Ердоган хоће од Аја Софије опет да направи џамију – стари сан турских исламиста

Ни у једном монументу Истанбула се променива историја Града не огледа тако јасно као у Аја Софији: била је црква, катедрала, музеј – дал’ ће бити поново џамија? Старо изборно обећање: често кориштено, никад остварено. Ердоган није био изузетак у томе. До сада…

Стари би се сан свих турских исламиста ускоро могао претворити у јаву: да се са Аја Софије поново зачује зов мујезина а да она опет буде оно што је већ била под Османлијама: џамија.

29. маја, на дана кад су Османлије освојиле Град Константинов је Реџеп Тајип Ердоган , председник Турске, организовао један бизарни схоw, у ком се преко видео-конференције пројектовао у Аја Софију, читао из Курана, а потом проповедао. Истовремено су, испред Софије, на великом биоскопском платну приказиване историјске сцене битака.

Ердоган и његова партија АКП радо оптужују Запад да има “крсташки менталитет”, али то ни најмање не смета ни њему ни АКП да се хвале освајањима и победама Османа: годишњица освајања Града је у међувремену неофицијелни државни празник. А на једној од тих прослава се Ердогану омакло да у говору помене и “освајање Јерусалима”.

Овогодишњи наступ на прослави освајања Града је Ердоган искористио да потпали старе расправе о кориштењу Аја Софије.

Цркву “Премудрости Божије” је средином 5. века подигао римски император Јустинијан И. Храбра и у оно доба без преседана спектакуларна конструкција куполе, генијално дело мајстора Исидода са Милета и Антемиоса из Тралеиса, није само превазишла границе технички тада уопште могућег него је досегла и границе фантазије. За наредних хиљаду година је Софија била највећа црква света и за сва времена је поставила мерила архитектуре, не само за православно хришћанство.

Након што су француско-венецијански крсташи Град освојили 1204 била је темељно опљачкана и претворена у католичку катедралу. Неких пола века касније су је Источни Римљани уз помоћ Ђеновљана опет задобили па је све до 1453, кад су Град и Софију освојили и изнова опљачкали Османи – уз стравични масакр – била опет централна црква православља. Потом је султан Мехемд II, који је на јуриш узео Град и због тога до данас носи титулу Фатих (“Освајач”), претворио у џамију, при чему је грчко име у турском задржано у фонетски приближној форми: Ayasofya.

На иницијативу оснивача турске репубилке, паше Мустафе Кемала Ататурка, је 1934. тадашња влада Турске од Софије направила музеј.

У последњих хиљаду година се свака епохална политичка промена на Босфору одразила на судбину Аја Софије. Као последња: укидање Калифата и проглашење лаицистичке републике. Дал’ сад следи њено укидање у корист исламски обојеног ауторитарног режима ?

У сваком случају, један стари захтев исламиста, наиме градња репрезентативне џамије на тргу Таксим, у срцу модерног Истанбула, је Ердоган већ испунио: отварање ускоро. А она је, као и све џамије из АКП-ере, монументални кич од бетона и челика, но споља посматрано: имитација класично-османског стила, који се сав увек оријентисао на Аја Софију.

Према њој исламисти имају просто обсесивни однос, који – сем њих – гаје још само грчки и руски националисти: они би хтели да Софија опет буде црква. Но и водећи турски политичари десног центра, попут Сулеyмана Демирела и Тургута Озала, су до деведестих година у својим изборним кампањана редовно обећавали да ће Ају Софију претворити опет у џамију – и исто тако редовно после избора заборављали на то обећање.

Ни Ердоган није, бар до сада, изузетак из овог правила. Последњи пут је он овом идејом кокетирао у пролеће 2019, после териристичког напада на две џамије у новозеландском  Christchurchu. Атентатор, десни екстремиста који је убио 51 човека, је у свом “манифесту” булазнио о повратку Града у хришћанске руке. Ердоган је то одмах искористио – Турска је у том моменту била у сред комуналних избора- па је претварање Софије у џамију дефинисао као “могуће”.

Да би после избора одмах релативизовао: верници треба прво да испуне суседну Султан-Ахмед-Џамију (“Плаву”). Сем тога, претварање Аја Софије у џамију би могло да има консеквенце по “хиљаде џамија” које је турска држава изградила по целом свету, рекао је тада Ердоган. Уз то, тај потез би могао да има и негативни утицај на туризам, иако би Аја Софија, као и остале исламске богомоље, и даље остала отворена за стране госте. 2019 је примила 3,7 милиона посетиоца из земље и иностранства, улазница кошта за све исто: 100 лира (око 13 еура).

Но, Ердоган овог пута можда мисли озбиљно. Јер и ситуација у којој се он налази је озбиљна. Незапосленост, инфлација, пад вредности турске лире: све то још и појачано цороном. А у таквој ситуацији је његова влада до сада поступало поприлично хаотично. У анкетама озбиљних института популарност АКП је пала на испод 30% док се њен коалициони партнер, десно-екстремна МХП, налази испод 10% а тај број је и граница цензуса за улазак у турски парламент.

Истовремено: овај пад популарности опозиција није успела да искористи за себе: већина у Ердогана и консорте разочараних бирача је прешла у табор оних који не излазе на изборе. Стога Ердоган се само да је појачао репресију, него и покушава да опозицију поцепа по историјским шавовима турског друштва: питањима статуса Курда и дуж линије односа према лаицизму.

Но питање је да ли се Аја Софија може искористити у ту сврху. Портпарол Ататурове Републиканске Народне Партије (ЦХП) је лапидарно одговорио Ердогану: “Ви сте већ 18 година на власти. Ако то желите, онда то и урадите.” Националистичка “Добра Партија” је чак парламенту предала захтев за хитно поступање – који је гласовима АКП и МХП одбијен. А из остатка света је протестовала, као и увек, само Грчка влада.

Њен протест је Ердоган колико одмах одбацио. Јер, изгледа да је смислио један други пут како да исламистима испуни жељу: 02. јула ће Врховни Управни Суд Турске морати да одлучи по тужби једног пензионисаног учитеља, који већ пуних 16 година води процесе против одлука Ататурковог кабинета из 1934, користећи при томе строго формално-правне аргументе.

Тај процес Ердогану дође као поручен. Јер претварање Аје Софије у џамију не би више била политичка, него највиша судска одлука, којој се влада једне, јелте, правне државе мора покорити. “Тај случај је у рукама нашег независног правосуђа”, рекао је Ердоган у свом последњем тв-интервјуу. При чему му није успело да реч “независно” изговори без подсмеха.

Аутор: Deniz Yücel
Превод: Мирко Вулетић

(Извор: WELT)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: