Епископ Сергије: Док год распињу Вучића, знам да нам је добро кренуло

Док год распињу Александра Вучића, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо. Кад ућуте, знаћу да није како треба, да нестајемо и да нас неће битои. Вучићево распеће је наше васкрсење – написао је владика бихаћко-петровачки Сергије у ауторском тексту објављеном данас на сајту Епархије бихаћко-петровачке.

Текст преносимо у цјелости:

„Да живим у Београду или негдје у унутрашњости Србије, можда бих о предсједнику Вучићу размишљао на нешто другачији начин, можда бих, као многи, више био вођен личним а мање националним интересима. Али, пошто сам монах и епископ који живи и столује у манастиру Рмњу, на пустој и суровој граници Босне и Лике, мој поглед на живот, саживот, на прилике и неприлике, условљен је само једним – жељом да духовно и биолошки преживи ово моје мало и нејако стадо Христово, које ми је дато на бригу и старање.

Већ три деценије ми се бринемо да не нестанемо, да нас има, да останемо тамо гдје нас је одувијек било. За остварење ових скромних жеља увијек нам је недостајала помоћ, братска рука и разумијевање. Због тога смо више искрварили послије рата него у самом рату, јер ратне ране нико није желио да нам вида. Међународна заједница није била заинтересована да нам помогне, а Република Српска недовољно јака да нас снажније подржи. И када смо, од много наде и гледања у истом правцу, за час окренули главу од матице Србије, предсједник Вучић је погледао нас. И не само погледао, већ и помогао, и походио нас, два пута, као ниједан предсједник Србије до тада. На томе смо му били и остали бескрајно захвални, јер Крајишници памте чак и онда кад се чини да су све заборавили.

Истине ради треба подсјетити да је Србија уложила новац у сваку општину и сваки град Републике Српске, али и у четири општине са српском већином у Федерацији БиХ, па тако, захваљујући тој истој Србији и њеном предсједнику, имамо, као израз трајне љубави, дјечије вртиће, болнице, путеве, храмове…

Међутим, да би се оспорило, омаловажило и све представило другачијим него што јесте, свакодневно се испаљују отровне стрелице у виду новинских написа и интервјуа наших освједочених душебрижника, који страх од великосрпских империјалистичких тежњи, посијан од њих самих у њиховим недобронамјерним умовима, покушавају измјестити у свакодневицу овдашњих Бошњака и Хрвата, којима, увјерен сам, предсједник Вучић жели исто што и нама Србима – мир, напредак и добре односе, без страха једних од других.

Напада се онај који је бјесмучно нападнут у Сребреници, покушава се дискредитовати онај који је помогао тој истој Сребреници, као нико до тад, а све са људском жељом да се ратне ране излијече међусобним повјерењем, да се овдашњи народи повежу модерним саобраћајницима, да нам, свима заједно, овдје буде боље, да сви имају посла, да нико не одлази у бијели свијет само да би нашао посао а изгубио све оно што има само у земљи у којој је рођен – рођаке, пријатеље, успомене, срећу…

Када се видјело да је све теже плашити оне друге и другачије великосрпским национализмом, јер је та матрица одавно истрошена, онда се дошло на не тако нову идеју да се за све окриве Руси, па да се они други и другачији плаше њима и, наравно, Вучићем као њиховим експонентом. Узалуд! Довољно је погледати чије су банке, тржни центри, гдје одлази радна снага и свакоме ће све бити јасно.

Некоме је, очигледно, досадио мир и напредак, па би сада, осокољен резултатима америчких предсједничких избора, да „распакује Дејтон“, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци, жељни мира и повјерења, жељни своје дјеце из Њемачке, унучади из Ирске, пријатеља из Америке.

Босна и Херцеговина у којој живим, у којој служим и у којој ћу кости оставити, има компаративне предности: Хрватска помаже Хрвате, Србија Србе, исламски свијет Бошњаке. Ако нам умови и срца нису тијесни, у овој земљи има мјеста за све и свакога.

Није овој распетој земљи проблем Александар Вучић, већ фрустрације оних који би да ову земљу кроје по своме, а у тој политичко-кројачкој замисли овдје би било Срба тек толико да декоративно украсе вјерски и национални монолит замишљен у неком од мрачних центара моћи. Знам да то предсједник Вучић не би дозволио, баш као ни предсједник Додик, као ни сваки други честити Србин којем је стало да иза нас нешто остане у овој лијепој и страшној земљи, која није и неће бити ничији плијен, већ простор у којем ће живот надјачати смрт, у којем ће бити бројније нове колијевке него радне визе, у којем ће комшија вјеровати своме комшији као брату рођеном.

Док год распињу Александра Вучића, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту гдје јесмо. Кад ућуте, знаћу да није како треба, да нестајемо и да нас неће бити. Вучићево распеће је наше васкрсење“, написао епископ Сергије, наводи се на сајту Епархије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: