у Андријевици и у Беранама.
Док су купани јутарњом росом, подневним сунцем, обарали откосе на ливадама по долини и по планинским пропланцима Бјеласице, Цмиљевице, Лисе, Комова, Баља, Мокре, Калударске Капе, Коњска, Шишке, Јеловице, Сокола уз пјесму, док су чували овце и говеда, док су цијепали дрва за огријев, док су глуварили на лимским, бистричким и злоречким плажама, док су шпартали горе доље по корзоу, док су јели колаче у сластичарама, уз воду, бозу или лимунаду, док су бубали школско градиво, у глави им се стално врзмао Елизабетин лик. Нијесу могли никако да сваре њене мужеве, удвараче, никог ко би год с усхићењем говорио о њој, о Клеопатри, Присили, Хелен, Синтији, Керол, Анџели, Џин, Рут, Марти, Катарини, Барбари, како су је и памтили по тим њеним улогама. Лијепили су њене фотографије у албумима, искамчивали филмске плакате с њеним ликом од неумољивог особља кина. Постала је Ели саставни дио њихове свакодневнице коју је оплемињавала својим ликом и духом, чинила да груби момци постану њежни, постајала је Андријевчанка, Беранка…
У међувремену, зграда биоскопа у Андријевици је сравњена са земљом заједно са сусједном кућом Вуковића, срушили су их без икакве потребе, као и још неке друге, уништавајући тако онај препознатљиви изглед и дух веома занимљиве варошице, која као да је била изронила из неке бајке, као да је долетјела из неког њеног непознатог и далеког царства.
Филмови су се приказивали још неко вријеме у Беранама, па су и они нестали; у међувремену, доста оних којима је Елизабет била љубав младости раселили су се по свијету, ко зна гдје и ко зна како, доста их је и отишло из овоземаљског живота, а недавно се тим путем запутила и Елизабет, кћерка Френсиса Тејлора и Саре Вармборт, рођена у Лондону, вилинске љепоте, у 79. години, никада не сазнавши, иако је обишла планету, гдје се налазе Андријевица и Беране и никад не сазнавши да је била велика љубав многих андријевачких и беранских младића.
Међутим, њена фотографија која је красила андријевачко кино, у ствари, уоквирена реклама за филм ,,Дрво живота“, уљепшава данас ходник беранског Дома културе, некадашњег познатог биоскопа, тик уз сами улаз у салу – андријевачко-беранска Елизабет са љубичасто-плавим очима тако и даље живи, као видљиво подсјећање на титраве, пурпурне и слатке тренутке нечије младости…

Из најновије књиге ,,Мирис багремовог цвијета“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: