ЕУ и Кина: Престрављени мишеви не лове змајеве
1 min read
“Дар Малта”, у Руе Арцхимеде 25, је модерна зграда на најбољој позицији у Бриселу. На девет спратова је ту од 2004 смештена амбасада Малте – директно преко пута централе Европске Комисије. Што се може посматрати и као куриозитет: управо најмања чланица ЕУ поседује тако значајну некретнину на тако централном и скупом месту.
Но, ако је веровати листу “Ле Монде”, ова амбасада има и једну додатну функцију, која се не поклапа са оном основом која гласи представљати интересе Малте у ЕУ: да шпијунира за Народну Републику Кину. Веровали или не: Кина је 2007 амбасаду Малте од крова до подрума реновирала, о сопственом трошку. Као поклон социјалистичкој влади Малте, са којом Кину веже тако дубоко пријатељство. “Ле Монд” има информацију из белгијских и британских обавештајних кругова да је Кина при томе инсталирала гомилу уређаја, којима већ годинама -наводно без знања Малтежана- шпијунира све главне институције Европске Уније.
Искусни посматрачи ове оптужбе сматрају реалним. По истом рецепту је Кина пре неку годину инсталирала шпијунске уређаје у централу Афричке Уније у Аддис Абеби, пре којих је добила огроман броји интересантних информација. Почетком 2019 је ЕУ у једном интерном безбедносном документу дипломате и официре веома јасно упозорила због активности 250 кинеских и 200 руских шпијуна те препоручила својим службеницима и вођству да широко заобилазе поједине локале у европском кварту.
Хегемонија уместо хармоније
ЕУ одавно нема никавих илузија више о непријатним активностима Кине. У једном стратешком папиру је прошле године Комисија констатовала да Пекинг више није партнер него привредни конкурент и “системски ривал, који пропагира алтернативне моделе владавине”. Француски председник Еммануел Мацрон је у марту 2019 позвао на окончање “европске наивности” и захтевао израду заједничке европске стратегије према велесили Кини. Која мора бити “робусна”, веле у Бриселу, при чему нико појма нема шта би то конкретно требало да значи.
Европљани просто не знају како да се опходе са Кином. Али макар знају да од тзв. конвергенционе теорије, за коју су се били веома залепили, камена ка камену остало није. Та теорија проповеда да ће, гледано на дуже стазе, у Кини растом благостања доћи и до снажења либерализма па ће се Кина на крају морати приближити западном моделу демократије. У ствраности се десило дијаметрално супротно: Кина је -под шефом партије и државе Xи Јинингом- постала тотално ауторитарна: дигитална масовна контрола становништва, прогањање религиозних и националних мањина, гушење демократског покрета у Хонгконгу, доживотни мандат председника. Нико у Европи не сме да тврди да му то није познато. Као и у Русији, Ирану и Саудијској Арабији: европска парола “Заокрет кроз трговину” је крахирала и у Кини.
Појам ”системски ривалитет” је био одговор на политику интереса коју Кина хладнокрво води на европском континенту. Иницијатива “17+1” је за то добар пример: њом је Пекинг 12 централно, источно и јужноевропских као и 5 западнобалканских држава привредно уско везао за себе. Стратегија склапања билатералних споразума са владама, уз заобилажење ЕУ, се Кини већ исплатила: више пута у последње време су осуде кршења људских права Кине пропале јер су вета на њих уложиле Мађарска или Грчка.
Али највећи проблем за Брисел је недостатак реципроцитета у привредним везама. Европске фирме у Кини ни приближно не уживају исти приступ тржишту као кинеске фирме у Европи. А због одбијања Пекинга да се држи правила, са места се не померају ни преговори о билатералном инвестиционом споразуму.
Напад вучјих ратника
Европа за Кину није поприште за отворене претње. Али посве и без икаквог зазора Пекинг своје хегемонијалне тежње иживљава у свом комшилуку и то војним средствима: на граници ка Индији, према Тајвану или на острвима Јужнокинеског мора. Са друге стране Европа је за кинеске комунистичке властодршце итекако поприште за идеолошке сукобе. Што је сада у цорона-кризи видивије него икада раније.
Листа критика гледе кинеског поступања у пандемији је подугачка и сеже од покушаја забашуривања цороне КП Кине до агресивне пропаганде те покушаја да се из муке других држава извуче политички капитал. Кинески режим до данас брутално одбија да преузме одговорност за лакомисленост у Вухану. Не само то, него се спрема и за контраофанзиву.
Па уместо да због пандемије настале штете по сопствени имиџ поправи отписивањем дугова сиромашним државама -како је то предложио индијски научник проф.др. Брахма Цхелланеy- Пекинг је са поводца пустио тзв. “вучје ратнике”. Та нова генерација кинеских дипломата, који носе име по истоименој акционој серији, пева химне моћи Кине, прети критичарима и шири лажне вести не би ли изазвала поларизацију на Западу.
Њиховом руком се шире сулуде теорије завера, попут оне да су амерички војници донели вирус у Кину. Један кинески дипломата у Паризу је тврдио да Французи намерно инфицирају људе у старачким домовима цовидом-19. Јавна режија испоруке кинеске помоћи државама попут Италије или Србије, у стилу великог схоwа, је такође изазвала згражавање у Бриселу. Поруку, да је Европа поклекла пред пандемијом, из Пекинга шире више него радо. При чему се под тепих гура чињеница да је сва “помоћ” Пекингу плаћена а да је огроман број маски био тако фелеричан да није могао бити кориштен.
ЕУ-Комисија је стога недавно покренула кампању против дезинформација. До сада је Русија увек била за то оптуживана а сада јој се по први пут експлицитно придружила Кина, наведена као извор лажи и полуистина. Што је за досадашње европске навике равно скоро па објави рата. Но, истовремено је спољнополитички повереник ЕУ, Борелл, признао да не располаже средствима притиска на Кину. Санкције, тако гласи девиза овог левичарског Шпанца, нису прави пут за решавање проблема са Кином.
Страх од змаја
Привредне казнене мере, попут ограничења инвестиција, Европљани искључују и по питању Хонг Конга. Кина је једним проблематични законом о безбедности себи дала право да пошаље полицајце у ову Специјалну Зону, не би ли тамо зауставила наводну “побуну”. Тај корак представља јасно кршење уговорно гарантованих права на слободу хонгконшких Кинеза. Али од ЕУ, која се свуда продаје као бранитељ светског поредка заснованог на уговорима и праву, се није могло тим поводом чути ништа сем слова о “крајњој забринутости”.
И тиме се окончава “робусна стратегија” ЕУ? Отворено са Пекингом разговарати о критичним темама а при томе не рајцати пуно кинеског змаја? То би био пут мањег отпора, који би пратио спознају да Бриселу за санкције једноставно недостаје једногласност. Европске економије су тако јако умрежене са кинеском да би потпуни привредни и политички раскид, који нпр. захтева немачки водећи менаџер Матхиас Доепфнер, водио на странпутицу. А ставити се отворено на страну Вашингтона у америчко-кинеском дуелу: питање је да ли ЕУ уопште то себи више може допустити.
Што не значи да за Европу нема алтернативе између препуштања кинеској судбини и радикалног реза са Пекингом. Чаробна реч гласи: диверзификација. ЕУ мора да изгради трговачке односе са другим земљама, не би ли била мање зависна од Кине. Већ је обећавајући корак да Маргретхе Вестагер, ЕУ-комесарка за конкурентност, жели да промени прописе о државној помоћи да би снажније заштитила европске фирме од кинеских преузимања.
Знајући да и Кина има пуно тога да изгуби би Европљани морали да се мање скривају по мишјим рупама кад се ради о Пекингу. Прилику да самоувереније брани европске интересе и вредности има Немачка, кад од јула преузме председавање у ЕУ: управо стога што је најбитнији европски траговачки партнер Кине. Биће узбудиво пратити да ли ће Берлин ову шансу зграбити и искористити.
Аутор: Daniel Steinvorth/ Neue Zürcher Zeitung (NZZ)
Превод: Мирко Вулетић
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
