Есеј о смрти

Пише: Слободан Милић

Смрт нас све изједначава али истовремено и бира оне које ће да живе. Вријеме у којем живимо је такво да је трагичан и онај који се рађа и онај који умире. Миодраг Ћупић није могао изабрати горе вријеме за свој одлазак од овог најтрагичнијег у историји свога народа. Сито историје је неумољиво. Оно пропушта само најумније ствараоце са печатом вјечног трајања а књиге остају као трајан свједок трагичног времена.

О учитељу, другу, пријатељу, о човјеку узвишене душе, која је толико вољела мајку моју и оца мога, могу само да говорим са јадом, тугом, који су стегли моје грло и притисли моју црну душу. Свака смрт, везана за мене, било земаљском или божанском везом није ништа друго до гашење звијезда дубоко у мојем бићу и појаве таме на њиховим мјестима. Можда се и наше тијело гаси на тај начин. Приморају га на то друге смрти.

Седамдесетих година упознао нас је Ранко Јововић испред зграде у којој је живио. То видим као да је било јуче. Шта бих са те бесконачне траке пролазности могао да издвојим, да изнесем сјај зрака, на који начин да се јавим из ове дубоке таме, из дубоке каљуге, препун јада Горчина Петровића из Ђавољег троугла, у којем нас затвори демократски ум Запада.

Мијо је долазио годинама код оца и мајке. Они су држали по две-три краве јер онда није било демократије као данас. Било је кисјелог млијека, сира и старог и младог, качамака, цицваре. Мада је Мија тешко било натјерати да једе. Сир варени и качамак морао је понекад, натјерала би га Јасна. Није се нећкао на кисјело млијеко. Говорио је: овако пио сам код моје мајке. И пио је кисјело млијеко као да је из руку његове мајке. Јављала се на лицу црта сјете, а у очима она истинска туга за мајком. Свуда куда сам ишао по свијету испред мене увијек је била слика мајке. Не непокретна, већ жива мајка која ме пратила свуда.

Кад Мијо не би дошао два дана, три, а кад сам кретао ујутро у град чуо се Јаснин глас: „Немој заборавит’ случајно, виђи што је с тијем погани, нема га дуго.“ Морао сам касније да је обавијестим или би долазили заједно. Тако се исто дешавало и са другим пријатељем Радомира и Јасне са доктором Зораном Биљурићем. И користим ову прилику да подсјетим на њега. И његова мајка је била из Загарача.

За казну што је прескочио толике дане да не дође морао је да руча качамака.
– Данас ћеш да ијеш качамака да би пука, тобоже љутито говорила је мајка.

Када је Ђаволов Брат изабран за предсједника УКЦГ одмах је покренуо едицију „ДОКЛЕА“ и расписао конкурс. У објављеном разрјешењу конкурса видим, нема Мијове књиге. Питам Ђаволовог Брата зар Мијова књига да не прође. Несрећа каже како не смије од Власти.

Ово саопштим Мију и узгред га питам да одем до Ратка Вујошевића „Побједу“ да пита да му објави књигу. Он ме гледа као да сам шенуо. Смије се. Добро, добро, кад књига изађе плаћаћеш ручкове у хотелу „Црна Гора“. „Нећу жалити“ и опет се смије.

Сјутри дан пођем до доброга Ратка Љакова, који ме много волио као дијете. Испричам разговор са Мијом и како Ђ. Брат не смије. Додам да је спремио педесет прича.

Ратко одмах каже: „Донеси приче, оне које макнем нема да се буни“, и књига иде одмах у штампу. Нађем се с Мијом у ресторану хотела и сад се ја смијем и наручујем поховани сир. „Сада идемо код тебе да узмем рукопис прича Зелена лица Бога“ и све испричам. Није могао да вјерује. (Сада умјесто ових звијезда које су умрле зјапе празнине које зраче страшном, празнином).

Однио сам рукопис, Ратко је „уклонио“ двије приче и књига је пошла у штампу и убрзо изашла. Главни уредник је био неки Бранко Бањевић. Ратко се није плашио власти. Увијек може да се уради добро дјело иако то није дато свакоме. Волио сам те сјеверне зиме, које су сурове са својим ведрим ноћима и данима и са оковима од леда и за нас са југа, или бар за мене оне су невиђене љепоте. Кад и сама жива од муке дотакне 20 подиок испод нуле, мало је шетача градским улицама. Тим данима бих обилазио књижаре, застајао пред излозима, али пазећи да ме не убију леденице које су висиле као жељезне зашиљене ограде које су биле врховима окренуте на доље.

Застао сам испред једне у главној катовичкој улици, и кроз пару као у неком нејасном сну поглед ми укочи и видим Миодраг Ћупић. Да ли сањам или не. Очистим рукавицом излоге и сад јасно видим: Czarći trojkont Миодраг Ћупић.

Улетим унутра, продавачица лијепа, и питам за књигу. Има двије, каже, овдје једна и на излогу. Било је 20, све су продате од понедељка до данас, до петка. Сјећам се тога добро. Са излога не може да да књигу али ће да је остави и за 10 дана да дођем. Тако је и било.

Са Мијом сам разговарао обавезно два пута недељно и више, нисам бројао. Телефон је био отуда јефтин, јер још није била демократија стигла. Нисам телефонским путем хтио да кажем за књигу. Хоћу да га изненадим. Кад сам дошао у Титоград, свратим код Мија и Бебе. Полако из торбе вадим књигу и стављам на сто испред њега.

– Шта је то?! Књига, кажем.

– Гле, Бебо, Миодраг Ћупић. Пољубио ме преко стола. Ђавољи троугао Мијо.

Листали су он, па Беба читавих пола сата и радовали се.

И да се вратим смртима са почетка овог одломка. Видите, сви ови поменути нијесу присутни овоземаљски, душе су им негдје на небу.

Сада умјесто ових звијезда које су умрле, у мом бићу зјапе празнине, које зраче безнађем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: