Етничка трговина: Одбацивање “црногорских симбола”!

Референдум о државној независности Црне Горе, уочи којег су се политичке и идеолошке “вође православне мањине” иза завјесе трговале са вођама националних мањина у Црној Гори – око услова под којима би они прегласали православну већину на референдуму, доживио је свој смјехотресни заокрет у постреферендумском периоду. Одмах је отпочело етничко чупање међу вајним побједницима.

Наиме, до референдума су сви етнички саборци суверенизма одлично глумили грађане. Послије завршетка референдума- мањински народи су одмах направили отклон од грађанштине, те тражили од православних суверениста колективну етничку и вјерску награду – за „добро обављени посао“ прегласавања православне већине.

На другој страни, “православним вођама суверенизма” то није одговарало, јер је скрита подвала етничке трговине државом постала “јавно добро”, убрзано рушећи мит о грађанском референдуму.

Муслиманима није дужна Црна Гора и Црногорци, већ православни суверенисти

Непосредно послије референдума, агенција Танјуг је објавила, а подгорички Дан пренио 25. маја 2006. године, изјаву Рифата Фејзића, реиса мешихата Исламске заједнице у Црној Гори, који је рекао следеће:

”Муслимани су Црногорцима поклонили државу, јер да они нијесу масовно изашли на референдум и гласали за, од независности те државе не би било ништа… Црна Гора има сада велику обавезу да вреднује оно што су муслимани урадили за њу.”

Ријечи ефендије Фејзића, да су: ”Муслимани Црногорцима поклонили државу”, су посјекле срце православним вођама сувернизма, као и наивним суверенистима који себе сматрају 100% Црногорцима, али на Фејзићеве ријечи нису смјели писнути, нити квикнути.

Наравно, ријечи ефендије Фејзића да Црногорци имају велику обавезу према муслиманима, значиле су да црногорски суверенисти православне провинијенције морају колективно наградити муслимане, тачније- одужити дуг за то гласање!

Реис Фејзић је сигурно у праву што је договорене уступке отворено објелоданио и одмах тражио, одлично знајући шта тражи и што су му обећавали!

Једина омашка те изјаве се састоји у томе што је еф. Фејзић рекао да муслиманима нешто дугује Црна Гора, што није тачно- јер основу и темељ Црне Горе, и тада и сада, чине седамдесет одсто православних Срба и Црногораца који су гласали за заједничку државу!

Ти витезови никоме ништа не дугују, само зачуђено посматрају – шта се све по Црној Гори десет година дешава!

На другој страни, очајни грешници, који су “погођени” реисовим ријечима, немају никакво право да се љуте, јер је еф. Фејзић рекао неоспорну истину о трговини.

А додатно, добро знамо да су реисове тезе лидери православних суверениста често понављали, и то у стилу кенгура- када су потребни бошњачки гласови на изборима.

Полтронија, као нови цивилизацијски код?!

Као примјер навешћемо један случај, који се недавно десио, гдје је писац и бивши политичар др Новак Килибарда потврдио тезу ефендије Фејзића, али о „одужио дио референдумског дуга” на осебујан начин.

Наравно, ради се о његовој изјави око скандала у вези крста- који се 127. година налазио на Сахат кули у Подгорици, за то вријеме прошао епохе Петровића, Аустроугара, Карађорђевића, Италијана, Њемаца, Јосипа Броза, и поклекао у временима краја епохе Ђукановића.

У том смислу, портал РТЦГ је 14. 9. 2017. године, у тексту под насловом “Килибарда: Крст руши хармонију”, дао инсерт Килибардине изјаве, гдје он каже:

„Захтјев о враћању крста на Сахат-кули је непотребан и некултуран… Црна Гора је међувјерска држава.

Да нису муслимани 2006. године гласали за самосталност Црне Горе, она се не би осамосталила. Овај захтјев да се врати на кулу гвоздено оруђе хришћанског облика је потпуно погрешно и иде против националне хармоније Црне Горе!“

Дакле, тврдњом да се Црна Гора не би осамосталила без гласања муслимана, Килибарда је потврдио Фејзићеве ријечи да су муслимани поклонили државу Црногорцима.

Професор Килибарда, који је као политичар био познат по превртљивости, увијек је у једној ствари увијек био досљедан- политичком ултрарадикализму, с приличном дозом шовинизма у вербалним испадима.

Зато није чудо да је подршку невраћању крста на Сахат кулу, морао зачинити тезом да је дотични крст, у ствари – „гвоздено оруђе хришћанског облика“!? Нешто као – плуг или наковањ?!

Такав вокабулар Новака Килибарде је код јавности створио утисак да се бизарни професор не бави радом на „хармонији“ народа, коју спомиње, већ на демонстрацији „полтроније“, која је постала саставни елемент његове опскурне личности.

„Гвоздени елемент“ др Андријашевића и Аја Софија

Наравно, могуће је и да се радило о популаризацији „новог цивилизацијског кода“, који се све чешће спомиње као алтернатива нормалном човјеку.

О томе говори реакција, у истом тексту, историчара др Живка Андријашевића који је устврдио да је Сахат кула објекат отоманског периода.

А потом, страдални крст пежоративно назвао „гвозденим елементом“, рекавши: “Није ми познато када су на Сахат- кулу стављени гвоздени елементи који имају облик крста, нити којим поводом или с којом намјером је то учињено”.

Анријашевић, који је, за разлику од Килибарде, прилично избалансирана и одмјерена личност, као да не зна да је крст на Сахат кули постављен као отмени и јасни симбол ослобођења Подгорице од четверовјековног турског ропства.

Посађен као мач побједе Црногораца над Отоманима, и цивилизацијски знак краја ропства хрићанске раје у Подгорици, и око ње.

Имамо и паралелу- величанствени православни храм- Сабор Свете Софије у Констатинопољу, који је претворен у џамију, у знак побједе Отомана над Византијом.

Килибарда и Андријашевић то одлично знају, али су приморани подилазити свакоме, те враћати зајмове који датирају из времена етничке трговине уочи референдума.

Зато и овако веслају ови сужњи, против смисла, као прави идеолошки галиоти.

На другој страни, турској компанији “Тика”, која је “реновирала” Сахат кулу, није на памет пало да “реновира” на исти начин Аја Софију у Истамбулу, која је сада музеј, те да је врати у пређашње стање, и ослободи од „гвоздених“ и других елемената?!

Умјесто што су овако реаговали, Килибарда и Андријашевић су могли дати предлог у духу новог времена. Рецимо, да се Сахат кула претвори у вјетрењачу, те да вођин син од ње направи електроцентралу, па да на снижење продаје струју Старој вароши, у периодима када вјетар дува.

Чврсто обећање: Државни симболи су привремени!?

У претходном тексту, под називом “Етничка трговина 2006.: Референдум с лицем Квазимода”, видјели смо да су православне вође црногорског суверенизма обећале политичким вођама Бошњака некакву етничку аутономију у Црној Гори, као прекограничну регију, и томе слично, која ће се називати Санџак. На ту тему се нећемо враћати, већ само регистровати да је и то био сегмент етничке трговине.

Овај пут ћемо се осврнути на промјену државних симбола, која је Бошњацима обећавана у току прављења и изгласавања новог Устава. Тада су бошњачки лидери указивали колегама да су крстови на црногорском грбу сувишни детаљи, исто као и на кулама данас.

Неприпремљена за такве етничке трговине, црногорска јавност је била у шоку када су подгоричке Вијести 17. 3. 2013. године објавиле текст под насловом: “Хусовић: Монархистичка и једновјерска обиљежја у грбу ЦГ треба мијењати.”

У том тексту је пренесена иницијатива предсједника Бошњачке странке Рафета Хусовића, који је навео да се Бошњачка странка, приликом доношења Устава, договорила са свим партијама које су подржале тај акт, да се државни симболи усагласе са уставним описом.

Управо од Хусовића смо сазнали да су актуелни државни симболи Црне Горе, у моменту усвајања били само условни, привремени с договореном промјеном.

Да се подсјетимо, ти симболи су усвојени против воље 56. одсто грађана Црне Горе- по резултатима анкете објављене у подгоричком прорежимском дневном листу Побједа, непосредно пред гласање у скупштини Црне Горе.

Православне вође суверенизма су се ипак одлучиле да се они изгласају тако што ће им, у том насиљу, опет помоћи мањински народи.

Зауврат, током трговине симболима, обећали су мањинским народима да ће им се, послије изгласавања предложеног рјешења- разним петљавинама и мутљавинама изаћи у сусрет- и промијенити ти исти државни симболи.

Тако је из Црне Горе наглавачке избачена традиционална тробојка. Усвојена је ратна застава- која предстаља симбол борбе Црне Горе против Турака и турске окупације.

На њу је аплициран грб са двоглавим орлом, боје злата, као златан зуб. Наравно, тај орао је кроз историју био увијек бијеле боје, али су га државотоворни скоројевићи одједном позлатили?!

Та златна боја је, вјероватно, била симбол да ће независну државу Црну Гору власт златом позлатити, те створити земљу среће и благостања. Биће “ка’ Монако”, говорили су!

Последично се није десио никакав Камонако, већ земља безнађа, јада и очаја! Позлаћени орао је постао симбол разуларене пљачке државе, а двоглавост орла- знак да ће се послије Подгорице црногорска олигархија, са стеченим благом, обрести у Београду, у виду трајне дестинације. .

Скидање крстова или стављање исламских симбола

И тако, држећи се договореног, Хусовић је у дотичној изјави напоменуо грађански карактер државе и тражио промјену државних симбола, те саопшетио следеће:

“Монархистичка и једновјерска обиљежја у грбу Црне Горе нијесу примјерена мултивјерском и грађанском карактеру државе и треба их мијењати. Конкретно у овом случају, грађани исламске вјероисповијести који су више од петине становништва Црне Горе, требају имати неко своје обиљежје које ће бити дио тог државног грба- мултивјерске и грађанске државе.”

Укратко, предложио је да се на црногорски грб аплицирају исламски симболи, и избаце монархистичка знамења.

Одмах послије предлога ове једнонационалне- Бошњачке странке, реаговала је по истом поводу и једна грађанска странка. Наравно, то је била Социјалдемократска партија, као двонационална црногорско- бошњачка организација.

Подгоричке Вијести су, позивајући се на агенцију МИНА, 23. 3. 2013.г. објавила текст под знаковитим насловом: “Шабовић: „Треба уклонити хришћанска обиљежја са заставе”.

Наиме, Џавид Шабовић, посланик Социјалдемократске партије, је дао изјаву следеће садржине:

“Бошњачка странке мисли да на заставу треба додавати исламска вјерска обиљежја, док ја сматрам да је са заставе довољно уклонити хришћанске симболе, тако би она постала застава грађанске Црне Горе.”

Послије оваквог удара по симболима, Шабовић је, у наставку изјаве, православним суверенистима скресао у брк следећи поклич: “Док год је оваква застава, нећу је носити на свадби својих синова”. Укратко, послао им је прецизни знак, и недвосмислену поруку- да државну заставу и грб Црне Горе не признаје.

Премијер Ђукановић је, прије ове жестоке изјаве Шабовића, реаговао на захтјев Бошњачке странке као апаратчик, рекавши да су ставови БС-а легитимни, али да је јасна уставна процедура за измјену симбола.

Социјалдемократа Џевад Шабовић је, знајући став Ћукановића, пао у јарост и стао на стану националне Бошњачке странке, потврдивши трговину. Оцијенивши Ђукановићеву изјаву као неозбиљну, Шабовић му је одговорио овако:

„Обећања су била другачија, тада се говорило да ће се покренути иницијатива како би се симболи уподобили да одговарају свима у Црној Гори. Ако желимо да сви доживљавамо заставу као своју, она се мора промијенити!“

Послије свега, може се закључити да бошњачки политичари у Црној Гори, независно од тога да ли су функционери националних или тзв. грађанских странака, једнако одбацују усвојене државне симболе Црне Горе.

Разлог је прост, шеф режима Ђукановић им је обећао њихову корекцију, а потом побјегао од договора и обавеза. Што се тиче договора, не треба уопште сумњати у то да ли су бошњачки политичари у праву. Наравно да говоре чисту истину, па им се мора вјеровати.

Андрија Поповић (ЛП): Исламска обиљежја ставити на црногорску заставу и грб!

Одбацивање Ђукановићевих неадекватних симбола- неадекватне државе коју води у пропаст, има и своје необичне идеологе чије је основна идеја пропала.

Наиме, пропала је идеја о грађанштини, као скупу безличних и анационалних људи, које у нови цивилизацијски код и кодирање- требају увести организације попут: Матице црногорске, Дукљанске академије, Црногорског П.Е.Н Центра, Црногорског друштва независних књижевника, Црногорске културне мреже,…

Већ знамо да те организације воде људи који живе у паралелним просторима и, не знајући у ком се свијету налазе- просипају некакве илузије, све са спремљеним жигом у рукама и великим државним новцем у џеповима.

Зато им се и дешава да се тај „нови цивилизацијски код“, о којем маштају, у тренуцима очаја скрши и претвори у ватромет понизности и полтронства! Уосталом, то смо видјели у претходно цитираним изјавама ликова из те приче- у вези Сахат куле.

А како представници тога идеолошког круга лако падају на кољена, видјели смо много раније, само десетак дана послије предлога БС да се на црногорски грб ставе исламски симболи.

Наиме, 26. 3. 2013. године на порталу Аналатика је изашао текст с грмљавином од наслова. Он је изгледао овако: “Поповић: Исламска обиљежја да буду на застави”!

Наравно, ради се о политичкој реакцији на иницијативу Рафета Хусовића, коју је јавности презентовао предсједник Либералне партије Андрија Поповић, а у тексту дословно пише следеће:

“Црна Гора је грађанска држава, и ја ћу се залагати да и исламска обиљежја нађу своје мјесто на грбу и застави Црне Горе, казао је у разговору за Дневне новине предсједник Либералне партије Андрија Поповић.”

Јасно је да је овом изјавом Поповић само рекао оно што је Ђукановић обећао.

Али, резултат његове изјаве је био катастрофалан по партију коју води. Његови гласачи, љути православни суверенисти и „100 одсто Црногорци“, моменално су побјегли од Либералне партије, као од губе.

Ипак, све су прилике да је Либералана партија у суштини пострадала од лажне грађанштине. Њихови гласачи су очигледно били- лажни грађани, чим су тако експресно побјегли- главом без обзира, и тиме обрушили рејтинг партије.

Последице аутистичког погледа на свијет и државу

Када се испод свега овога подвуче црта, ситуација је испала следећа. Вођа режима је, живјећи у свом аутистичном свијету политике, прво одбацио преко 70 одсто православног народа неадекватним референдумом. Потом их је увриједио новим- изопаченим државним симболима, који они нису прихватили.

Затим је одбацио, цинично и безочно, Бошњаке, који сви- у један глас, без обзира којој партији припадају, тврде да им је управо Ђукановић обећао корекцију државних симбола које они третирају неприхватљивим, што је јасно из њихових изјава.

И на крају, Ђукановићеве “позлаћене симболе”, и законе о симболима, су давно откачили Албанци. Они уопште не воде спорове о државним симболима Црне Горе, већ су их једноставно одбацили.

Бацили су их давно на буњиште, и гордо носе само барјак Албаније, и то од Гусиња, преко Тузи и Улциња, па све до Румије. Нико из власти им писнути не смије.

Православни суверенисти, који су гласали за независну државу, добили су међународно признату Црну Гору, и ништа више. Наметнули су Црној Гори до тада непознате државне симболе, који су масовно и жестоко одбачени чак и од неправославног дијела становништва. Од оних којима су се до јуче гордили и, лажући себе и друге, називали- грађанима.

Црна Гора има међународно признање, неоспорно и неодмјењиво- Али, од референдума- једног јединог дана она нија била независна и суверена држава. Сигурно је да то никада неће бити.

И на крају, евидентна је економска катастрофа- која показује да Црна Гора није економски одржива држава.

Како даље? Вјероватно се треба осврнути уназад, и погледати грешке које су направљене, а има их толико да се не могу побројати. Срећом, има ту доста мјеста за извињење грађанима, бар то, ако се има мудрости.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: