ЕУ Србију доводи у позицију немоћног дјетета

Предсједник Србије Томислав Николић је изјавио да је Србија поносна на своју антифашистичку историју као и да неће дозволити никакву ревизију историје.

На комеморацији одржаној поводом Међународног дана сјећања на жртве Холокауста одржаној на Старом сајмишту код Споменика жртвама геноцида у Другом свјетском рату Николић је изјавио: ,,Као што је јеврејски народ био предмет стигматизовања, тако поједини историчари и политичари данас, потпомогнути медијима, покушавају да баце љагу на цео српски народ„.

Кроз цијелу историју Српски народ се показао као једини државотворни народ на простору нашег говорног подручја. У временима када су други народи живјели под заставом овог или оног окупатора, Срби су имали своју државу и знали да је бране и у најтежим враменима, а то значи да Срби имају историјско – генетску предиспозицију да сачувају слободу и интегритет своје државе.

Да би се до краја спровео пројекат прављења јефтине радне снаге од грађана балканских земаља, потребно је срушити последње упориште, остатке Србије. Није више важно ко си, него је важно да си против Срба. Идентитет наших комшија не гради се на њиховој аутентичности, него на негирању Срба и нападима на њих. Важно је једино бити против Срба зато што Срби имају слободарску традицију. У том контексту треба читати позиве Србима упућене са Запада да се одрекнемо прошлости и окренемо ка будућности. У преводу, то би значило: ,,Заборавите своју слободарску традицију, као и своју државотворну историју, јер нама не одговара да имате своју државу, нама треба јефтина радна снага“.

Још један од разлога бацања љаге на српски народ, као и пребацивања истом народу да је геноцидан лежи у свјесном и намјерном изазивању колективне кривице у том народу.

Ту је на дјелу манипулација. Психолошка истраживања показују следеће: Да би се неким манипулисало, потребно је да тај неко осјећа кривицу или страх. Човјек који осјећа кривицу неће поступати у складу са својим увјерењима, неће се борити за своје интересе, тј. неће поступати у складу са здравом логиком, него ће, како би избјегао болан осјећај кривице радити све што му се каже, само да би га онај који га окривљује похвалио, или му макар рекао: ,,Па добро, поправио си се, ниси више толико крив, сад си бољи“.

Чест је случај да на поменути начин родитељи манипулишу својом дјецом, а дјеца, немоћна да преживе без својих родитеља, адаптирају се на све услове које родитељи постављају, без обзира на то одговарају ли им ти услови или не, само да би се умањио осјећај страха, кривице, а понекад и оба заједно.

У Трансакционој анализи, правцу савремене психотерапије, овакав однос између дјетета и родитеља, познат је као однос ,,Критички родитељ – адаптирано дијете„.

Таква дјеца, када одрасту, нису заправо одрасли људи који самосвјесно одлучују о себи, него обично цијели живот проведу у улози адаптираног дјетета, тј. адаптирају се на све услове које им намеће систем у чијим оквирима живе. Њима најчешће није битно какав је то систем, битно им је једино то да буду послушници система и чиновници који савјесно обављају сваки задатак који им се намеће, како би избјегли осјећај кривице што не поступају по правилима.

Е сад, правила увијек намаће онај који је јачи. У несвјесном дјетета је записано да је родитељ јачи и да дијете од њега зависи, као и да без њега не може да преживи, што је у случају дјетета и истина, али одрастао човјек је способан да преживи сам, али он то не смије себи да призна јер је дресиран другачије.

Ерих Фром говори о томе у својој књизи Бјекство од слободе. Тешко је сносити одговорност за одлуке које доносимо, лакше је слушати неког другог и самим тим се не осјећати одговорним за своје поступке. Такав човјек може радити за најдеструктивније организације, а да притом не осјећа ни најмању одговорност за своју дјелатност јер он само слуша наређења, ни о чему не одлучује – нема страха за опстанак јер је послушан, нема осјећаја кривице јер га надређени хвале и награђују за послушност. Едвард Сноуден не припада таквом соју.

Управо у том контексту треба посматрати однос Европске уније према Србији и српском народу. Дакле, ријеч је о потпуно свјесном и намјерном изазивану кривице приликом прбацивања српском народу да је геноцидан. Из перспективе трансакционе анализе, као што је поменуто, ЕУ заузима улогу критичког родитеља, а Србија улогу адаптираног дјетета. Као кад родитељ истуче дијете због непослушности, НАТО је прво истукао Србију због непослушности и то бомбама са осиромашеним уранијумом. Тиме нам је утјеран страх у кости.
 
,,Нећу преживјети ако не будем слушао, убиће ме батинама“. – То је била прва лекција којој нас је научио НАТО. ,,НАТО је од сада ваш тата, је ли вам јасно“?! – упитао је НАТО.

Потом је госпођа ЕУ, вјерна НАТО-ова сапутница казала: ,,Е сада, када ти је тата улио страх, ја ћу ти изазивати кривицу“, након чега је отпочела кампања у којој се Србима суди у Хагу за најтеже злочине, а наш народ се проглашава геноцидним. Дакле, доведени смо у ситуацију да се осјећмо кривима, и да морамо да се извињавамо, да би се ЕУ смиловала и рекла: ,,Па добро, нисте ви баш тако лоши, ето напокон ипак слушате“. У том контексту треба сагледати прошлогодишње изјаве наших политичара међу којима је било чак и отворених изјава да ми не можемо да прживимо без ЕУ. Дакле, Српски народ се нашао у стању опште беспомоћности.

Ово је такође добар угао за посмтрање позива који стиже из ЕУ да се оканемо прошлости и окренемо ка будућности. То је последња фаза испирања мозга. То је позив да се забораве наши прави васпитачи и родитељи, а то је цијела историја која извире из слободарског бића српског народа и његовог државотворног потенцијала. У том кључу треба читати и прошлогодишње захтјеве неких европских званичника, наиме да је потребно радити на томе да се измијени свијест српског народа.

,,Позивају нас да се оставимо историје, заборавимо је и да се окренемо будућности. Не треба то да урадимо, зато што без историје нема будућности, зато што без историје не знамо ко смо и не можемо да градимо будућност“, казао је Николић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: