Ескобарова дјеца

Пише: Емило Лабудовић

Амерички телал и тумач интереса ове велесиле на Балкану, Ескобар, је опет навратио и, као папагај, поновио једну те исту мантру о угрожености проевропског и про – НАТО пута Црне Горе. А „угроженост“ је прецизно адресирана на Андрију Мандића и његове политичке следбенике. И, рекло би се, већ виђено и ништа ново, ни од Америке ни од Ескобара. Стара америчка спољнополитичка теорија а, на жалост, и пракса, по којој је добро само оно што је на трагу њених интереса а све друго је „канцерогена опасност по демократију, стабилност, мир и истину“ не губи ни на снази, ни на актуелности.

Све што је Ескобар рекао једино је што је и могао да каже и само наивни су могли очекивати да макар и зарез промијени у својој изјави. Јер, то је још Ворен Кристофер дефинисао историјском девизом да Америка од својих сателита очекује „не да изврше одређене задатке већ да увијек извршавају све задатке“! А Црна Гора, независна, суверена, слободна, само је пуки амерички сателит који се у том односу пита таман колико и свитац са својом позадином. И још једном је на свом врату осјетила снагу америчке омче и истину да је од америчких непријатеља теже само њеним пријатељима.

Али, није све ни до Америке ни до Ескобара. Има толико тога и до нас. До спремности и способности дијела нас да се натрћимо више него се то од нас захтијева. До пузајућег хода на који је спреман дио нас, хода тако далеког и неспојивог са славном историјом народа „што се не шће у ланце везати“. Тај положај спуштене главе а издигнутог дупета за резултат има навалу крви у мозак а за последицу манијакалну опсесију о опасноси од оних на које је указао и изнова указује Ескобар. И зато данас имамо појаву да је дио црногорске популације, познате као „Ескобарова дјеца“, оболио од синдрома званог опсесивно – компулзивни поремећај.

Овај поремећај наука дефинише као „стање менталног здравља, врсту неурозе, које укључује узнемирујуће, наметнуте, опсесивне мисли и понављајуће, компулзивне физичке или менталне радње“! А извор и разлог овог стања, у које све више западају „Ескобарова дјеца“ су, редом: Српство, Србија и Срби. Одмах до њих су, наравно, и Руси јер, у мјери у којој то Црна Гора никада није била у историји, Ескобар је неизлечиво алергичан на њихов „канцерогени утицај“! А кад Ескобар макар и кашљуцне, тај дио Црне Горе добија магарећи кашаљ.

Наука је објаснила да бик не јуриша на црвену мараму због њене боје, јер бикови су слијепи за боје (свако поређење са слепилом „Ескобарове дјеце“ је ствар читаоца) већ због интезитета њеног спектра и због тога што из мрака у којем су данима држани (свако поређење са овдашњим мраком у којем смо држани три деценије опет је ствар читаоца) сваки матадоров потез а њих је иритација додољна да бик насрну. И зато уопште није битно шта представници Срба, овдашњи или из региона, ураде, сваки њихов потез, свака акција, изјава, посјета, па и само њихово постојање, довољно су иритантни и разлог за свеопшту грају и јуриш „Ескобарове дјеце“.

Од пароле „Додик је Путинов курир“, преко оне „Вучић је окупатор“ (да је, уз то, и педер скандирају му навијачи домаћег клуба којег, упркос томе, здушно финансијски помаже), па до најновије да Андрија „но пасаран“, политичке, националистичке, па и људске, фикције и опсједнутост Ескобарових Црногораца, Бошњака, Хрвата, Албанаца Српством и Србима иде до лудила. Изливи ирационалног атавизма и непатворене, патолошке мржње према свему што је српско често иду до клиничких размјера. Дотле да је за очекивати да онај Чиргић предложи измјену и допуну „црногорског му језика“ избацивањем слова С и његову апсолутну замјену оним С са кврчицом. А тим словом Срби се нити пишу нити би се могли писати.

А пошто је опсесија болест која се лијечи суочавањем са њеним изворним поривом, знатан број Ескобаровиј на „лијечење“ иду – право у Београд. Тамо се школују, лијече, запошљавају, купују некретнине (Врачар већ зову „ београдско Цетиње“, а јуриша се и на „Београд на води“) јер Србија је према Црној Гори врата увијек држала и држи широм отвореним. Још од онда кад је краљ Никола краљу Милану отправио 1600 црногорских породица да их овај спаси од глади.

Ескобар је био, рекао и отишао, остављајући своју „дјецу“ да из све снаге доказују своју оданост, кидишући као последњи стрвинари на своју једнородну и истовјерну браћу. Јер, ко ће ко на кога ако не свој на свога. А случај звани Адрија и његова шира експликација у форми учешћа дијела Фронта у Влади и даље ће бити мотив опсесивно – компулзивне менталне и физичке реакције Ескобарове дјеце. И све док је Миловог Андрије, Жилета, Капице, Јефта, Оскара, припомогнутих Ибрахимовићем, Вуксановићем, Зенком и осталима, Ескобар слободно може да се рекреира Балканом и да своје жуте кравате нуди као актуелни политичко – модни тренд.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: