Епископ Николај Велимировић о Пупину

Пише: Војислав Гледић

Београдски дневни лист ,,Политика“ од 17. марта 1935. године доноси допис  свога тадашњег дописника (новинара) из Новог Сада који је обавио разговор (16. III) са епископом Николајем Велимировићем (1881–1956; канонизован за светитеља СПЦ маја 2003), иначе дугогодишњим  интимним пријатељем Михајла Пупина (Идвор, Банат, 1854 – Њујорк, 1935). Овдје  преносимо један карактеристични дио из тог интервјуа начињеним непосредно послије научникове смрти (12. марта) :

,,Епископ Николај  се сада налази у Сремским Карловцима и учествује на сједницама Светог архијерејског синода, био је добар пријатељ са пок. Михајлом Пупином. Замолили смо га због тога да нам каже нешто из својих успомена на великог научника.

 ,Није он био само мој пријатељ, него цијелог нашег народа и цијелог човјечанства’, казао нам је епископ господин Николај.

– Но, шта бих вам могао рећи тако на брзу руку? Последње дјело Пупиново које ми је дошло под руку била је књига са насловом ,Роман науке’. У тој књизи Пупин описује развитак американске цивилизације од парног котла, који се некад подлагао дрветом до последњих електричних мотора и од коњских постиљена до поштанских авиона. Слично томе, мислим и о Пупину да би се могла написати књига под насловом ,Роман живота М. Пупин’, који се из сељачког орања идворског развио и уздигао до пантеона првих људи 20.  виејка.

Сједио сам у красној дворани Универзитетског клуба у Њујорку са предсједником тог клуба. Предсједник се распитивао о нашем народу до најмањих подробности.

–  Пјева ли се још уз гусле као некад – питао је он.

– А да ли наше дјевојке и жене још ткају онако лијепе шарене ћилиме? – питао је предсједник клуба.

Нашем столу прилазили су научници, државници, епископи, умјетници, новинари и сваки се од њих здравио са предсједником као са старим пријатељем. То је дакле син оне побожне Банаћанке, Олимпијаде, која је дала свијету овог уистину олимпијског човјека. То је оно шегрче које је некад са фесом на глави журило улицама овог модерног Вавилона.

Био сам пун радости што је Бог даровао нашем сељачком народу једног таквог човјека, кога цио амерички континент поштује као једног од својих великана. Но, радост ми се помутила одмах сјутрадан, кад сам у једном југословенском американском листу прочитао вулгарне нападе под заглављем: ,Пупин – највећи изрод’. Пупин је тако рећи за један дан постао славан књижевник. И то под старост. А постао је одједном славан својом књигом ,Од сељака до проналазача’. Нико дотле ни слутио није, можда ни он сам, да се у њему скрива један велики литерарни таленат. То његово дјело постало је једно од стандардних дјела америчке литературе и Пупин је стао у ред најчитанијих писаца у Америци, а баш у том дјелу најбоље је илустрована његова родољубива душа.

–  Нисам ја дошао у Америку као печалбар, да зарадим паре. Ја сам пошао за знањем и знање ми је донијело имање, а не обратно. Имање је дошло као нешто споредно. Ја сам најприје искао царства небескога по Јеванђељу, а остало све што имам дошло је уз то. Тако је обично одговарао Пупин онима који су у њему, прије свега, гледали имућног човјека.

За Пупина се може рећи да је постигао све што је желио и на чему се у животу трудио. Желио је знање и добио га је. Годинама и годинама трудио се да уједини српски народ у Америци у један савез. И послије великог труда и великих горчина, успио је да види уједињени Српски народни савез и да буде његов доживотни предсједник. Желио је да његов народ буде славан у свијету да правда његовог народа побиједи. И то је доживио. Желио је да учини што више добрих дјела и у својој отаџбини и у Америци. И то је дочекао.

И ми који смо имали срећу да га имамо и својим назовемо сада њему да пожелимо вјечни живот и вјечни покој. Нека би душа његова прешла преко онога прага и уселила се у царство вјечне и непромјењиве стварности, гдје су и сви остали светосавски синови… Поштовани и уважени епископ, док је говорио о славном научнику и великом православцу, пок. Пупину, био је искрено узбуђен’’

У оквиру разматрања Пупиновог вјерског осјећања корисно је, макар и укратко, истаћи и његов изванредно лијеп и топао осјећај према природи и њеним чарима. И у аутобиографији, нарочито на њеним посљедњим странама, могу се прочитати изузетно  лијепи и сликовити описи природе. Њега привлачи не само васиона, са безбројним звијездама и маглинама, него и цвијеће које се сријеће на сваком „овоземаљском“ кораку. Он описује развој једног цвијета и показује како се и ту испољавају величанствени и необично загонетни закони природе. Истина, све је то подвргнуто општем природном закону еволуције, који игра нарочито велику улогу у органском свијету, али се иза тих спољашњих манифестација налази бесконачна и недокучива божанска природа.

Управо је то оно што је за Пупина било и најсушаственије. Није овдје била у питању само његова декларисана вјера у православно светосавље, са којим је живио и њиме се поносио, него и научничка знатижеља да се проникне у срж свега постојећег. То би филозофи назвали супстратумом, основицом постојеће егзистенције, било да је она духовне било материјалне природе. Нама се свијет преко чула, инструмената и других искуствених метода, приказује као материјално повезана цјелина у којој владају неумољиви и неизменљиви закони природе. Али су они, по Пупину, само један од степена изградње свијета као цјелине. Човјек са својим научним методима управо достиже до тога степена и настоји да обухвати математичко-експериментално читав тај свијет феноменалности.

Љепота природе на коју Пупин тако топло и пјеснички указује представља не само естетски доживљај. И он као научник образован у духу математике, физике и других егзактних наука није, међутим, подлегао крутом и материјалистичком поимању свијета као цјелине. Истина, потпуно је разумио и прихватио оно што је наука постигла, посебно на подручју теорије електромагнетних појава, али је и то била само једна од степеница ка продирању у најдубљу суштину свијета. Она је недокучива, али не у Кантовом трансценденталном смислу. Овдје се Пупин, наиме, не бави спознајном теоријом (гносеологијом), која, иначе, чини основицу Кантовог приступа испитивању свијета. Пупин је опчињен свијетом као бесконачном цјелином иза чијих се најдубљих појава, закона и процеса налази једна универзална божанствена природа.

Занимљиво је овдје  изнијети и једну Пупинову неостварену жељу. Почетком 20. вијека он је хтио да у Улцињу подигне посебан санаторијум за лијечење кошчаних и реуматичних обољења. Поред тога, сматрао је да би у том лијепом медитеранском граду, у Црној Гори, могао да подигне и један удобан љетњиковац гдје би повремено долазио и ту се одмарао. У том погледу је предузео и конкретне мјере. Преко свога сестрића, као и неких других утицајних људи, почео је да остварује своју племениту идеју. Непосредно се обратио краљу Николи и са њиме размјењивао мишљење о томе. Поред суверене Црне Горе, са Пупином се дописивао и тадашњи црногорски министар иностраних дјела  Јован Племенац.

Основна Пупинова замисао је била да би се у Улцињу могла подићи лијепо опремљена болница намијењена клијентели из читавог свијета. У Улцињу постоје велике плаже, а пијесак на њима је одвајкада био познат по својим љековитим својствима. Стога би то неискоришћено богатство требало искористити на најбољи могући начин. Пупин би лично подигао једну такву установу, али то би била само прва такве врсте. Осим тога, како то истиче министар Пламенац, углед и величина Михајла Пупина у Америци и читавом (ондашњем) свијету би, несумњиво, допринијели да Улцињ постане познато место и љечилиште које би довело многе угледне људе.

Сигурно да би и појединци, богаташи и аристократе из Европе, долазили у Улцињ и у Црну Гору не само ради опоравка или као туристички путници. Појединци би подизали и своје љетњиковце, а то би још више афирмисало не само Улцињ него и читаву Црну Гору. Пупин је у том погледу предузео читав низ конкретних корака, али је, нажалост, почетак балканских а ускоро и Првог свјетског рата осујетио ту његову племениту намјеру.

Иако је Америку сматрао својом другом домовином, Србију је увијек дубоко носио у срцу и души. Када се први пут вратио из Америке у родни Идвор (1883), Пупин је пролазећи поред Београда бродом записао:

„Београд нисам видио од дјетињства. Када му се наш брод примакао, пред нама се указала висока тврђава која се над Дунавом уздизала као Гибралтар над морем. Изгледала је као да будно мотри бескрајне равнице Аустроугарске, које су личиле на отворене чељусти аждаје која је пријетила да га прогута. Све што сам видио у Аустроугарској, изгледало ми је мало и смежурано, али ми је Београд изгледао веома поносан као да жели да дотакне звијезде. Историја паћеничког српског народа окружавала је овај град и то га је, у мојој машти, дизало у небеске висине. Много ме је мучила жеља да ту сиђем и успнем се на врх Авале, близу Београда, и да одатле поздравим јуначку Србију, онако како сам поздравио херојску Швајцарску са Титлиса. Али, морао сам се брзо растати са Београдом да бих ухватио посљедњи локални брод за Панчево. Тако сам се растао са градом бијелих кула, како су Београд називали српски гуслари.“

Прочитајте ЈОШ:

Развојни пут Ђукановићевог инжењеринга (чин други)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: