Епохално освајање мјесеца

Пише: Војислав Гледић

На данашњи дан,  21. јула   1969, у 2 часа и 56 минута по свјетском  времену, Нил Армстронг је постао први човјек који је закорачио на Мјесец, а убрзо му се придружио и Едвин (Баз) Олдрин. За то вријеме, Мајкл Колинс је кружио  у командном модулу Колумбија  у орбити  око Мјесеца, у оквиру мисије   Аполо 11,   програма са људском посадом  који је био  намијењен  освајању  Мјесецу. Иначе, Аполо 11 је лансиран 16. јула 1969.   са трочланом посадом, при чему су се три наведена астронаута   вратила  на Земљу са 21,55 килограмом мјесечевог камења, слетјевши  24. јула у Тихи океан.

Прво  човјеково путовање на Мјесец  остварено прије 51  годину,  био је   грандиозни  подухват настао као плод и резултат општег научног, технолошког и техничког развоја које је човјечанство постигло до  друге половине 20. вијека. У то вријеме  је, иначе,  било у пуном  замаху свеукупно надметање између САД и тадашњег СССР-а као двију суперсила у облику Хладног рата који  се, између осталог, огледао и у великој трци не само у наоружању,  него и на пољу оствајања космичког простора. У том погледу, бар када је ријеч о астронаутичким подухватима, примат је имао СССР који је у међувремену најприје послао први вјештачки сателит да кружи око Земље, а потом   лансирао и првог човјека који је обавио  историјски  лет кроз околну васиону. Прављене су све моћније и усавршеније  ракете, човјек је све дуже боравио у васионском простору, а обављене су и многе спектакуларне и веоме деликатне космичке мисије. Осим тога, софистицирана  техника и аутоматика су омогућавале да се праве  разноврсни  уређаји и   системи  који су обављали многе  веома сложене операције ослоњене на коришћење изузетно сложених, компјутеризованих и телекомуникационих   направа.

Подухват освајања Мјесеца се одвијао од маја 1961.   до јула 1969. године, а реализован је у оквиру космичког пројекта  под  називом  Аполо. Када је  1961. г. тадашњи предсједник САД  Џон Ф. Кенеди (1917 -1963)  најприје предложио, а потом и покренуо  нови,  велики техничко-технолошки подухват човјековог путовања на Мјесец, требало је савладати многе веома сложене  и тешке научне и техничке проблеме. Подухват је подразумијевао веома озбиљан  и темељит  припремни период како би се створили сви  научни и технички предуслови да човјек може да путује до нашег космичког сусједа, а потом и да се безбједно врати на матичну Земљу. Америчка национална свемирска и ваздухопловна агенција НАСА је добила не само „наређење“ (задатак) да предузме све неопходне, свакако  грандиозне кораке ка остваривању епохалног подухвата, већ  и потребна финансијска средства. Кенеди је наложио  да Американци морају да освоје Мјесец најкасније до краја те (седме) деценије 20. вијека  за шта је требало обезбиједити огромна финансијска средства (мисија Аполо је коштала преко 25 милијарди тадашњих долара).

Након претходних веома детаљно разрађених и остварених техничких достигнућа, у облику неколико посебних мисија, коначно је отпочео процес постепеног припремања одласка човјекове посаде на наш космички сусјед. Подухват у оквиру мисије Аполо је планирао 21 лет космичких капсула са посадом, а прва је требало да крене  јануара 1967. године. Међутим, усљед техничког квара на ракети, која се, нажалост,  запалила и сва тројица космонаута су тада смртно страдала,  наредни планирани летови  су одложени, а то су биле  мисије Апола  2 и 3. И касније се још увијек оклијевало са слањем летилица са људском посадом, тако да су  и наредни летови били сведени на  слање   специјалних аутоматских уређаја за испитивање свих потребних појединости везаних за реализацију планираног веома захтјевног и опасног подухвата. Летови са људском посадом су кренули тек од октобра  1968. године када је лансирана ракета у оквиру мисије Аполо 7. Потом је слиједило путовање Апола  8 у коме  је носач била моћна  ракета  Сатурн В  која је однијела три космонаута на лет око Мјесеца, и то у вријеме Божића,  што значи крајем децембра 1968. године.

Летови  у оквиру мисија Аполо  9 и 10 имали су за циљ испробавање свих потребних техничких уређаја и увјежбавање операција  за предстојећи безбиједан лет и спуштање на Мјесечву површину људске посаде, као и њено  поновно враћање на орбиту око Мјесеца, а потом и повратак на Земљу. Током летова Апола  9 и 10 извршено је испитивање и прилагођавање најновије техничке опреме без које се један тако грандиозан подухват није могао ни замислити. Након тих претходних мисија, коначно је  НАСА била спремна да пошаље прве људе на наш космички сусјед,  што је представљао до тада најспектакуларнији, али и најопаснији  подухват у вјечитим  човјековим настојањима да отпутује у непознато и да својим пионирским испитивањима крчи нове путеве  свеукупног  развоја.

Епохални лет Апола 11. је отпочео 16. јула 1969. године,  да би  летилица до нашег космичког сусједа стигала  након  три дана путовања и затим ушла у орбиту око Мјесеца. Даљи  ток мисије је представљао најопаснији и најтежи дио задатка, јер су све дотадашње радње већ раније биле провјерене и уходане, али  сâмо спуштање  на Мјесец, његово испитивање и поновно враћање посаде на орбиту око тог небеског тијела,  представљало  је велики подухват  који је, на опште задовољство,  потпуно беспрекорно обављен. Тако је први пут у историји успјело човјеково спуштање на Мјесец, а учесницима  подухвата,  астронаутима Армстронгу и Олдрину,  да се безбједно врате на путању око сателита. Уз свога сапутника Колинса, који их је чекао на орбити,  тројица храбрих  космонаута  су остварили највећи домет  у  историји путовања,  једнак ономе што га је прије њих преко 500 година раније обавио легендарни  Кристифор Колумбо (1451 -1508).

Први  човјеков лет  на Мјесец је, дакле,  обављен у другој половини јула 1969. године и у њему су учествовала тројица америчких астронатута. Били су то, као што смо раније навели,  Нил Армстронг, Едвин (Баз) Олдрин и Мајкл Колинс (сва тројица су рођени  1930. г.).  Треба стално имати на уму да путовање до Мјесеца и повратак на Земљу  траје најмање недјељу дана и да се током тог путовања јављају не само многе предвидљиве и очекиване тешкоће, него могу да искрсну и разни непредвидљиви случајеви. Прликом првог човјековог лета  на наш природни сусјед, на Мјесечеву површину,  двојица космонаута Армстронг и Олдрин су се  спуштила помоћу посебног модула  Орао (Игл),  док их је трећи астронаут Колинс чекао у посебној летилици Колумбија  која је кружила око Мјесеца. Мјесечев модул  Орао се спуштио на Мјесечаво тло  20. јула 1969. године у тачно 20 часова и  17 минута по свјетском (универзалном)  времену, да би тек након нешто више од шест сати изашли из капсуле и направили прве историјске  кораке по Мјесецу. Први је из модула  изашао Нил  Армстроног и додирнуо тло нашег космичког сусједа,  понављамо,  21. јула у 2 часа и 56 минута (или у 3,56 часова по нашем времену), изговарајући чувену реченицу која ће заувијек остати записана у историји  човјечанства: „Ово је мали корак за човјека, али велики за човјечанство”.

Тако је, заправо, започело једно ново раздобље у исторји човјечаства, епоха космичких летова и путовања која тек предстоје и представљају трајан изазов и путоказ будућим генерацијама.

Легендарни амерички космонаут Нил Армстронг преминуо је  у суботу увече 25. августа  2012. у 83. години због компликација насталих послије операције на срцу која је урађена прије три недјеље. Након кремирања посмртних остатака, његов пепео  је у петак 14. септембра разасут по Атланском океану.  Поводом смрти првог човјека који је крочио на Мјесец огласили су се многе познате личности које су истакле значај и улогу човјека који је обиљежио једно ново, космичко доба путовања  ка другим небеским тијелима.   Армстронг  је каријеру у НАСА-и почео  1955,  да би  након лета на Мјесец једно вријеме  радио као стручњак за аеронаутику у бироу НАСА-е за напредна истраживања и технологију.  Убрзо напуштио агенцију поставши професор машинства на Унивезитету у Синсинатију, гдје је посљедњих година живио са супругом Керол. По Армстронгу  је назван један кратер на Мјесецу, који се налази 48 километара од мјеста слијетања модула Игл. 

Мисија Аполо је, иначе,  била завршна етапа у једном вишевјековном човјековом настојању да се отисне у дубине васионе и непосредно испита и проучи прилике које тамо владају. Још су стари народи, кроз многобројна предања и веома сликовите и маштовите митове, исказивали неугасиву  човјекову жељу да се отисне са Земље и посјети  друга небеска тијела. Међутим, тек је примјена ракетне технике омогућила остварење тог вјековног човјековог сна. Први маштовити летови, исказани у давним   фантастичним причама, користили су разне необичне поступке како би се неустрашиви  путници са Земље отиснули у далека космичка пространства. У старо вријеме се,  наравно, нијесу знали закони физике нити је наука била довољно свјесна и развијена да се наслуте остварљиви технички и технолошки поступци који би обезбиједили човјеково одвајање од матичне Земље. Тек је Њутново проучавање  природе, исказано у открићу и формулацији основних  механичких закона, правила и принципа, омогућило спознају природних могућности да се конструишу  погодне направе способне да се њима  човјек отисне са Земљине површине и путује  кроз касмички простор.

Њутн је својим  трећим законом (принципом) познатим под именом закон акције и реакције  показао да свака сила  (акција) дјеловањем изазива противдејство  (реакцију),  које  има исту јачину (интензитет) и правац, али супротан смјер. Тај принцип је представљао једину правилну и могућу примјену природних закона који  обезбјеђује  кретање неког вјештачкг тијела кроз (безваздушни) космички простор. Стога је требало направити летилицу која ће искористити тај Њутнов закон у облику ракете. То је посебна летилица која  у себи носи погодно гориво (чврсто или течно) чијим се сагорјевањем и избацивањем издувних гасова ствара  потисак који тјера  ракету (на основу принципа реакције) у супротном смјеру. Међутим, прва коришћења и примјене  ракета су почеле  не у складу са Њутновим принципом и настојањем да се направе погодне  летилице за савлађивање Земљине теже, већ су служиле као средство за увесељавање и појачавање ефеката разних  великих свечаности и прослава. Наиме, још  у Средњем  вијеку су у Кини коришћене ракете (на чврсто гориво) које су представљале саставни дио разних свечаности јер су омогућавале прављење спектакуларних ватромета. Осим, тога, ракете су се показале као веома ефикасно оружје у појединим ратним  сукобима  (који су, током историје,  увијек имали примат у односу на мирнодопску примјену разних оруђа и средстава).

Ако се пажљивије прегледају и прочитају разни  написи настали током историје у којима писци износе необичне и смјеле  идеје  како  своје јунаке шаљу у космос, односно на друга небеска тијела, онда се јасно показује сва фантасичност и ирационалност  њихових поступака у савлађивњју Земљине теже. Тек су научници  крајем  19. вијека почели озбиљно да разматарају проблем одвајања од Земље и могућност лета кроз васиону, односно  одлазак на друга небеска тијела. У том смислу је пионир знаменити руски самоуки научник, учитељ Константин Едвардович Циолковски (1857-1935) који је управо још крајем 19. вијека указао на могућност коришћења ракетног погона за  оствариво  физичко одвајање од Земље. Овај руски научник је теоријски предвидио  да Земља  неће бити вјечито човјеково  пребивалиште и да се приближава вријеме космичких летова и путовања. Он је указао на значај ракетног погона помоћу кога  се једино  може  остварити не само одвајање од матичне Земље, већ и успјешан лет и маневрисање летилица кроз безваздушни космички простор. Циолковски је дао и прве прорачуне, указао на улогу и значај вишестепене ракете, као и на низ других веома значајних и драгоцјених теоријских  поставки. Иако велики теоретичар,  прави пионир рекетне технике, овај руски глуви учитељ никада није направио ниједну ракету којом би практично реализовао своје генијалне  и далекосежне замисли и антиципације.

Прву пракичну ракету која је имала за погон  течно гориво  направио је амерички професор физике и конструкор Роберт Годард (1882 -1945).   Овај научник и инжењер  је још  средином треће деценије 20. вијека (тачније, 1926. г.)  направио ракету дугачку око три метра која је као погон користила течно гориво, смјешу кисеоника и бензина, и успјешно  је лансирао, при чему је достигла брзину од 100 км/х и успјела да се вине у  висину од око  2,5 километара.  У Њемачкој је послије Првог свјеског рата постојало велико интересовање за постизање што већих  висина  које је  инспирисало групу ентузијаста заљубљених у  ракетну технику и лет у васиону. Ова група је одлучила   да оснује  прво Друштво за  путовање у свемир, и оно је  посебно активно дјеловало  тридесетих година  (20. вијека).

У  наведеном друштву је водећу улогу имао инжењер Херман Олберт (1894 -1990)  који је почео  да прави прве моторе на ракетни погон. Он се бавио и  теоријом навођења ракета, као и усавршавањем погона на течно гориво, при чему је кортистио етанол са течним кисеоником.  Том Друштву је приступио и млади ентузијаста Вернер фон Браун (1912 -1977), заљубљеник у  ракетне летове  и заговорник путовања у васиону. Овај ракетни стручњак  касније ће  постати један од најзнаменитијих експерата и протагониста на  пољу астронаутике у САД.  Нацисти су врбовали чланове Друштва и ангажовали их да праве моћне и разарајуће ракете од којих је најпознатија била она под ознаком  В2 (фау-2)  Ово моћно оружје је нанијело огромне патње становништву и изазвало велика уништавања и разарања материјалних добара у  Великој Британији,  јер су Њемци користили те ракете за бомбаровање многих циљева на тлу те државе.

Након Другог свјетског рата Вернер фон Браун, са својим колегама који су били дио тима за истраживање и коришћење ракетне технике,  пребјегао  је  на  Запад и у Америци интензивно наставио  рад на даљем усавршавању и развијању ракетне технике.  Руси су, међутим, успјели да освоје  погоне  (фабрике) за поизводњу ракета В2  који  су се налазила на острву Пенеминде (покрај обале Балтичког мора) и тако дошли  у посјед не само поједних још увијек неиспаљених  пројектила, него и свих производних постројења и умногоме усавршене  технике и технологије прављења јаких и далекометних ракета.  Послије рата   се ракетна техника даље наставила развијати, али сада у оквиру нових историјских, друштвених и  политичких околности.  Ускоро су главне побједнице у Другом свјетском рату, СССР и САД, дошле у идеолошки сукоб који је кулминирао   хладним ратом  и стварањем двају војних блокова  –  Варшавског  уговора и Нато пакта. То  је подстакнуло  све бржи и свестранији развој војне технике и индустрије. У све израженијем и напетијем  хладном рату и непрекидном ривалству на свим подручјима,  нарочито на војном пољу, посебну значајну улогу је  управо имала  ракетна техника и технологија. Производња, развој и стално усавршавање новог нуклеарног  оружја (атомских и водоничних бомби) подстицао је прављење све моћнијих  и ефикаснијих реката великог домета способних да носе  атомске бојеве главе. Тако су направљене огромне ракете које су биле у стању  да прелете интерконтинентална растојања.

Убрзо се, међутим,  показало да се велике, снажне и дугометне ракете могу ефикасно користи и за  одашиљање у висину, а не само према одређеним земаљским циљевима. Било је то, заправо, прво практично и дјелотворно усмјеравање човјекових напора према савладавању Земљине теже, односно ка освајању космичког простора. Наравно, у почетној фази  је, у позадини,  то имало за сврху даље проширивање и употпуњивање војног планирања,  јер се са великих висина далеко боље, лакше и ефикасније могу користити и усмјеравати  пројектили на било коју земаљску тачку, него да се то ради дотадашњим класичним методима  (теледиригованим путем) у терестичким условима. Прелаз са чисто војних циљева и метода примјене и усмјеравања моћних ракета на реализовање научних пројеката  текао је доста брзо и био подстицан и условљаван и појединим актуелним научним  проблемима.  У  том смислу је посебно била значајна 1957. година која је проглашена за Међународну годину геофизике, па је у том погледу осмишљен и низ  практичних пројеката како би се научно и техничко знање о нашој планети, али и о њеном космичком окружању,  употпунило и проширило. Земља је само једно од небеских тијела у Сунчевом систему, па самим тим зависи од околног космичког простора и дешавања која се  тамо непрекидно одвијају. Сунце је у том погледу најзначајнији фактор од чије активности, уосталом, директно зависи не само садашње стање Земље и  цјелокупног живота на њеној површини, већ и њена свеукупна  будућност.

И управо у вријеме Међународне геофизичке  године, када се мало ко  томе надао, тадашњи СССР шаље у васиону први свој вјештачки сателит под именом Спутњик  1. Било је то 4. октобра 1957. године и тај датум се може означити  као прва човјекова практична побједа у савлађивању Земљине гравитације. Човјеку је  коначно успјело да  пошаље вјештачко тијело које ће кружити око Земље као мали сателит покоравајући се законима механике. Наиме, да би неко тијело кружило око Земље, и уопште око било ког  (масивнијег) небеског тијела, потребно је да се постигне одговарајућа  брзина  кретања (обртања)  која ће бити довољно велика да се њено инерционално дјеловање  изједначи са одговарајућим гравитационим пољем Земље, односно датог небеског тијела. Совјетске велике интерконтиненталне ракете су тада, очигледно, већ биле довољно моћне да изнесу вјештачко тијело у орбиту око Земље. Била је то, заправо,   шупља алуминијумска  кугла, пречника  58 центиметара и тешка 83,6 кг. Да би то тијело постало вјештачки сателит требало га је најприје изнијети на одговарајућу  висину (изнад Земљине атмосфере), а потом му дати почетни импулс како би наставило да се креће (обрће) по инерцији.

Овдје је потребно дати неколико једноставних, али веома битних објашњења у вези са тзв. космичким брзинама. Да би неко тијело постало, на примјер, Земљин сателит, потребно је да оно има одговарајућу почетну брзину којом ће се изједначити, како се то популарно каже, центрипетална сила (Земљина тежа) и центрифугална  сила (као одраз инерционог кретања). За Земљу постоје три космичке брзине чије вриједности је корисно знати. Прва космичка брзина је најмања брзина коју тијелу треба да има да би постало вјештачки Земљин сателит. Та брзина се назива још и кружном брзином  којом  би тијело било у стању, без икакавог  дјеловања додатне  силе, да  савлада Зељину тежу и слободно се обрће око наше планете. Прва космичка брзина (на површини Земље) износи 7,9 км/с, али она постепено опада када се удаљеност тијела повећава  од Земљиног средишта.  Друга космичка брзина је најмања брзина коју тијело треба да посједује да би оно могло (без икаквих додатних дјеловања) савладати Земљину тежу и постати вјештачки Сунчев  пратилац (планета); та брзина  износи 11,2 км/с. Најзад, трећа космичка брзина је најмања брзина коју треба дати тијелу да би оно са површине Земље савладало Сунчеву гравитациону силу и трајно напустило Сунчев систем; она износи  16,7 км/с.

Када је успјешно обављено лансирање првог вјештачког Земљиног сателита, што је представљало тадашњу највећу свјетску сензацију,  Радио Москва је  објавила сљедеће званично државно саопштење: „Први вјештачки сателит на свијету лансиран је успјешно у Совјетском Савезу на дан 4. октобра. У овом тренутку он кружи око Земље на елиптичкој путањи на висини од око 900 километара. Сателит је лоптастог облика, с пречником од 58 цм и масом од 83,6 килограма и снабдјевен је радио-одашиљачима. Сателит је лансиран у оквиру Међународне геофизичке године. Ракета носач је понијела сателит до стратосере и убацила га у путању брзином од око 8.000 метара у секунди… Лансирање вјештачког сателита није само изванредан  научни догађај у историји човјечанства, него је и прва неопходна  фаза за освајање међупланетарног простора. Са повјерењем се може рећи да ће кроз неколико година лет према Мјесецу бити стварност, као што је данас ово лансирање вјештачког сателита.“  Лет космичких бродова на Мјесец са људском посадом Руси нијесу никада извели, али су први до њега доспјели  1959. године, снимили  његову другу (са Земље  невидљиву) страну   и касније, специјалним аутоматским уређајима, успјели да  прикупе материјал са тог небеског тијела и донесу га натраг на Земљу.

Није прошао ни пуни мјесец дана након лансирања првог вјештачког Земљиног сателита, а у тадашњем СССР-у  шаљу у орбиту око Земље нови, други  вјештачки сателит. Сада је то био много већи објекат, тежак преко пола тоне, али се у њему налазило и прво живо биће. Била је то женка пса позната под именом Лајка, и она је лансирана у орбиту око Земље 3. новембра 1957. године у оквиру летилице   Спутњик 2. Ова два спектакуларна догађаја, лансирање прва два вјештачка сателита,  изведена веома ефикасно и без претходних најава,  представљали  су  почетак  једног новог  историјског раздобља. Тим летовима је, заправо, отпочело ново космичко доба које је наставило да се одвија и развија све већим подухватима и достигнућима  током наредних година и деценија остварујући резултате од  изванредног научног, техничког и технолошког значаја.

Прочитајте ЈОШ:

Ко је био Динко Шакић: Ватрени усташа, комадант геноцидног логора смрти Јасеновац

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: